Прича о слављењу сопственог нестајања мора да се заустави

КУЛТНА представа „Свети Георгије убива аждаху“ Душана Ковачевића враћа се, после двадесет седам година, на сцену Атељеа 212: историјска драма о љубавном троуглу који се одвија у кланици Првог светског рата, имала је премијерно извођење у режији Љубомира Муција Драшкића. Овог пута биће рађена у новој подели, као омаж великом редитељу и прва ће је видети публика у Културном центру Бора, 26. септембра.

Најављујући ову „узбудљиву, помало бизарну причу о оклеветаним мачванским сељацима осакаћеним у балканским ратовима, који су наводно искористили одсуство способних војника да би се приближили њиховим женама и сестрама, па их српска команда (да би спречила побуну) мобилише и шаље на прву линију фронта Церске битке“ – позоришна кућа се придружује и скорашњем обележавању сто година од Великог рата…

– Та представа је за мене једна од најзначајнијих у свеукупном позоришном раду – каже овим поводом Душан Ковачевић. – Није се играла само у Атељеу, било је сјајних поставки и у Новом Саду, Крагујевцу и Бањалуци. Свака од њих је на свој начин била узбудљива и лепа, иако су својевремено имале проблема са нападима „великосрпског рукописа“. Тако су у Новом Саду до саме премијере били забрањени чинови на униформама, а постала је и предмет расправе због песме „Прилеп“ на македонском Собрању. Али је била и остала заштитник знак. И за мене и за Атеље.

* Сада се враћа на репертоар уочи стогодишњице Првог светског рата. Неки ратови су нам се десили и у међувремену, не само од 1914. године него и од Драшкићеве премијере?

– Мој комад је прича о једном догађају у једном страшном рату. Пред нама није прослава стогодишњице, то је прослава погибије! За неколико дана изгинуло је 16.000 српских војника првог позива. Кажу, изгинуло је и 25.000 аустроугарских, а заборавља се да су половина били наши људи. Десио се масакр на Церу. Људи су бранили своје куће, огњишта, породице. Највише их је страдало из Мачве. Дакле, Први светски рат је у српској историји једна од највећих катастрофа. Последица је то што нас данас нема, а што не може да се надокнади. Нестала је трећина највиталнијег становништва, целокупне фамилије. Зато на тај дан треба да звоне звона и да се држе парастоси.

* Каква се историјска поука може извући из овог догађаја?

– Да је сваки разговор и преговор бољи од погибије. Србија данас не сме да помисли ни на један рат. Више нас нема ни за једну кавгу. Сваке године нас је за 40.000-50.000 мање. Бавимо се причом ко је наговорио једног великог мученика и несрећника Гаврила Принципа да оде и пуца на престолонаследника Фердинанда. Наравно, иза свега стоје Апис и Никола Пашић, као што иза свега увек стоје политичке и војне службе. И наравно, да ништа нису тим поводом урадиле, као што нису урадиле ни 1903. године после масакра над Обреновићима, када је нестала једна фамилија. И тај исти Апис после десетак године упутио је у Сарајево децу да пуцају у престолонаследника, знајући да ће то да изазове рат.

* Није толико познат податак да је четири деценије касније, званично, „опрана“ та „црна рука“?

– Док ми овде још јуримо четнике по планинама, 1953. године први човек којег је рехабилитовао Јосип Броз био је Апис. Анархисту који је водио ствари до онога што ће нам се десити у нашем братоубилачком рату од 1941. до 1945. године, када је поново изгинуло толико људи и нестала комплетна грађанска класа. И то што нам се данас затварају школе, нестају села и има нас толико колико нас има, последица је онога што је историјски претходило. У Првом светском рату смо опустошени, а Други нам је дошао по принципу који је најбоље артикулисао професор Владета Јеротић сведочећи о демонстрацијама 27. марта и еуфоричним повицима „боље гроб него роб“. Нису ту масу анимирали комунисти и Тито за кога се није ни знало до 1943, него енглеске обавештајне службе. На крају смо, каже Јеротић, добили и гроб и роб. У време када су се Рим, Праг и Париз прогласили за отворене градове, ми смо нашли, вођени суицидним жељама кроз целу историју да кажемо „не“ пред једном од најмоћнијих армија у свету. Има ли то икакве везе са 1999. годином и нашим супротстављањем сили? Па наравно да има.

* Рушевине нас подсећају на ту годину више него сопствено памћење?

– Најлепша улица у Београду и сада је у рушевинама и служи као туристичка атракција за оне који хоће да виде како се шака људи супротставила армији као НЛО јединици. Једва смо је и видели. Фалио би нам још само један рат да бисмо се потпуно смирили. Да нас нема. У целој тој трагедији, причи о глорификацији смрти, никако да схватимо да није храброст извршити самоубиство. Треба живети. Био би ред да пре него што сви постанемо небески народ, будемо мало и овоземаљски. Заслужили су Срби мало и да живе. Зато ме посебно нервира што о највећим херојима причају највеће кукавице, као што причају о Принципу и његовом самоубиству. О његовом заносу и чину самопожртвовања. Сетимо се и како је 1999. године, у масакру над Србијом, вођен рат тако што је главни командант био у Титовом склоништу и одатле командовао. Пријатељу, онда обуци униформу и иди на прву линију фронта! А не уз виски и из атомског склоништа у Добановцима.

* Зато нас је све мање?

– Годишње за 50.000, за деценију ће нестати град од 500.000 становника, а ако се тако настави, за век ће нас бити упола мање него данас. Коме онда ми градимо мостове и путеве? Јуче сам чуо статистички податак који ме је поразио: сваког дана у овој земљи четворо, углавном младих људи, изврши самоубиство. Међу првима смо у Европи по суициду, има ли шта алармантније? Шта је горе од тога? Уз сву певанију и циркусе који се врте по нашим телевизијама, тек ту и тамо понека емисија бави се овом темом. Има ли ишта важније? Па код нас је законом дозвољено да се труднице отпуштају с посла. С таквим и сличним појавама свакодневно се суочава ово мало нас што је остало…

* Шта би требало урадити да се овако предвидив сценарио не оствари?

– Најосновнији задатак сваке владе јесте да се број становника увећа, а онда и да се више наших људи врати из света него што у њега оде. Нема трећег императива! У то нас уверавају немилосрдни подаци који немају везе с кафанским патриотизмом и четворогодишњим мандатима. Могу све наше битке да се обележавају звонима, парастосима, сећањима, али прича о слављењу сопственог нестајања – мора да се заустави. То је болест. И још о том слављу причају они који не би ни из куће изашли. Да их не продува. Највећи „хероји“ су највеће кукавице: они који се никад не би усудили да тако нешто ураде причају о Принциповом умирању у казамату, у влази и мемли, као о светом чину. У последњим ратовима су, опет, изгинули мали, обични људи, а обогатили се они који су их хушкали на рат. Шта смо после свега добили? Нову класу богаташа и несрећу расељених…

ЖИВЕЋЕ УМЕСТО НАС

– ПРЕ пар месеци гледао сам емисију на Би-Би-Сију о једном племену у Аустралији које се данас свело на два човека, једину двојицу који на свету говоре тим језиком. Закључак је био – кад један умре, други ће заћутати. Неће имати с ким да разговара. Ми о таквим стварима не размишљамо. И зато се поново питам, зашто уопште градимо, зашто се секирамо? Планета је пренасељена, неко ће сигурно доћи на то што ми остављамо. Оживеће и наша опустошена села. Ми градимо некима који ће овде живети уместо нас.

НОВА ПРЕДСТАВА

– „СВЕТИ Георгије убива аждаху“ је римејк Муцијеве режије, један помало јединствен позоришни догађај у коме готово цео ансамбл улази у поделу представе која је први пут постављена на сцену пре 27 година – објашњава Ковачевић. – Екипа је уз текст добила и ДВД старе „Аждахе“, припремали су се током лета, а на сцени је и велики видео-бим. Биће то „у корак“ исто као што је било, а цела представа се ради као омаж великом редитељу. Реч је о једној врсти посебне пажње, која не би могла да постане правило нити да се ради с другим представама.

Душан Ковачевић / Вечење новости

Фејсбук објава