Осиромашење Балкана води до јачања исламског екстремизма

На Балкану не престају да круже информације о борцима који војују на страни исламских екстремиста у Сирији, Авганистану, Ираку, као и најмање 340 присутних држављана БиХ у Чеченији, Ингушетији и Дагестану, чији је главни принцип “ко није са нама, тај је против нас”. Ови подаци налазе се  у извештају “Информација о безбедносном стању у БиХ”, заједничке Комисије за одбрану и безбедност БиХ. Поред броја џихадлија и путева за кријумчарење оружја у регион, у извештају се истиче посебна опасност од оних који се враћају назад са “ратног попришта” – управо они постају главна опасност за потенцијалну дестабилизацију у земљи, региону, као и у Европи. У БиХ се чак разматра могућност забране одласка њених грађана ради учешћа у борбеним дејствима. Европске безбедносне службе указују на оштро јачање екстремистичких исламских покрета фехабитско-салафитске идеологије у БиХ, што ствара ново поколење “локалних џихадлија” – “белих ђавола”.[1]

Неки исламски екстремистички покрети делују и под плаштом хуманитарних организација.

Темељни принципи у формирању Савеза албанских територија на Балкану, који треба да обједини Албанију, Космет и делове Македоније и Грчке били су разрађени још средином јуна 2003. године у Вашингтону, на састанку албанског лобија са низом америчких конгресмена. У складу са “Вашингтонским принципима” Косово треба да постане независно (што је већ практично остварено), Македонија да се федерализује, а на северозападу Грчке (албански Чамерије) треба да се изазову нереди у циљу одвајања области од Грчке и њеног присаједињења будућем албанском савезу. У релизацији ових задатака, посебно место је предвиђено за исламске екстремисте.[2]

У Албанији се са ширењем радикалног ислама започело 1990. године, када је званично регистрован низ исламских хуманитарних оргнизација, од којих неке још увек раде без званичне дозволе. У последње време њихова делатност је знатно појачана – у великим градовима се хуманитарне организације трансформишу у институте и центре за обуку верника у складу са идеологијом вехабизма. У тим институцијама и центрима се уједињују вехабије не само из Албаније, него и избеглице из Босне, Рашке области, Космета, Македоније. У оваквим институцијама налазе се и приватне школе за изучавање Курана на арапском језику, матуранти се шаљу на дипломске студије у Саудијску Арабију, Сирију, Пакистан, Јемен, Египат.

По повратку у Албанију, сваки неофит је потенцијално спреман да формира сопствену групу, при чему су везе међу групама пажљиво конспиративне и оне су изграђене на мрежном (хоризонталном) принципу, не постоји строга руководећа хијерархијска лествица. Специфичност се огледа у томе да се управо идеологија, а не лидери радикалних покрета, налази на првом месту. То јест, лидери могу дати налог да се иде напред, но “корак назад” већ нису у стању да повуку, слично наређење верници неће послушати и место “отпадника” једноставно ће заузети други. Балканске вехабије вишег и средњег ранга су добро образовани људи који уопште не намеравају да се задовоље постигнутим, врбовање у вехабијске редове не само да се наставља, него и појачава. Доминантан страни утицај, појачан директан рад на месту емисара Саудијске Арабије и других Блискоисточних земаља, довело је практично до тога да им је на милост и немилост предат процес образовања и исламског препорода.

Саудијска Арабија је признато светско жариште вехабизма, међутим екстремистички исламизам је добио широк простор и у Кувајту, УАЕ, Катару, Бахреину, Судану, Авганистану. Степен верске нетрпељивости, на пример у Саудијској Арабији, показује да је у земљу забрањено уносити крстове за тело, да не говоримо о Јеванђељу и иконама. За читање Библије предвиђене су жестоке казне, уључујући и озбиљне физичке повреде. На територији Саудијске Арабије нема ни једног хришћанског храма, уведена је строга забрана кретања иновераца, на пример, немуслимани не смеју доћи у Меку и Медину.

Српски медији указују на следеће исламистичке центре и институте за изучавање радикалног ислама: «Хафизи Центар» у албанском граду Сауку, њега финансира фонд Дрита, који добија средства непосредно из Саудијске Арабије и Кувајта. Филијале «Хафизи Центра» налазе се у албанским градовима Гоча и Каваја, и финансирају их «Munazmat al Dava al Islamija» – најутицајнији исламски фонд, повезан са Ал-Каидом. Институт «Ебу Ханифе» у месту Булчиза, финансира се од стране фонда «Taibah», који добија средства из Алжира и Кувајта. Најутицајнији институт «Ел Хагри» (Елбасан) финансира се од стране Комитета милосрђа Кувајта. Најпримамљивији терен за присталице радикалних исламских токова представља сиромашно сеоско становништво у планинским крајевима.[3]

Грчку су запљуснула два таласа насељавања Албанаца. Први талас чинили су “рани” емигранти који су из албанских крајева стигли на њену територију у периоду од XIII до XV века и населили су се углавном на Пелопонезу, Атици и Егејским острвима. “Рани емигранти” (око 35 000 људи) су због сарадње са нацистима током Другог светског рата били депортовани из Грчке и њихова имовина је подлегла експропријацији. Била је то друга депортација Албанаца, прва се десила у периоду 1921-1926. године, када је влада Грчке у периоду револуције Кемала Ататурка иселила муслиманско становништво, у замену за Грке-емигранте из Мале Азије. Албанци који су остали после 1945. године – они који су примили Православље – били су асимиловани. Међутим, у Грчкој постоји и “касни” талас – то су такозвани сезонски радници и они који су стекли право на стални боравак од 1992. године. По оценама грчког Министарства унутрашњих послова, број Албанаца са сталним местом боравка износи око 400 хиљада људи и без обзира на низ тешких околности, поготово недостатка школа на албанском језику, број албанског становништва је у сталном порасту. Албанска заједница је почела да истиче захтеве за озбиљним политичким правима. Све водеће албанске политичке партије из Албаније и са Космета, имају своје филијале у Грчкој (Социјалистичка партија, Демократска партија, Демократска партија Косова). Сходно томе, одмах иза развоја политичке активности косовско-албанских партија, расте и исламизација и радикализација региона.

У Грчкој је активно седам албанских центара, организација и фондова. Сврха њихове делатности је да се за почетак у северо-западној Грчкој са већинским муслиманским становништвом, прво укорени аутономија, а потом, независна држава Чамерија. Коча Данај, идеолог Природне Албаније (ублажени назив за Велику Албанију), поводом Чамерије истиче: као прво, она мора да стекне статус слободне зоне између Албаније и Грчке. “Слободна зона” значи да “не сме да буде никаквих граница, да сви Албанци који су били депортовани са својих земаља услед геноцида, могу слободно улазити и излазити”. У првом реду, истиче Данај “Чамерија је за нас територијално питање, а не питање власништва, пошто власништво припада само појединцима, а територија припада Албанцима, представља део Албанске нације”. Следећа фаза треба да буду преговори Албанаца и Грка, где ће две земље “представити све документе и разјасниће се да граница треба да буде померена до града Превеза”.[4]

Српски медији указују и на такве исламске екстремистичке организације које делују у Грчкој, попут  Исламског истраживачког фонда, «Tabilgi džamat», који је састављен углавном од пакистанских емиграната који редовно посећују религиозне семинаре у Пакистану и на такође пакистанску шиитску организацију «Tehrik e džafarija». Из салафистских група у Грчкој је најпознатија «Ељ Рахман», углавном састављена од Египћана. Као правило, главни центри свих исламских организација налазе се у Атини.[5] Заједничка црта радикалних исламских група представља категорично одбијање асимилације у локалну заједницу, култивисање сепаратистичких стремљења, жеља да се живи искључиво по својим законима и нормама, па се у том смислу сматра неопходним и паралелно увођење, упоредо са државним, шеријатских закона.

Као главни центри за координацију и продор исламског фундаментализма на Балкан, издвајају се Милано и Беч. Конкретно, у Бечу постоји неколико институција и џамија које прикупљају огромна средства са Блиског Истока. Џамија у Милану истовремено представља и институцију верске наставе и из ње је регрутован највећи број добро образованих регрута-муџахедина који стижу у Босну.[6]

Још седамдесетих година, на северном Кипру, отпочет је процес дехристијанизације, стварања “нове демографске реалности” и “зеленог светла” за радикални ислам од стране Запада. Тада су САД и западне земље, у суштини не спречавајући инвазију Турске на Кипар 1974. године, де факто створиле нови етнички идентитет северног Кипра и проглашена је Турска република Северни Кипар коју је признала само Турска. Потом је током конфликта у бившој Југославији администрација Била Клинтона подржала без оклевања упад исламских екстремиста из Турске и Саудијске Арабије у БиХ, Македонију и Србију (Косово и Метохију).[7] Специјалиста за ислам Шол Шеј (Shaul Shay) у књизи “Исламски тероризам и Балкан” истиче да “случај Балкана показује да је исламски екстремизам очигледно показао успех у развоју ефикасног модела. Запад их је снабдео свим неопходним иструментима за реализацију тог модела – ради реализације циљева ислама као одраза “Авганистанског модела”, а касније – стварања “Балканског модела”.[8]

Посебно добар пример представља Македонија: према речима Јакуба Селимовског, шефа одела за религиозно образовање у Исламској заједници Македоније, вехабизам је у Македонији, на Балкану и у Европи, за последњих десет година постао много агресивнији. При чему су “вехабије своје стално присуство устоличиле у Македонији – тамо где није било ни једног од њих”, а тек потом се вехабизам почео утврђивати у Босни, Србији (и “ужој” и на Космету), Хрватској, а касније и у Бугарској.

Извоз идеологије који је у почетку замишљен као обнова калифата на Балкану, сада се чврсто укоренио на Балкану и сада је око пола милиона балканских муслимана – босанских и албанских – прихватило екстремистичко учење ислама. Средства из исламских држава усмеравају се у фондове за ширење ислама, пре свега преко образовних институција, пошто највећи ауторитет имају писмени образовани муслимански теолози. Око 100 хиљада младих босанских муслимана непрекидно пролази кроз обуку у исламским образовним центрима, који између осталог проповедају екстремистичку вехабијску идеологију. Бивши шеф ЦИЕ Роберт Џејмс Вулси истиче доминантну црту вехабизма – “тежњу ка власти” – која се манифестује од домаћинства, до глобалних амбиција. Као што се отужно шали руски исламолог Р. Силантјев – “вехабизам је мирна религија, њој је потребан цео свет”.[9]  Вулси конкретизује: радикални исламски токови уопште не следе специфичне националне, политичке или територијалне циљеве, њихови задаци су увек наднационални и на крају, вехабизам ће апсорбовати сваки национализам. По Вулсијевом мишљењу, економска криза која је захватила Балкан, омогућиће још већи прилив исламских терориста на његову територију и довешће до повећања терористичких акција у 2013. години.[10]

Џевад Галијашевић, стручњак за тероризам, упозорава да Немачка и САД на Балкану настављају са политиком уцењивања и изолације и тиме изазивају хаос у региону. У том хаосу, становништво Балкана, вештачки осиромашено, раздвојено и задојено међусобним неповерењем и беспомоћно политичко руководство, неће бити у могућности да пруже одговарајући отпор новим изазовима безбедности од стране терористичких структура.

Ана Филимонова/ Фонд Стратешке Кутуре