Сви шеикови београдски јарани

Држи ли Александар Вучић себе за државника, када каже да се Арапи везују за личност и да је то разлог што је Влада Србије, на његов предлог, Млађана Динкића изабрала за потпредседника Комитета за сарадњу са Уједињеним Арапским Емиратима?

Александар Вучић и Млађан Динкић сигурно нису колеге с колеџа шеика Мухамеда бин Заједа ел Нахјана. Принц престолонаследник Емирата Абу Даби и заменик врховног команданта оружаних снага Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), у чину генерала, дипломирао је на Краљевској војној академији Сендхрст 1979. године.

Они нису играли кликере с њим по београдским сокацима, а о пријатељевању с Вучићем нема помена из времена када су радикали организовали добровољце за помоћ Американцима у Заливском рату, а ни у каснијој фази развоја геополитичке мисли у тој партији, по којој су Американци постали злочинци, а радикали од потенцијалних НАТО крсташа изђикали у радо виђене госте и пријатеље тадашњег Багдада.

О пријатељству са шеиком Мухамедом нема ништа ни под шифром Г17 плус, нити је ико до сада обелоданио иједну реч о тако дубоким везама Млађана Динкића са тим важним човеком и његовом породицом. Шта више, пре тринаест година сваки помен привредне сарадње са земљама ван хоризонта Вашингтон – Брисел био је јерес, а Г17 плус нервозан пас чувар догме о крају цивилизације иза граница евроатлантског света.

У хронично распричаној београдској чаршији немогуће је сакрити пријатељство глобалног калибра, тим пре што су се тобожњи шеикови јарани до јуче балкански хватали за политичке вратове и пљували онако како то ни један Арапин не би радио. Па ипак, протеклих дана могли смо да чујемо или прочитамо да Динкића за шеикову породицу веже пријатељство, а да Вучић ужива велики углед у УАЕ. Шта више, Вучић је објаснио да је Млађино именовање за потпредседника Комитета за сарадњу са УАЕ последица чињенице да се Арапи везују за личност, а Динкић је, ето, већ припремио пројекте за њих, па га људи, у свету иначе познати са поштења и чврстине дате речи, траже јер просто не могу без те поштењачине.

У демократском друштву, какво би српско требало да буде, када то опште место лишимо дневнополитичког призвука, грађани имају право да знају детаље пријатељстава којима се хвале Вучић и Динкић. Тим пре што ни један ни други ван политике нису остварили ништа, а дошло се дотле да се под плаштом њиховог јаранлука распродају најплодније оранице, хотели и оснивају компаније са пуно медијске ларме и мало детаља. Прича о пријатељству са шеиком постала је нека врста „вјерују“ деморалисаног народа.

У уређеном европском друштву, после овако смелих изјава, Вучић и Динкић би пред независном скупштинском комисијом морали да прођу сито и решето, да објасне тај необичан и до сада непознат колоплет приватних односа, економије и јавне политике. Не зато што сам ја против шеикових инвестиција у Србију, већ због тога што би то морао да налаже институционални поредак уређеног друштва.

Разуме се да принц Мухамед у Србију не улаже капитал због пријатељства, скованог у непознато време и на непознатом месту са Вучићем и Динкићем, нити због традиционалног српског гостопримства, како је тупаво наведено у једном од текстова у београдској штампи. Он ће у Србију капитал уложити због интереса своје земље и породице, то ваљда није спорно.

А његова земља један је од кључних савезника САД и НАТО пакта на Блиском истоку. Уједињени Арапски Емирати су највеће појединачно извозно тржиште САД у том делу света. Тамо послује више од хиљаду најзначајнијих америчких компанија. Многе од њих, УАЕ користе као регионални центар за ширење по Блиском истоку, Африци и Азији.

Улог тог партнерства није пријатељство, нити традиционално арапско гостопримство, баш као што Србија није Алахом дано мрестилиште добити, како би човек на први поглед у вести о шеику могао да закључи. Улог поменутог партнерства није чак ни укусан кебаб или кус-кус. Улог је нафта и геополитичка позиција УАЕ надомак Ирана, која је на значају добила нарочито након ратова са Ираком.

Емират Абу Даби од почетка глобалне економске кризе постаје све важнији, јер се показао као економски стабилнији део државе. У Србији је мало познато да је тај емират са десет милијарди долара помогао финансијским обавезама опхрвани Дубаи 2009. године.

Демократско друштво у Србији, због ових околности и своје државе коју дробе управо интереси САД, а са којима су стратешки спрегнути интереси шеика, његове земље и породице, има право да спозна позадину улагања те америчке златне коке у Србију, времана у ком се она појављује, али и неизбежност присуства Млађана Динкића у свим српским владама. Објашњења о пријатељствима и опчињености традиционалним српским гостопримством непостојанија су од воде у пустињи, нарочито када њима почнете да образлажете именовања државних органа.

Европске земље пријатеља на јавној позицији означиле би као сукоб интереса, а класичне банана државе би, макар, задржале кору пристојности и привид институционалне чврстине. Прича о српском шеику је огољена на нивоу институција државе, али се сви још увек диве њеном плашту пријатељства.

Бранко Жујовић / Глас Русије