ТИТОИЗАМ ПРЕПЛАВИО КУЛТУРНУ СЦЕНУ СРБИЈЕ

Како одговорити Руском пријатељу на питање о стању у српској култури и уметности?

Тешко је објаснити некоме са стране нешто што се и у слуђеној и разлуђеној Србији једва схвата, али можда ипак,… да почнемо од једног жира из кога је никао – Пројекат….

Такозвани “пројекти” доминирају ликовном уметничком сценом Србије последњих година. својим квази уметничким садржајима попуњавају простор намењен уметности и уметницима, дакле галерије и друге јавне просторе, исисавајући немилосрдно и брутално државни новац намењен уметницима и обављајући пропагандну функцију… Фактички то је сурогат уметности прилагођен потребама бирократије, јер исти круг културних делатника који додељује буџетски новац намењен уметности, конкурише за та средства својим квази уметничким пројектима и замислите, неким “чудом” добија на конкурсима. Зато многи овакво стање у култури и ликовној уметности пореде са утакмицом у којој играју само судије…

Један од  примера је изложба – пројекат Јоко, Ленон, Тито -једна концептуалистичка акција одржана у Дому омладине, у строгом центру Београда и може да послужи за објашњење феномена “пројекат” и његов пропагандни карактер…

Из каталога ове изложбе сазнајемо да је давне 1969. Јоко Оно  послала на адресе 50 светских државника пакетић са жиром  и молбом да жирови буду засађени. Један такав пакетић стигао је и на адресу Јосипа Броза и то је једна од ствари које спајају Ленона и Броза уз многе друге, од којих из пратећег каталога ваља издвојити следећe: “Ленон је у кратком животу био свуда – никад  у Југославији. Тито је у свом дугом и бурном животу видео и чуо све – Битлсе, никад.” Или: “Ленон у белом оделу на белом Стенвеју снима “Imagine”. Тито обучен у бело зна да пребира по диркама белог клавира уживајући у богатству тонова.”

Та изузетна блискост је богато документована, па тако у “документарном” делу изложбе видимо дописе разних службеника у кабинетима о приспећу пошиљке и препоруке шта треба даље радити, затим  у засебној витрини као значајна реликвија изложен је пакетић (који изгледа као да није отваран) у коме је жир стигао, а поред њега на паноу две велике фотографије; на једној Ленон у присуству Јоко сади нешто, вероватно жир, а на другој Броз звани Тито сади неко повелико дрво, високо бар 4-5 метара. То очигледно није онај спомињани жир, и са њим нема никакве везе, али ето прилике да се Броз прикаже на истом послу са Леноном.

Међутим, пошто је ово комплексан пројекат, поред “документарног” одељка садржи и “уметнички”, са четрдесет, како стоји у каталогу, ауторских фотографија Јосипа Броза Тита. Са паноа који прати овај “уметнички” део изложбе – пројекта сазнајемо да се “у истој деценији када заједно уметнички делују Јоко Оно и Џон Ленон и Јосип Броз Тито представио као уметник”, само се за разлику од њих бавио фотографијом и тиме је утицао на развој ове уметности у земљи а и шире.

Свако ко је живео у овој земљи у време доживотног председника зна за његову склоност ка фотографији, јер то је био део свакодневне пропаганде. виђали смо фотографије на којима он фотографише или нешто у вези са тим ради у својој фото лабораторији, али ретко када смо видели фотографије које је он направио, а јасно је и зашто: низак квалитет тих аматерских фотографија није ишао Брозу у прилог. међутим, садашња генерација титоиста, која влада културом Србије, осећа се толико сигурно и бахато да се не либи да их са поносом излаже у центру Београда и још их представља као уметност.

Из каталога још сазнајемо да се изложба – пројекат одржава под покровитељством Министарства културе Републике Србије и Скупштине града Београда, што у преводу значи горе поменуто исисавање буџетских средстава намењених култури и уметности у циљу убијања и обесмишљавања истих. Из каталога такође сазнајемо да је материјал из Музеја историје Југославије и да је дотична изложба део ширег пројекта и да као таква путује по свету, брукајући Србију и представљајући и њу и њену уметност као и до сада у искривљеном и лажном светлу. Лажном као што што је и сађење оног дрвета уместо жира, јер Броз није ни посадио жир који је добио, а да јесте вероватно би никао неки отровни бршљен, јер све што је он посадио у земљи србији, дало је изопачене, отровне и лажне плодове па смо као плод његових уметничких пројеката добили лажну елиту, лажну историју, лажно русофилство, лажни антифашизам,..

Лажно русофилство које се јавља као резултат континуитета Титове “мудре” политике, корене има у ратном и поратном периоду и настало је злоупотребом исконских, братских осећања Срба према Русима у идеолошке сврхе, да би већ пар година после завршетка II светског рата, та популација била жртва садистичког терора у логорима у Брозовој постојбини Хрватској, где је традиција логора веома богата. Руси могу да буду поносни на своју антифашистичку борбу у Отаџбинском рату, али она суштински нема ништа заједничко са Брозовом борбом за власт у Србији, јер Броз је са антифашизмом имао везе колико и са Леноном, можда мало мање. Само су ознаке на капама Титове војске и Црвене армије биле исте, а циљеви потпуно различити и зато руско – српско пријатељство које почива на континуитету титоистичке политике  мора бити лажно и неискрено и у ствари је зидање куће без темеља у баруштинама титоистичких лажи и превара. 

Давно је прошло реме када су руски туристи плакали испред слике Уроша Предића Сироче (на мајчином гробу), Народни музеј у Београду не ради већ годинама а сироче које је заспало на мајчином гробу прекривено ињем сада је вероватно прекривено слојевима прашине, али руски туристи могу да дођу да се чуде гледајући у салону другог елитног музеја,  Музеја савремене уметности, изложбу – пројекат; фотографијe са  Брозових путовања по свету које је снимио неименовани службени фотограф. На метарским фотографијама деца и одрасли машу заставицама страном диктатору и његовој булументи… Хиљадама пута виђен пропагандни материјал из истог оног времена када је Броз блиско сарађивао са Леноном на уметничким пословима. Садржај је додуше стар али је упакован у нову и веома скупу амбалажу, у складу са пројектним нормама и са неизбежном вербалном протетиком, чак су и захтевни грађевински радови извођени у галерији, ради бољег угођаја.

И овде је материјал из Музеја историје Југославије а подршка: Америчка амбасада у Београду, Art Matters Foundation grant, 2012, Vanderbilt University.

Ово су само два, у таласу титоистичких пројеката који је по ко зна који пут запљуснуо Србију а занимљиво је да су носиоци тог таласа углавном институције културе које воде Сорошеви миљеници и медији који заговарају НАТО опцију и безалтернативни ЕУ пут србије.

Како у овом тренутку схватити промоцију вредности које са сада општеприхваћеним вредностима као што су људска права и демократија немају ништа заједничко, промоцију човека који је сврстан међу десет највећих масовних злочинаца 20. века, диктатора и доживотног председника, никада бираног на изборима, који је учествовао у прикривању нацистичке прошлости Курта Валдхајма у циљу његовог избора за генералног секретара УН. Посебно у Србији “њетови трагови нечовјештвом смрде” јер док је у белом оделу пребирао по клавиру и бавио се “уметношћу” још увек је постојао и пуном паром радио логор – мучилиште на Голом отоку, намењен углавном Србима са вишком љубави према Русима, То је време када је чак и позоришна представа у којој је индиректно споменут логор на острву моментално прекинута и трајно забрањена. Па да ли су то вредности на које треба да се угледа српска омладина?

Али оно што Ленон сигурно није знао, а ни многи који су тада живели под Брозом, сада се зна. многе ствари су изашле на видело и не можемо да их игноришемо, јер то значи игнорисање истине и промоцију лажи. Отворене су архиве, српске и светске, зна се и за Брозове преговоре и договоре са Немцима и Усташама за време рата и за масовне гробнице по Србији које леже на све стране, по свим градовима и местима широм Србије и још увек чекају да буду отворене, бар на начин како је то урађено у Словенији. Ратни злочини не застаревају па је промоција ратног злочинца несхватљива и неприхватљива са било ког становишта које уважава вредности демократски уређеног друштва у 21. веку.

Слободан КАШТАВАРАЦ / Фонд Стратешке Културе