Има ли бели зец времена за сопствену покрајину?

Дотле је дошло. Један од лидера Срба са Косова и Метохије и посланик у Народној скупштини Републике Србије, др Марко Јакшић, дошао је у ситуацију да мора да јавно, преко медија, позива “сопствену” власт у престоном Београду да “призна” Привремену скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија, бирану на основу закона о локалној самоуправи државе Србије, а не, као што упорно ради, да признаје „сепаратистичку, монструм творевину која се зове независно Косово“.[1] Тешко да би се нашла изјава која сликовитије приказује данашњу стварност у Србији од ове.

Наравно, Марку Јакшићу нико од надлежних званичника није одговорио. А зашто и би? Зашто, кад им је фрка, када “Србија више нема времена за чекање”,[2] како тврди њен премијер, гледајући у сат попут белог зеца из Алисе у земљи чуда, да случајно не закасни на нови сусрет са “будућношћу” – у виду ни мање ни више него “премијера” те исте “сепаратистичке монструм творевине која се зове независно Косово”. Изненађујуће, с премијером се слаже и “његова” министарка за енергетику,[3] она иста која тврди да “реконструкција владе може да буде потпуна једино ако лидер СНС и први потпредседник владе Александар Вучић постане премијер и да премијер Ивица Дачић треба да размисли о оставци”.[4] Мада, можда и није изненађујуће, с обзиром да су то речи њеног фаворита за премијерско место, садашњег Првог потпредседника Владе.[5] Са своје стране, ништа мању журбу ни од белог зеца ни од Првог потпредседника не показује један од “осталих” потпредседника Владе, Расим Љајић.[6] На крају крајева, зашто би сви они били гори од самог председника државе, коме се и самом жури, с обзиром да нам “време цури као песак кроз прсте”.[7] А да ће то бити и будући критеријум за обављање најодговорнијих државних послова, потврђује нам и предложени министар за регионални развој и локалну самоуправу, Игор Мировић.[8]

Дакле, уз сву ову глајхшталтовану “журбу” – ко још има времена да обраћа пажњу на тамо неког лидера са севера Косова и Метохије, макар био и народни посланик, па још и један од најзаслужнијих што данас око севера КиМ морају да се бакћу најпре ови којима време цури кроз прсте.[9] А то што је био други на изборној листи ДОС-а 2000. године му је посебан минус. Како ћемо да гледамо у светлу будућност ако стално морамо да се осврћемо уназад и подсећамо се ко се зашта залагао колико јуче, ко нас је довео у ситуацију из које сада треба да нас “спасава”? А још ако морамо да размишљамо о томе чиме су се, колико јуче, бавили наши данашњи преговарачки партнери, и да се поново подсећамо на оног кваритеља будућег суживота, Дика Мартија…[10] Заиста, било би превише.

“Признати” да је Аутономна покрајина Косово и Метохија уставна категорија, и да та територија мора да има и своју покрајинску скупштину – значило би признати да је све најважније што је урађено за мандата садашње владе, било неуставно, противзаконито. Значило би да је “борба против криминала и корупције” највећа шарена лажа у држави, јер њени наводни предводници свакодневно крше највиши правни акт земље, па су стога заправо и највећи преступници у земљи. Значило би огољавање циничне хипокризије Европске уније, која свечано најављује да ће да започне преговоре са Србијом поглављима која се тичу управо владавине права, независности правосуђа, сузбијања корупције и организованог криминала[11] – али не пре него што Србија не спроведе противуставни Бриселски споразум, жмурећи, у процесу, не само на кршење Устава, већ и на ништа мање очигледна мешања у рад Уставног суда Србије, тј. на притиске извршне власти на УСС да одложи доношење оцена уставности о тзв. Бриселском споразуму и владиним уредбама које су му претходиле.[12]

А шта би тек за “слободне и независне медије” у Србији – о “јавном сервису” и да не говоримо – значило ово “признање”? Значило би, између осталог, да ти исти медији већ више од годину дана упорно и систематски игноришу највећу и најважнију вест у Србији – да новоизабрана влада, председник и парламент крше Устав на који су положили заклетву и да, у склопу тога, покушавају да 15% територије земље и више десетина хиљада њених грађана изместе из правног поретка државе и гурну их у “правни поредак” једне непостојеће, једнострано проглашене “монструм државе”, предвођене лицима са још увек важећих потерница.[13]

Стога се чини да бели зечеви који су се намножили у највишим државним органима једноставно неће наћи времена да признају сопствену аутономну покрајину. Време им “цури”. Сат одзвања. У својој журби да побегну од самих себе, заборављају за ким звоно звони. Кад се коначно, све журећи, сете – биће касно.

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе