Ко ће се заузети за косметске Србе?

Заоштавање конфликта између руководства Србије и косметских Срба по питању (не)учествовања на предстојећим, за 3. новембар предвиђеним изборима на Космету, још једном сведочи о степену раздора на српској друштвено-политичкој сцени. Очигледно је да су две стране спремне да наставе супротстављање – из чега се за сада не види никакав реалан излаз. Председник српске владе Ивица Дачић, наравно, није могао да пропусти могућност да покаже своју одлучност у гушењу српске фронде.[1] Међутим, исто тако је очигледно и нешто друго. Административне мере попут уклањања непожељних градоначелника у градовима на северу Космета води само до новог замајца сукоба, који ће објективно ослабити позицију Србије и Срба у њиховом супротстављању “новом светском поретку”.

Наравно, премијеру Дачићу се не може приписати нелогичност. Преузевши на себе конкретне обавезе у Бриселу, он једноставно не може да стане на пола пута. Он је убеђен да све оно што излази изван оквира априлских споразума, треба да буде одбачено како од стране Београда, тако и од стране косметских Срба. А као што је познато, учешће Срба на изборима 3. новембра по нормама косовског законодавства, представља важну тачку на “возној карти” у реализацији споразума између Београда и Приштине. Са ове тачке гледишта, тезе премијера Дачића о томе, да ће стварање “српских структура” на основу овог гласања “бити признато на међународном нивоу”, заиста одговарају садашњој геополитичкој реалности.

Међутим, “признање на међународном нивоу” ове или оне структуре уопште не мора бити у складу са њеним национално-државним интересима. И са те тачке гледишта, појачани притисак на косметске Србе из Београда – у том смислу и административни – има веома демонстративан и опасан за Србију и Србе хронолошки привезак. Ради се о томе да се 10. септембра навршава годишњица од момента када је та иста међународна заједница у виду Међународне управљачке групе за Косово, донела одлуку о затварању Међународне цивилне канцеларије у Приштини (МЦК). И управо су за ту годишњицу косовске власти припремиле почетак процедуре за што скорије смањење целокупног међународног миротворачког присуства на Космету.

Према расположивим информацијама, пројекат одговарајућих одлука је одмах био припремљен у три министарска кабинета Хашима Тачија – министарству правде, министарству полиције и министарству економског развоја. Тај документ не само да предвиђа брзо скраћење делатности цивилне мисије ЕУ на Космету (ЕУЛЕКС), него и предвиђа одлазак са територије покрајине свих међународних представника, укључујући и мисију ОУН. Датум предвиђен за њихов одлазак је јуни 2014. године.[2]

Према подацима извора у Приштини, аутори документа су уверени да ће успети да убеде ЕУ и ОУН да се сложе са њиховим захтевима уз помоћ једноставне “размене”. Косовска страна намерава да у замену за то званично предложи међународној заједници да се у Приштини отвори нови трибунал за истраживање ратних злочина извршених на територији Косова. Он ће функционисати под надзором ЕУ, а такође, могуће је и других међународних институција.[3]

Ипак, суптилност “операције размене” огледа се у томе, да ће, пошто добије контролу над чисто судским процесима, међународна заједница отказати било какво учешће у контролисању других области живота на Косову.У том смислу и над положајем тих истих косметских Срба, о чијем се међународно-правном статусу сада толико брине кабинет Ивице Дачића.

Спроводећи овакву политичку комбинаторику, албанске власти на Косову у ствари ништа не ризикују. Јер су последњих година, уз подршку западних структура (па и саме мисије УН – УНМИКА), они успели да максимално “очисте” косметски простор од сведока и докумената који се тичу ратних злочина – у том смислу и чињеница везаних за “црну трансплантологију”.

Због тога, чак и ако поменути трибунал буде основан, да ли ће његова ефикасност уопште бити већа од МТБЈ у Хагу. А Приштина ће заузврат добити главну премију: право да без ометања доноси и спроводи у живот све друге акте који се односе на подручје самозване “Републике Косово”.

Једини уступак који су косовске власти спремне да уделе међународној заједници у погледу њеног присуства на Космету, јесте пристанак да УН добије у Приштини своју малу “Канцеларију за Косово”. У складу са концептом који је обелоданио Енвер Хоџај, задужен за спољнополитичку активност косовског кабинета, оваква пракса има своју аналогију у оним државама које из неког разлога нису одмах постале чланице УН.[4] Међутим, у случају Косова, оваква канцеларија неће имати никакву реалну тежину. Чак и “Међународна кризна група” која је по традицији благонаклона у односу на косовске сепаратисте, не усуђује се да одговори на главно питање: “Колико важну улогу ће заиста имати међународна заједница” у будућем развоју ситуације на Космету?[5]

Да сумирамо неке закључке. Позивајући косметске Србе “да још једном размисле” и прихвате учешће на новембарским изборима како би њихове структуре стекле “међународно признање”, власти у Београду су, вољно или невољно, замениле тезе. Данас се главни проблем Срба не огледа у томе да ли ће добити допунску подршку на Космету од стране међународне заједнице. Проблем је у томе што та сама међународна заједница жури да “опере руке” од послова на Космету. А то значи да косметски Срби у првом реду треба да се ослањају на себе и своје стратешке савезнике – српске патриотске снаге и Русију. Што они и покушавају да чине – чак и по цену ризика навлачења на себе гнева администрације у Београду.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе