Тачијеви избори одлучују о судбини и Косова и Метохије и Србије

Уочи ђурђевданских избора – север КиМ се „тукао” да на њима учествује, а сада се „туче” да на туђим и непријатељским изборима не учествује

Косметски северни Срби осећају и тврде да би својим гласањем допринели озваничењу шиптарске независне државе и да би она тиме добила најважнију – српску сагласност и признање!

Они боље од Николића, Дачића и Вучића знају – и ако у неким општинама на КиМ у новембру победе српски кандидати – да то неће бити победа Србије

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

ДОСЛЕДНИ неслози, и то кад је најпотребнија слога, Срби су се, ових дана, петљали у једну, посебно опаку заваду.

Чвор је запетљанији утолико што везује једну од најбитнијих свенародних преокупација којом се, дуговремено и актуелно, баве највиши државни фактори – Косово и Метохију.

У перманентној серији разлика, малте не о свему што додирује јужну српску покрајину, ова садашња јавна распра, по много чему је сасвим посебна. И пре годину дана, и сада, спорни су једни те исти избори, локални, на Космету, али ставови истих учесника у одлучивању и расправи, власти врха Србије и четири општине косметског севера, потпуно су различити. А, исход, у оба случаја, описан је истим речима – статус једног јединог Космета, али са два, опет, потпуно супротна значења…

Пре само годину дана, у општим српским избрима, за председника државе и посланике Скупштине Србије, са истог места и истовремено заказани су и локални избори, наравно да истовремено буде организационо лакше и финансијски јефтиније. Све је било логично – Србији и Србима, прихваљиво свима – осим албанским сепаратистима и њиховим западним спонзорима. Јер, две чињенице, мада их има више, приштински лидери и њихове газде, из САД и ЕУ, нису могли да прихвате. Једна је што је Београд, уз парламентарне и председниучке, расписао и локалне изборе – наравно на целокупној српској територији.

Из прве излази и друга чињеница – сви избори су, природно, заказани и на Космету, и за локалне, наравно, српске органе власти. Е, ту је био, лако видљиви јадац – пришински сепаратисти су четири године раније једнострано прогласили независну државу, а у њој, ето, Срби бирају органе власти. Букнула је земљотресна кампања – против одлуке Београда за изборе…

И, најкраће, ево како се тресло и рушило. Албански лидери, сви терористичких биографија, и њихови управљачи из централа у Вашингтону и Бриселу, „огњем и мачем”, понекад и буквално, кренули су да оборе одлуку Београда. Подјармили су и UNMIK, мисију светске организације, а измуштрали су и београдску власт, тада неприкосновеног Бориса Тадића.

Попуштали су они који су мекше политичко-етичке природе, али Србе севера Космета нико, цела та булумента силе, није успео да скрши.

Влада Србије, и тада загледана само у светлосну будућност са ЕУ, сагла је главу, а сви Срби из северних општина Космета још више су их подигли – издржали су притиске и компромисе, драстично су им смањили број изборних места и бирачких спискова, бројали и њихове гласове изван Космета, али су се изборили – гласали су. Значио је то – велики прилог негацији политике подаништва и послушности. Доказ ваљаности достојанства. Путоказ да се може кад се хоће – смером истине.

Порука мајских избора 2012. године, нуди још многе вредности, али једна, искључиво политичка, поседује готово универзалну вредност – Србији и њеном Космету, порука је посебно важна, и тада, и сада, управо ових дана.

Београд је тада расписао и локалне изборе, а Срби са Севера су успели да гласају, јер били су мотиувисани суштинским разлогом – да докажу да се, и данас, могу одбранити, од јачих и најјачих, и афирмисати базично и вечно светско право очувања територијалног интегритета земље, што у нашој слици значи да је Космет неодвојив од Србије.

Нараво, Срби са севера Космета су и тада најдиректније негирали самопроглашену и лажну албанску државу на српској територији. И, непосредније него другде, Срби су оспорили праксу насиља и наметања воље моћника…

Историја се брзо поновила, ових дана, и још тече, пред нашим очима. Живот је режирао готово исте догађаје, у готово свему на идентичан начин, али другог тока, обрнутог. И сада Срби са севера Космета, и то једногласно, одбијају, али – да гласају (пре једну годину су хтели да гласају и гласали су). Сада неће на, исте, локалне изборе, на истом месту, а Београд сада тражи да неизоставно изађу, у складу са обавезама из априлског Бриселског споразума.

Пре су хтели и гласали, сада неће – и једно и друго с дубоким политичким разлозима, од којих је најважнији саопштен гласно и јасно. Оне изборе заказао је Београд, по свим српским законима, а ове расписује приштинска водећа групација самопроглашене државне творевине – по њиховим законима, уставним и изборним.

Уз све ове, али и друге бројне околности, важне су и неке техничке ознаке – најдубљег политичког значаја: гласачки листичи са логом „републике Косово”, сличне ознаке на другим изборним материјалима, али и решетање изборних спискова и сервирање других, видљивих и маскираних подметаљки…

Набрајање разлога за српски бојкот локалних избора, у режији приштинских делатника и њихових западних заштитника махерских вештина – а има их још и Срби са севера Космета су их све прецизно објавили и образложили – не би битно појачало основни актуелни мотив српског бојкота. Ионако је главни разлог изнет јавно и више пута поновљен, па се и на први поглед лако схватају њихови непромењиви ставови.

Косметски северни Срби осећају и тврде да би својим гласањем допринели ширењу и додатном озваничењу амбиције да је албанска представа њихове независне државе добила најважнију – српску сагласност и признање! Била би то, наравно, завршена прича – и за Србију и све Србе, превасходно баш косметске, северне као што је већ за јужњаке…

Званични Београд – председник Николић и премијер Дачић, а са њима је сагласан и најмоћнији Вучић – покушава да увери јавност да никако није тако. Не наводе, истина, разлоге таквом, често поновљаном ставу, осим оне непримењиве, ларпурлартистичке и овештале фразе да „Србија никад неће признати независност Косова”.

Сада истичу и стално наглашавају и бројне вредности ових избора, посебно формирање Заједнице српских општина и друге користи за будући положај Срба на Космету, а не изостављају, наравно, и шире интересе државе Србије и народа који се превасходно очекују од интеграције са ЕУ. Тај спој Србије са ЕУ могућ је, међутим, само ако, до јесени и потом, Београд оствари најважнији услов – потпуну нормализацију односа са Приштином. А, управо на томе највише инсисистира најмоћнија Немачка.

Да би односи два суседа постали добросуседски, то не може само по себи и уз сталне препреке, какве су поставили српски отпори локалним изборима, а ти избори су били смишљени да приближе суседе, али су их албански сепаратисти окренули у корист Приштине. Београд, зато, улаже велике напоре да се избори изворно сачувају, могу само да се незнатно одложе, да се на њима обезбеди стаусна неутралност, очисте сви изборни материјали, избаце ознаке независне државе Косово и слично.

Српски лидери понављају чак да ће одустати од избора ако се не обезбеди договорена статусна неутралност и чисти услови гласања, што једино може, у овим околностима, да мало смири српску јавност и отпоре политичких противника. Појачана је, у том смеру, и спољна активност, јављају се учесталије партнери из суседства, Црна Гора, на пример, али и из ЕУ и САД.

У Београд је, помало неочекивано и хитро, стигао и Џонатан Мур, високи кадар америчког Стејт департмента, задужен за централну и јужну Европу и за „Западни Балкан”. Гост је био толико приљежан да је, у једној серији, уз нашег врховног лидера, премијера Дачића. посебно и одвојено разговарао и са „канцеларом” за КиМ, Александром Вулином и млађаним Николићевим саветником Марком Дјурићем, коначно и са потпредседником Скупштине Србије и ДСС, др Ненадом Поповићем, што је први сусрет те врсте после паљења Амбасаде САД, 2008. године, кад је премијер српски био лидер Демократске странке Србије, др Војислав Коштуница.

Коначно, активност квалитетно подиже и нова Дачићева бриселска рунда са колегом Тачијем, у уторак, и још више, два дана после, учешће српског премијера на седници Савета безбедности УН, посвећеној Косову и Метохији, што је редовна и рутинска тромесечна пракса светске организације.

Сви ови и други ангажмани, најпосебније посета председника Николића Кини, осветлиће боље све српске активности, наравно и оне и ове о Космету.

Предизборна утакмица још је у току и вероватно ће се, како је уобичајено, завршити неким компромисом – у котрист и Београда и Приштине, а највише Брисела и Вашингтона.

Ни после ове полемичке фазе припремне политичке предизборне представе, не види се да ће Срби из северних косметских општина променити политички став и одлуку да бојкотују наметнуте локалне избора – не, наравно, из страха од Дачићевих претњи сменама, већ да би одмогли албанским сепаратитима да отму српску земљу, упркос српском Уставу, законима, Резолуцији 1244 СБ УН. Биће, међутим, оних, јужно од Ибра, који гласају по приштинским правилима и законима, свакако и исељеника који живе у Србији – довољно да се локални избори одрже. И, ако, у неким општинама, победе српски кандидати, то не значи да ће на Космету победити и Србија!

Политичка и судбинска слика Србије и Космета, помало реална и више надреална, моћи ће јасније да се протумачи пошто мину косметски локални избори. Већ сада се, чини се, ипак, наслућује да репетиција, чак и блиске прошлости, обавезно не значи да ће се поновити и добра судбина, не макар – Србима.

Изборни резултати ће се мерити колико су ближи – независно Косово Приштини, а Србија Европској унији.

ФАКТИ.ОРГ