Прича мог ђеда Милоша

Прича би увек започињала са тешким уздисајима и очима пуним суза човјека који је као младић доживио и видјео недјела безбожних комуниста. Као на свим просторима Краљевине Југославије, тако и у малом селу Доњи Гаљиповци, општина Прњавор, Република Српска, злочини се не разликују од усташких иза којих су стајали  исти режисери. Дјед би овако започињао: Дјецо, ово треба да знате и кад мене више не буде!

Као дјечак ноћу сам са упаљеним фењером ишао са комшијама из села закопавати убијене Србе који су довођени претежно из Бањалучке регије и овде убијани на најбруталнији начин – маљевима,  ножем и ретко ко метком. То су били претежно Срби који су били у четницима, људи школовани, учитељи и вјерујући наши Срби са села – поштени народ који се није хтео повиновати слугама антихриста. Никад нико није истраживао то мјесто, нити је гдје то уведено у историјске књиге. Само би ријетки људи преносили и причали, мада дуго послије рата нико није смио причати јер често би неко од удбаша, вјeроватно по наређењу, обилазио та мјеста. Људи који су вршили егзекуцију били су већином Срби жељни власти, ордења и чинова и да им не би „браћа“ Хрвати и муслимани, који су били занемарљива бројка у партизанима, па је лакше  било по своме народу. Нико од званичника цркве  није се интересовао за те догађаје. За оне ко би сакупљао новац и уживао и возио добра кола, за њих је то најмање  битно  било.

Ови догађаји су се дешавали у периоду од 1944. до 1946.  на једној специфичној локацији, идеалној за такво нешто . Још само једна ХУМКА је видљива. Има ту једна природна  јама која је у покретном стању током дугих киша: урушава се и тоне и све што би било бачено у њу би тако нестајало и тонуло. Нажалост српски народ заборавља на своје жртве, али тешко нама, јер жртва вапије Господу Богу:  ДОКЛЕ ЋЕШ ЧЕКАТИ ГОСПОДЕ? ВИДИ ШТА РАДЕ!  А ми нисмо  ни свјесни да крв невина позива Господа на освету.

Његош Грујић