КО ЈЕ ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ – 8 ДЕО

У  неколико наставака доносимо одломке из књиге “Ко и зашто гони владику Артемија” ( од стр. 65- 95).  Целу књигу можете видети ОВДЕ 

Владика Иринеј – папин прстенлија

Епископ бачки Иринеј Буловић је, скупа са митрополитом

црногорско – приморским Амфилохијем Радовићем од папе римског

Јована Павла II добио прстен који папа даје само својим бискупима.

Тај прстен симболизује везаност бискупа за своју бискупију. Нико не

би ни знао за ту бруку и срамоту да се епископ бачки није сам тиме

хвалио, и да лист “Данас” то није објавио 7. октобра 2003. Сваки

читалац може да се увери какво поверење папин трон има у Иринеја

Буловића и његовог брата (обојица су, на нашу несрећу, били

кандидати за патријархе СПЦ!). Ево како се Буловић хвалио својом

папофилијом:

„Аутентичан мостоградитељ духовности

Прво желим да се захвалим у име Православне цркве на позиву и

у име те захвалности коју и овде понављам како надбискупу

Станиславу Хочевару, тако и Његовој екселенцији монсињору

Сбарбару, нунцију у Београду и свима вама. Посебно, дакле, хвала за

понуђену прилику, да своја скромна размишљања, утиске и осећања

поделим вечерас са вама, у овом свечаном тренутку када читава

Римокатоличка цркваширом света, уз учешће и осталих хришћана и

свих људи добре воље, прославља сребрни јубилеј понтификата,

архипастирске службе Његове Светости епископа града Рима,

названог вечним градом, поглавара Римокатоличке цркве, како ми

православни кажемо у нама блиској терминологији, патријарха

читавог хришћанског запада.

Сребрни јубилеј је догађај, повод за све нас да се замислимо над

примером и поруком његове личности .Надам се нећете замерити што

нисам припремао никакав посебан реферат. Неко пажљиво писано и

бираним, мереним и одмереним речима свечано излагање, него ћу

покушати, колико је могућно, на доступан, разумљивин начин,

спонтано и онако како у овом тренутку мислим и осећамда одговорим

на тему која ми је задата. И то по могућству у што краћем обиму.

…Најпре дозволите да просто вернике, браћу и сестре како ове

парохије, тако и остале присутне подсетим на смисао, поруку самог

почасног назива или почасног атрибута којим је Црква од прадавних

времена, вероватно већ од апостолских времена, почаствовала

епископа града Рима. Реч “папа” је вероватно оријенталног порекла и

значи “отац”. Пре свега духовни отац. То је, наравно, и значење

термина “патријарх” који се користи на Истоку, мада ни термин папа

није непознат, јер епископ александријски се, такође, зове папом у

Африци. И реч патријарх има слично значење, јер је у њеној основи

исто реч отац. И обична реч поп, у нашем народном језику,

свакодневном начину говора свих Словена, и католика и осталих, која

на изворном грчком језику гласи “пaпa”, слично као “папа” и значи

исто то – отац.

Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у

сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима,

онога који је током низа векова, читавих 1.000 година био и први

епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је

постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и

молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време

постојања једниствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у

историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по

древном канонском поретку епископ града Рима, бити први

епископ хришћанске васељене.

Говорити, дакле, о том првенству, имам утисак, и дозволите да га

поделим са Вама, да је данашњи папа римски, Његова Светост Јован

Павле Други и лично доживео и пред читавим светом сведочио своје

служење и своје првенство, пре свега управо као службу и служење у

име љубави Христове. Не као вршење власти и јурисдикције у првом

реду, не као чињеницу јуридичког или правног ствари, него пре свега

као чињеницу новог нашег благодатног живота у Христу, живота као

нове твари у Христу, препорођених и Духом Светим исцељених

личности, крштених, миропомазаних и причешћених светињамаТела

и Крви Христове.

Утом светлу, дакле, треба нагласити, да тај нагласак на служењу, а

не на владању. То изворно јеванђелско учење из живота и праксе битно

доприноси и премошћавању раздаљина и растојања међу онима који

верују у име Христово… Личност Јована Павла Другог заиста

извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса,

мостоградитеља, служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном

јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће

јединству свих. Он тиме заиста гради мостове и остварује себе као

аутентичног мостоградитеља духовности, понтифекса.

Не треба да прећутим да је један од великих светих отаца, учитеља

по којем сам и ја недостојан добио своје монашко име Иринеј, свети

Иринеј, епископ града Лиона у данашњој Француској, иначе родом

Грк из Мале Азије и посредно ученик Светог Јована Богослова,

апостола љубави, и првог у историји Цркве који је добио почасни

назив теолога – богослова. Тај човек који је својим животом, својом

личношћу у себи спајао јединство љубави, хришћански Исток и Запад,

значи васељену, као да је, такође, био и узор и претходник данашњем

папи римском Јовану Павлу Другом који и својим животом и

служењем потекавши из Источне Европе, из нашег словенског света,

и провевши свој живот у Пољској цркви до 1978. године, до избора на

катедру Петрову у Риму, у близини и у контакту са Православном

црквом и служећи касније и до данас, носећи крст, како је овде лепо

речено пре мене, тога служења, такође, на тај начин сједињује Исток

и Запад у жељи да гради и гради мостове међу њима.

Зашто сам то споменуо светог Иринеја Лионског? Јер је он некада,

у освит трећег века по рођењу Христовом, као велики теолог, читаве

Цркве Истока и Запада, говорећи о првенству Римске Цркве, у

тадашњем хршћанском свету, назвао ту црквом “Црквом која

председава уљубави”.

Ту је суштинска димензија и ја верујем да то што сад говорим не

изражава само мене и само православно схватање, него да изражава и

све Вас и да изражава аутентично схватање католичких хришћана,

укључујући и самог, Његову Светост, папу Јована Павла Другог.

Суштина његове службе, његове одговорности, његовог положаја у

Римокатоличкој цркви, у томе да улаже сав напор да допринесе

служењу, спасењу свих на начин како као човек најбоље може и уме,

у љубави и у име љубави, ради спасења свих.

То је садржај, уосталом сваког првенства, епископског, свеште-

ничког и међу верницима и између старијих и млађих и тако даље.

Некако ми православни, у својој теолошкој визији ових проблема не

бисмо хтели да периоде историјске хипертрофије тог првенства у

служењу и председавању уљубави, па не увек и успешне формулације

тога, током векова поправљамо тако што бисмо нудили као друго

решење, другу перспективу укидање или атрофију сваког таквог

служења у Цркви. Напротив, сматрамо да синтеза и узајамно

прожимање двају основних начела у организацији Цркве: начела

саборности, како га ми називамо, или синодалности, начела које је

Други ватикански сабор, такође наглашавао и у томе се сусретао и

прожимао са Православном црквом и целом Црквом свих векова.

Начело, дакле, колегијалности, али и начела да та заједница уХристу

не може бити безглава, као што ни Црква није безглава, него је тело

Христово, а Христос је глава Цркве.

Мислим да је сличност данашњег папе, колико сам га ја доживео и

упознао, веома свесна свих тих димензија и других које ја у овом

тренутку на кратак начин не могу и не желим овде да излажем пред

вама.

Његове речи “Отворите врата Христу и не бојте се!”, које су

цитиране у краткој речи програма ове свечаности, чини ми се, колико

сам га ја, понављам, упознао да су најбоље или су једне од најбољих

које изражавају његову укупну животну филозофију, његов пут и

начин служења спасењу и јединству.

Тај, на први поглед веома једноставан, не знам да ли је тачно, али

кажу, негде сам прочитао, да је за време ових 25 година свога служења

на апостолској катедри у Риму, три пута превалио растојање између

Земље и Месеца, ако је то тачно. У сваком случају, путује неуморно

упркос крста оронулога здравља и поодмаклих година, до данашњег

дана, буквално. Увек у тој мисији и свестан те мисије. Мислим да

дубоку увереност у смисао своје службе, ма како било ко на свету

схватао ту службу и тумачио, прихватао или мање прихватао или

прихватао са резервом, да ту дубоку увереност и оданост на вршење

службе до краја, до крви и зноја, како тражи Јеванђеље, да му то не

може одрећи нико.

Ја сам имао прилике да упознам изблиза и његовог претходника,

чије име је такођер укључено и његово име, блажене успомене Павла

Шестог. То је био другачији темперамент, али исто тако импозантан у

својој једноставности, смерности и усрдности самог служења.

Данашњег папу Његову Светост Јована Павла Другог сам сретао,

колико сам могао да, по свом сећању, могу рећи напуклом, набројим

четири пута најмање.Три пута заједно са мојим братом митрополитом

црногорско-приморским Амфилохијем, а једанпут са још тројицом

епископа, без поменутог митрополита. То је било недавно, за време

служења свечане понтификалне литургије у Осијеку.

Сваки пут, како пре десет година када смо први пут

разговарали са Његовом Светошћу, тако и прошлог фебруара

када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут

за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове

Светости разговарали. Разговор је увек био срдачан и искрен, у

атмосфери љубави из аинтересираности за нас, за наше проблеме

и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише

могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани

током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове

Светости да прати до у појединости живот и  проблеме наше цркве

и других православних цркава. Из питања која јепостављао то се

могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били

аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то,

да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје

римокатоличким бискупима и један од његових блиских

сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу:

“Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија,

добили  би сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто

пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука

да у Вама види законите епископе црквеХристове као  што види

у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо.

Већ сам прекршио дату реч да ћу покушати да не будем

преопширан.Молим за опроштај али сам желео да са неколико речи

изнесем цео доживљај који човек има у сусрету са личношћу која би

имала пуно права да живи повученије него што је то живео иједан

епископ у историји, само ако се позове на стање свога здравља и на

своје године. Али упркос томе крсту, према ономе како рекох, и то

сваким даном, сваким чином поново сведочи, да потпуно превиђајући

себе и своју природну, људску потребу за предахом, одмором, за

лечењем, за неким личним животом, он се труди, ето, непрекидно да

нађе времена и за размишљања, за медитацију, за богословске

текстове, за поезију чак као што смо чули.

Та огромна снага воље и спремност на потпуно самопожртвовање

је нешто што сведочи о веома интезивном унутрашњем духовном и

молитвеном животу и пројављује духовну снагу каква се данас, а

можда и другим временима, али данас посебно, веома ретко среће.

Зато и на оне који не деле све садржаје у вери са браћом и сестрама

римокатолицима, хришћане па и нехришћане његова личност делује

са изузетном снагом… Не знам колико сам у стању да то искажем.

Ето, из тих мојих не сувише ретких, не сувише честих искустава

једног обичног епископа једне невелике Цркве, као што је ова Црква

којој служим, могу, ипак, да тврдим да сам осетио присуство једне

заиста изузетне и на свој особени начин харизматичне личности на

граници размене миленијума.

У овом тренутку желео бих да овај јубилеј и ову свечаност

честитам свима вама овде сабраним. Желео бих да замолим како

преузвишеног домаћина поглавара ове надбискупије монсињора

Хочевара, као монсињора Еуђениа Сбарбара, личног изасланика

Његове Светости, да и Његовој Светости лично пренесу поздраве

Његове Светости нашег патријарха, који овде има присутне

изасланике већ именовине, као и моје најскромније искрене честитке…

…Главно је да се нађе времена и могућности за братски

разговорса двојицом блиских сарадника Његове СветостиЈ ована

Павла Другог. Ја сам ето и на тај начин, недавно био његов гост и

могу и то да кажему толиком мноштву послова и брига, ношења

крста животног и пастирског, ипак, је као што су ми рекли,

налазио времена да упита: “Где су они весцови Серби – српски

епископи који су били код њега”.

То је такође било дирљиво и за владикуАмфилохија и за мене.

Тако, дакле желим, да молитвама од Господа који је глава своје

Цркве да му подари боље здравље, да му да снагу и довољно

дуговечности да изврши своју мисију и службу на начин како најбоље

сам жели кад је насамо у молитви са Господом. Са том жељом и

честиком закључујем ово своје обраћање и захваљујем се на пажњи и

стрпљењу. Бог нека је са свима нама!”

КРАЈ, ОДНОСНО ПОЧЕТАК РАЗАЗНАЊА КО ЈЕ ОВАЈ ЧОВЕК