ЧУДО У АРИЉУ ОПЕТ

Већ смо у слици и речи говорили о чуду у Ариљу ВИДЕТИ ОВДЕ одакле се види како су владике и ариљски свештеници одлучили да промене народ, односно како су одлучили да верни народ Ариља изопште из Цркве.

Том чуду се у међувремену придружила необична “маркентишка” саморекламерска  кампања невично преписана из методолошког подсетника Јозефа Гебелса. Стратези те кампање, ариљски отпад(ници) г. Јован на чија нејака екуменистичка плећа паде епархија шумадијска, па још и жичка и  г. Тимотеј који је под огромним теретом живе ваге својих килограма (којима се хвали), су се својски потрудили да у ТВ емисији која је, кажу, репризирана више пута, покажу још једном своју генијалност. Циљ емисије је био ратнички поклич: ”Држте лопова!”

Тако су они “убедили” ариљски благочастиви народ да је СПЦ ништа друго него ”бренд” који мора да се сачува тако што народ има благоизволети да нипошто не иде на освештање новоподигнутог манастира Светог Стефана, него да дође на новатарско-ругалачку службу у окупиран храм Светог Ахилија (овога пута храм нису окупирали Турци, него екуменисти претворивши га у циркус у коме може час овако, час онако или мало Богу мало мамону), где ће службом начелствовати г. Тимотеј.

Детаљи народу нису објашњени. На пример:
    а ли ће целивајућа икона бити у ћошку цркве или ће се и из ћошка избацити напоље попут студеничког иконостаса;
    да ли ће г. Тимотеј доћи у “монашкој” ризи шампањ боје или у оној демоде – црној;
     да ли ће му у пратњи бити новокомпоноване певаљке које ће ћутати кад он гласно буде читао тихе молитве;
    да ли ћа га оружане снаге командира Тихомира пратити до границе пожешког намесништва или до одредишта извршења ругалачко-рушилачког екуменистичког задатка…

Тек углавном догодило се опет чудо. У ругаоницу светоотачком предању уз сву рекламу не дође народ ариљски. Сем неких који су добили службени задатак. Чудан неки народ. Можда га заиста треба променити.

У време кад је у манастиру Св Стефана било народа к`о на гори листа – црква Св. Ахилија беше тужно полупразна

С друге, пак, сране над градом Светог Ахилија, сабра се свега 1.627 (и словима: хиљадушестотинадвадесетседам) душа православних, да присуствује величанстбеном чину освештања Светиње и Светој божанственој архијерејској Литургији са 21 свештенослужитељем.

Зашто тај народ није послушао апел (лажних) пастира и уместо да оде у порту цркве Светог Ахилија, где је долазио док га не изопштише, попе се на брдо изнад Ариља.

Могли би смо навести много одговора.

Стеван Милојевић

За почетак ево једног:

БЕСЕДА МИЛОША СТЕФАНОВИЋА – СВЕТОСАВСКОГ ЗАДУЖБИНАРА

Владика Артемије, Милош Стефановић, о.Николај, Милан Стаматовић-председник општине Чајетина

          Преосвећени Владико,           часни Оци,           поштоване сестре и матере монахиње,

драга браћо и сестре,   помаже Бог.

Испред ктиторске породице, приложника и верног народа овога краја, припаде ми велика част да вас све поздравим и да вам се захвалим што сте данас заједно са нама уздигли молитве Господу и присуствовали свечаном освећењу овог светога храма посвећеног Архиђакону Стефану.

На првом месту изражавам велику благодарност  и захвалност Господу Богу, који милошћу својом ниспосла верном народу овога краја духовну радост подизањем овога дивнога  храма баш  на овој локацији..

Како је ово дело започето?                                                                                                                              Почело је тако што владајући клир при храму Св. Ахилија у Ариљу прошле године, скренувши са светосавског пута,  својим безакоњем и дрскошћу окупира храм и протера већину верног народа из њега.

Тако је настала жеђ за задовољавање наших духовних потреба и за изградњом  духовног крова над главом свих нас који држимо до вере и српства.

И поче трагање за локацијом. Обилазећи више од десетак локација подесних за манастир – свака од њих била је лепа на свој начин.

Али човек снује а Господ одлучује . И тако 21.  фебруара ове године Господ пројави ову локацију као праву, преко свога гласника, за овај Дом молитве и славе Господње.  Господ уреди те власници ових парцела, моја браћа, Драгутин и Ђорђе,  са љубављу и без икаквог материјалног условљавања , поклонише  за градњу манастира своје парцеле површине око 95 ари, а њихову одлуку са великом радошћу благослови  и  наш отац Милојко.

7. марта на ову стопу земље  крочи преосвећени Владика  Артемије и благослови и локацију и почетак припрема око добијања дозвола за градњу прогласивши при том Архиђакона Стефана као заштитника овог Храма и свих оних  који у њему буду  живели и у њега долазили.

Од тада па све до данас у свим нашим пословима , проблемима и мукама имали смо обилату помоћ Архиђакона Стефана који својим присуством и својим молитвама пред Господом потпоможе здушно да се овај огроман посао приведе крају. А било је проблема и сметњи доста, поготову око добијања грађевинских дозвола.

Злобници су слали пријаве инспекцији, свештеници су тражили помоћ  жичког администратора е да би изградњу овог Дома Божјег осујетили. Али кaо што је речено: Ако је Господ с нама ко ће против нас. Кад нам је било најтеже помолили смо се Архиђакону Стефану и сви проблеми су нестајали и посао  се настављао вођен Божјом  руком.

Ко до сада није видео Бога, овде га, браћо и сестре, може угледати.

Овде је Господ зидао Свој Дом!

Овде се  нису  узалуд  трудили зидари!

Ево доказа за чудо Божје:

–       темељи Храма су освећени 20. јуна 2013. лета Господњег

–       данас је15. Август.

Кад се одузму недеље и црвена слова – кад се, наравно, није радило – од освештања темеља до овога што видимо: ЦРКВА, ИКОНОСТАС, ЗВОНАРА,   И 2/3 КОНАКА који су пред нашим очима – имали само 42 радна дана!

          То се граничи са немогућим!

То је само Богу могуће!

Браћо и сестре,

Искористио бих прилику да се захвалим свима онима који су на било који начин помогли ово свето место, било својим добрим  мислима, својим молитвама, својим лепим речима  или делима својим. Сви су они помогли  да се догоди ово  „чудо у Ариљу“, да за тако кратко време никне овај манастирски комплекс .

А верујте, није било времена да се ураде  пројекти, нити времена  за прорачуне , а све  од некуд стиже, и пројекат за Цркву готов , од једног архитекте, а други архитекта  ради конак, трећи комбинују звонару из неколико предходних,  без сујете и зависти, без динара…

А тек градња:

– брвнара се ради у једној  радионици,

-иконостас у другој

-у исто време ничу темељи Конака и темељи Храма.

Браћо и сестре,много би времена требало да вам опишем како се за ових 40 так дана градило.   Долазе људи и доносе ко шта има, од лепте , гибаница , пита и колача, ручкова за мајсторе, до свога личног рада са и без машина, па до већих прилога.

И тако та позитивна енергија сливена у љубав према Господу, према Православљу и Светосављу чини чуда, свуда па и у нашем Ариљу.

ИСКОРИСТИО БИХ ПРИЛИКУ да пошаљем поздраве и захвалност  и оној залуталој браћи нашој, који су се трудили тужбама и опструкцијом да ово неимарство Божје претворе у зидање “Скадра на Бојани” – надајући се да су разумели да им се не вреди против бодила праћати.

Подсетио бих одавде све оне који прогањају владику Артемија, његово монаштво и све нас који им се придружисмо на том тесном светосавском путу  на оне речи које су се чуле СВИШЕ на путу за Дамаск:

“Савле, Савле зашто ме гониш?”

И послао бих упит Патријарху, Синоду и свим оним  озлобљеним владикама нашим :

Куда то идете пастири наши?

Зашто сте скренули са пута Светог Саве, Светог Јустина, владике Николаја?

И зашто гоните благочестивог владику Артемија, монаштво његово и верни народ?

Када је само пре годину дана Храм светог Ахилија у Ариљу окупиран од „новотараца“  који одступише од светоотачког предања, одступише од Православља и Светосавља и суштински и формално правно, суштински јер сви српски светитељи од Јована Владимира, св Саве, Арсенија, Василија Острошког… до Николаја Жичког и Јустина Ћелијског служише св Литургију по устаљеном вековном поретку,  и формално-правно јер прекршише одлуке Сабора па чак и лицемерну одлуку надлежног Епископа и донеше једну невиђену безумну одлуку – дозволите да цитирам  одлуку епископа жичког Е  бр. 33.  од 17. јануара 2011. г)  :

  “ Оне из народа који опште са монахом Артемијем и његовим присталицама,  који одлазе на Артемијева `богослужења`, не примати у храмове на богослужења, не причешћивати их и не примати никакве прилоге од њих“.

Овде је крај њиховог цитата!

Али овде је и крај нашег општења с њима – одступницима!

Све док се не покају и не врате на пут Светосавски и православни!

Шта је верни народ при храму св. Ахилија требао да ради?

Да чека и немо посматра како нас унијате и католиче они који су требали да буду чувари Православља и Светосавља?

Неће моћи!

Хвала Господу Богу на његовом дару што нам посла Владику Артемија и његово монаштво да  својом ревношћу и побожношћу сведоче  прави пут,  пут Господњи.

Протерани из храмова својих, ништа нам друго није преостало него да правимо Православне и Светосавске храмове, као катакомбе у првим вековима кад су хришћани прогоњени, и да чувамо Православље као зеницу ока свога.

Па стога користим прилику да кажем да овај наш Храм који ових дана саградисмо милошћу Божијом, јесте Храм Српске Православне и Светосавске Цркве!

Оне праве и истините, изграђене с љубављу и молитвом.

И да гласно и јасно кажемо:

Разликујемо се од оне официјелне – у којој је извршен пуч и у којој је завладало безакоњекоње и која је све мање српска, и коју представљају они који себе називају екуменистима.

Екуменисти су ЈЕРЕТИЦИ по учењу светих отаца. Јеретици су отели кормило цркве усмеравајући тај брод спасења у ватиканске прљаве воде. То су они  који примају од папе напрсне крстове и прстење, који папу зову “свети отац”, који јеретичку организацију зову “сестринска црква”, који са јеретицима саслужују и Богу се моле заједно.

          Не желим и не прихватам, а верујем да и сви данас сабрани на овом, сада светом месту делите моје мишљење, да нас називају “сектом” , “зилотима” и које- каквим “синагогама” и  “парасинагогама”, већ јавно исповедамо: Ми смо Срби! Православци! И Светосавци! И то ћемо остати до краја, макар нас протеравали и у праве катакомбе.

А  они који одступише од светог Православља и Светосавља нека добро размисле  да ли су они Српска Православна Црква, по речима својим, и по делима својим и шта иза себе остављају потомству и каква их плата у вечности чека.

На крају , хтео бих  игуману овог манастира – оцу Агапиту и његовом братству да поручим и пожелим да овим манастиром управљају на богобојажљив и домаћински начин, да им молитва буде на првом месту, а све остало ће им Господ придодати по потреби њиховој.

Нека би Бог дао да ова светиња буде лечилиште духовно за све нас који долазимо у њега од сад па до краја света.

Преосвећени владико ,

Ми – ктитори овога светога храма, оглашавамо, јавно пред свима присутнима и пред нашим потомцима, да предајемо на коришћење ову Светињу са конаком и другим материјалним добрима, Рашко-призренској епархији у егзилу, без икаквог материјалног  условљавања или надокнаде.

Предајући вам овај манастирски коплекс на коришћење имамо само један нематеријални и једини услов и молбу: останите непоколебљиво на путу   православном и светосавском којим сте са својом духовном децом ишли чувајући светоотачко Предање и вековни богослужбени поредак!

Док ходите тим тесним али спасоносним путем, ето нас – народа српског – за вама.

Одавде до вечности!