КО ЈЕ ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ – 6 ДЕО

У  неколико наставака доносимо одломке из књиге “Ко и зашто гони владику Артемија” ( од стр. 65- 95).  Целу књигу можете видети ОВДЕ 

“Три дана наде”

Информативна служба СПЦ објавила је, 27 јула 2000. године, текст

под називом „Један значајан међуцрквени сусрет у Београду”, у коме

се описује посета римокатоличких бискупа (у име Комисије

Бискупских конференција Европске Уније) – др Јозефа Хомајера из

Немачке, Лука де Хоевра из Белгије, Џозефа Дафија из Ирске и Џона

Моуна из Шкотске. Саопштење, које је потписао епископ бачки

Иринеј, гласи:

„Информативна служба Српске Православне  Цркве

1. јула 2000. године

ЈЕДАН ЗНАЧАЈАН МЕЂУЦРКВЕНИ СУСРЕТ У БЕОГРАДУ

На позив Српске Православне Цркве, делегација римокатоличких

епископа, представника Комисије Бискупских конференција Европске

Уније (СОМЕСЕ), боравила је у нашој земљи од 13. до 17. јула ове

године. У средишту овог међуцрквеног сусрета били су тродневни

разговори о богословским. питањима, као и о темама везаним за

пастирску, духовно-просветну и добротворну делатност Цркава. Гости

из ЗападнеЕвропе, заједно са својим домаћинима, епископима Српске

Православне Цркве, посетили су, у Београду и Новом Саду, значајне

храмове, храмове у изградњи и избегличке кампове, као и зграде и

мостове порушене за време агресије НАТО-а .На крају дијалога, две

епископске делегације су издале заједничку декларацију, у којој се,

између осталог, залажу за укидање економских санкција наметнутих

Србији и Југославији.

Текст декларације гласи:

Заједничка декларација делегације Српске Православне

Цркве и делегацијеКомисије бискупских конференција

Европске Уније (СОМЕСЕ)

Београд, 17. јула 2000.

Три дана наде

Сусрет католичкнх бискупа из Западне Европе и српских

православних епископа

Исус Христос је собом убио непријатељство (Еф. 2.16)

Ми, епископи, чланови делегације Српске Православне Цркве и

делегације Комисије бискупских конференција Европске Уније

(СОМЕСЕ), састали смо се ради тродневног сусрета у Београду. У

заједничкој молитви и братском дијалогу и са осећањем молитвеног

поштовања и дивљења пред светињама Српске Православне Цркве,

још више смо се међусобно зближили.

Чињеница да смо у овој јубиларној двехиљадитој години на-

ставили наш контакт, који ни у временима рата никада није престао,

представља за нас извор велике радости. Заједно проведени дани

продубили су смисао наше хршићанске повезаности. Наш сусрет је

био знак наде са три аспекта.

1. Повезује нас нада да ћемо, преко настављеног дијалога о

богословским и пастирским изазовима нашег времена, радити на

добро свих људи у Европи и широм света. Кроз екуменске разговоре

о нашем богословском и пастирском наслеђу, желимо да дамо свој

допринос на путу ка јединству наших Цркава. Решили смо да

наставимо разговоре у наредним годинама. Већ у следећој години

желимо да разговарамо о томешта очекујемо од Европе и за Европу.

2. Заједнички се надамо да ће процес европеизацијеЕвропске Уније

бити настављен и да ће Европа убудуће моћи да дише са оба своја

плућна крила. Својом историјом, својом традицијом и својом културом

Југославија припада Европи.Утолико болније осећамо садашње време

искушења и кризе иако нисмо увек једног мишљења по питању

њихових узрока. Једнодушно желимо, међутим, да се све српске и

друге избеглице са Косова ускоро врате у свој завичај.У том коктексту

апелујемо на све одговорне да то омогуће и да свима обезбеде

заједнички живот у миру.

Телом и душом пате, пре свега, најсиромашнији људи у Југо-

славији,међу којима има веома велики број избеглица.Нарочито пате

због екокомских санкција које су наметнуле западне владе. Зато смо

сагласни да те санкције треба да буду укинуте и у том смислу

апелујемо на надлежне владе. Економске санкције су и једна од

препрека за даљи развој сарадње Србије и Југославије са суседним

државама.Такву регионалну сарадњужелимо јер је она услов за трајан

мир у овом напаћеном делу нашег континента. Са наше стране,

договорили смо се да негујемо сарадњу измећу наших црквених

каритативних служби, односно служби за помоћ угроженима.

3.Најзад, ми своју наду и поверење поклањамо, пре свега, млађем

нараштају. Многи млади људи се супротстављају искушењима

практичног материјализма и потрошачког друштва. Они смисао свог

живота траже у духовној обнови. Овде осећамо да смо као предста-

вници Цркве позвани да, на начин саобразан нашем времену градимо

духовне мостове међу младим људима у Европи. Зато планирамо да

идућег лета организујемо у Србији сусрет младих из више земаља.

Мислимо да ће они помоћу неког конкретног пројекта пружити знак

мира и помирења.

Наш сусрет је био плодан духовни догађај и нови подстицај. Наше

Цркве имају заједничку одговорност за будућност. Србија и Југо-

славија имају своје место у Европи. Желимо да охрабримо омладину

да живи у истини и љубави. Три дана смо се заједно молили Богу,

разговарали и слушали једни друге. На свом поклоничком путовању

поново смо открили много заједничкога.

Била су то заиста три дана наде.”

Владика Артемије је одмах реаговао и СА Синоду СПЦ послао

писмо, чији се један део односи на сусрет у Београду:

„Преко Информативне службе Српске Православне Цркве за 27.

јули 2000. године, дошла нам је до руку „Заједничка декларација

делегације Српске Православне Цркве и делегације Комисије биску-

пских конференција Европске Уније (СОМЕСЕ)“ донете у Београду

1. јула 2000. године, под насловом „Три дана наде”.

Читајући поменуту Декларацију, неке ствари су нам остале нејасне,

те молимо Свети архијерејски синод да нам их разјасни.

1.Тако, у првом пасусуДекларације, почетак друге реченице гласи:

„У заједничкој молитви…”, а у задњем пасусу, стоји још јасније: „Три

дана смо се заједно молили…”. Остаје нејасно којом су се то

„заједничком молитвом”, и то „три дана молили” потписници ове

Декларације? И- на основу којег Канона Васељенских или помесних

Сабора? И – којег су од Светих Отаца Цркве Православне следили у

таквим молитвама?

2. Под тачком 3. Декларације, потписници исте тврде: „Овде

осећамо да смо као представници Цркве позвани да…” не преци-

зирајући коју „Цркву” они заједнички представљају, да би у задњем

пасусу Декларације тврдили да „Наше Цркве имају заједничку одго-

ворност за будућност”. Остаје нејасно да ли потписници Деклараци-

је представљају „једну” (коју) или „више” (које)Цркава?

3. Под тачком 2. Декларације износи се заједничка нада „да ће

процес европеизацијеЕвропскеУније бити настављен и да ћеЕвропа

убудуће моћи да дише са оба своја плућна крила”. Потпуно је нејасно

која су то „два плућна крила” Европе? А у многоме нас подсећа на

екуменистичку теорију о „будућој уједињеној Цркви”, где ће

Православна и Римокатоличка „Црква” представљати „два плућна

крила” једног и истог богочовечанског организма -Цркве Христове.”

Наравно да Иринеј Буловић ово никада није заборавио владици

Артемију. Сада му се свети за сва неугодна питања.

НАСТАВИЋЕ СЕ