КО ЈЕ ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ – 4 ДЕО

У  неколико наставака доносимо одломке из књиге “Ко и зашто гони владику Артемија” ( од стр. 65- 95).  Целу књигу можете видети ОВДЕ

Питање дијаспоре

Од 7. до 13. новембра 1993. године, у Православном центру

Цариградске патријаршије у Шамбезију одржана јеТрећа припремна

конференција за Свети и Велики сабор,на којој расправљамо о питању

православне Дијаспоре. Усвојени су документи „Православна

дијаспора” и „Аутокефалија и начин њеног проглашења”. Оба

документа потписали су чланови делегације СПЦ, епископ бачки

Иринеј Буловић и јеромонах, касније епископ браничевски, Игњатије

Мидић. Документом се цела дијаспора дели на осам административних области, којима би управљали сабори епископа свих помесних Цркава које имају Дијаспору. Председници епископских сабора би о свим питањима која се тичу  свеправославних решења реферисали Цариградском патријарху, чиме се и Дијаспора предаје у рукеЦариграду.

У то време, епископ рашко – призренски Артемије рекао је да

Цариградском трону треба помоћи јер „много страда”, али „не

повлађивањем у његовим папистичким претензијама” (Свети кнез

Лазар, бр. 4 (8)/ 1994, стр. 89 -94).

Све се ово већ остварује: у Немачкој је створена једна таква група

епископа, којој председава владика из цариградске патријаршије. Циљ

фанариота у СПЦ је да нашу Цркву сведу на београдски пашалук, а да

Војводину, Босну, Црну Гору, Хрватску – итд, потчине Цариграду.

Владика бачкиИринеј уСАД

“Борба” од 23.фебруара 1995. пренела је извештај са конференције

за штампу коју је организовао владика бачки Иринеј Буловић после

свог двонедељног боравка у САД (десет година касније, у САД ће

отићи владике Григорије и Теодосије, јеромонах (касније владика)

Иринеј Добријевић и садашњи министар вера, Богољуб Шијаковић).

Са ондашњим Милошевићевим министром вера, Драгољубом

Драгојловићем, епископ бачки присуствовао је „молитвеном доручку”

код Била Клинтона. Као овејани екумениста, бачки епископ се срео са

вашингтонским католичким бискупом Хајнсом, архиепископом

Јаковом из Цариградске патријаршије, великим рабином Њујорка

Артуром Шнајером и представником Стејт дипартмента Џонатаном

Муром. Владика Иринеј, је у свом познатом „смирено – кротком”

стилу изјавио да је у САД позван „на молитву за мир у свету”, и да

такву прилику није могао да одбије, „без обзира ко организира скуп”.

На молитвеном доручку је био и представник „сепаратистичког

покрета са Косова”, који је одбио да се поздрави са владиком бачким.

Потпис пре Дејтона

Епископ бачки Иринеј навео је патријарха Павла да стави потпис

на споразум којим се Слободану Милошевићу даје овлашћење да у

Дејтону, у јесен 1995, преговара у име Срба из Републике Српске. Тај

потпис ће СА Сабор СПЦ касније повући.

Тих дана, угледни српски интелектуалац, Предраг Р. Драгић Кијук,

упутио је писмо блаженопочившем патријарху Павлу у коме каже

(Bestiarumhumanum, стр. 26 – 27):

„Потпис који сте ставили на акт заговорника власти која не уважава

божански поредак у свету не може бити благословен. Стављен у исти

дан (29. августа 1995) када преподобни Роман и Рафаило Банатски

деле небески плач над искушењемсрпског народа, тај потпис стављен

у дану по празнику милосног упозорења, Успенију Пресвете

Богородице – мора бити поништен. Вашим смерним молитвама,

часном посту и светлом монашком животу Небески Дародавац ће

придодати снаге да, Истине ради, и Христа ради, и народа ради – јавно

повучете потпис којим Срби и нашаПравославнаЦрква не задобијају

спасење већ презрење. Истовремено, ако већ не можете да ублажите

катастрофу распетог народа чувајте достојанство Православне

Патријаршије тог истог распетог народа.

Уосталом, сведок сте политичког лицемерја, верске ксенофобије,

новог светског тоталитаризма и процеса неохришћанства. „Награда”

за потписивање мировног разрешења кризе на делу бивше Југославије

(коју је успоставио црвени мандарин Јосип Броз) било је застрашујуће

бомбардовање и цивилних и војних објеката Републике Српске. Преко

1.000 борбених летова са смртоносним товаром, од 29. августа до

данас, извршено је над српском Босном и српском Херцеговином. Је

ли то допринос неодложном, преко потребном, корисном и

равноправном спасењу свесрпског национа, како Вам је саветовао

други потписник у име домаћеЦркве, епископ бачки Иринеј Буловић?

Како је уопште било могуће да тај гаулајтерски и преторијански

војник хришћанства новог светског поретка, преучени и прагматски

конвертит међу српским владикама, буде потпора, допуна, овера и

гарант ваљаности Вашег потписа. Нити по надлежности (јер није члан

Архијерејског Синода), нити по старости (владичанског достојанства),

нити по заслузи – потпис овог српског владике (који је вреификовао у

Шамбезију масонске и антиепископалне намере Цариградске

патријаршије и успоставу ставропигијалних манастира) није никако

могао бити у христоцентричној већ једино у човекоцентричној

функцији. Тек је то додатни разлог, ВашаСветости, да јавно повучете

свој потпис и српски народ призовете једином могућем спасењу:

молитвености, саборности и отпору свакој власти која почива на

насиљу.

Додајмо још нешто: у великој сеоби, пре три вска, сачувао је српски

народ божанску и људску силу јер су га предводили чувари Христовог

православног печата. Несрећнике (из Средње и Западне Славоније,

њих 130.000 крајем новембра 1991), збеговнике, изгнанике, потомке

недокланог српског народа, водио је само нагон да побегну од зла и

склоне се од страха. Иза њих је остало 265 потпуно затртих села.

1. и 2. маја 1995. од Јасеновца, Пакраца и Нове Вароши колону од

30.000 предводили су трагедија и мартиријум пред бестијалним

варварством хрватског и евроамеричког антихришћанства. Иза њих

је остало потпуно затрто 65 села.

Ни 4. и 5. августа 1995. године 300.000 православних Срба из

Републике Српске Крајине нису предводили чувари Христовог

печата.”

НАСТАВИЋЕ СЕ