КО ЈЕ ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ – 3 ДЕО

У  неколико наставака доносимо одломке из књиге “Ко и зашто гони владику Артемија” ( од стр. 65- 95).  Целу књигу можете видети ОВДЕ 

И само код епископа бачког има да се после јутрења, вечерња или

литургије свештеници пред двором држе у шпалиру, често и више од

пола сата, док им он чита „буквицу”, на згражање и саблазан свих

православних Новосађана и, на жалост, на радост безбожника. Зар се

са свештеницима не може у двору разговарати? Зар ни толиког

поштовања нису заслужили?Ово Нови Сад не памти! Чини се да је тај

поступак првенствено усмерен да унизи, а не да помогне, чак и ако се

ради о добронамерним саветима.

Пре извесног времена за време Св. Литургије коју је служио

епископ бачки Иринеј један младић је у Храму гласно викнуо да је

епископ комуниста, да је издајица, да издаје Цркву и Православље и

још много тога у том смислу. Несрећника су брзо из Храма извели, а

на све то је Епископ реаговао тако што је присутном народу саопштио

да је у питању умно поремећена особа и да се зањегово здравље треба

помолити Господу. Реакција која је код свих присутних изазвала

симпатије, значила је најмање две ствари: прво да Епископ познаје

тога младића када тако децидирано тврди да се ради о болесном, чак

умно поремећеном човеку, и друго, о спремности његовој да се за

болесне ваздан моли.Међутим, трагом тог догађаја откривено је да се

ради о сасвим умно и психички здравој особи, али и о особи очајној

стањем духовног живота, које је епископ садашњи створио у Новом

Саду. Да ли ико, а поготово особа са таквим ауторитетом као што је

епископ бачки, има право да другога, без икаквих доказа, јавно

проглашава умно поремећеним, чиме га истовремено и осуђује и

искључује из заједнице, јер ко ће са умно поремећеним да има посла.

Поступак младића се не може ничим нити правдати нити бранити, јер

Храм Божији није место, а Св. Литургија није време за исказивање

таквих примедаба, али огромно незадовољство радом и понашањем

епископа бачког, које се скупљало у том младићу, кумулирало је

нажалост управо на Св. Литургији која је била служена супротно

Типику и Служебнику Српске Православне Цркве. Имајући прева-

сходно ту чињеницу у виду, колико је поступак младића за осуду још

више је за осуду реакција епископа бачког. По узору на комунистичку

праксу, у којој су многи који су јавно критиковали власт проглашавани

умно поремећеним, и епископ бачки због јавно изречене критике

проглашава и осуђује једног младића на умну поремећеност. Свака

сличност при овом поређењу је намерна.

Своје лице епископ бачки Иринеј је показао и на отварању

Скупштине заједнице православне омладине Балкана поново се

откривајући као човек коме служба Христу, Српској Православној

Цркви и своме роду није на првом месту. У извештају са тог скупа у

дневном листу Дневник пише, између осталог, и следеће:

Скуп је приступном беседомна енглескоми грчкомјезику отворио

његово преосвештенство, епископ бачки дрИринеј (Буловић).

(…)ПоводомСабора одржана је потом и конференција за новинаре

на којој је епископ Иринеј изразио радост и захвалио Богу што се

„после свих тегоба, страдања и невоља кроз које су прошли нашнарод

и земља” ипак одржава важан духовни скуп и то захваљујући, не само

доброј вољи и труду епархије, него и разумевању и подршци

Скупштине АП Војводине.

(…) По његовим речима овај догађај је истовремено и најважнији

начин обележавања значајног јубилеја епархије, 2000. годишњице

хришћанства и рођења Господа Исуса Христа  (Дневник, 28. јул 2000).

Чињеница да се један, реално по значају и домету, готово безначајан

скуп (да су се уместо православне омладине састали на сабору

патријарси, митрополити и епископи земаља Балкана можда би се

онда могло говорити о неком значају), проглашава најзначајнијим

догађајеми то не само заЕпархију бачку него и поводом обележавања

2000. годишњице Хришћанства и рођењаГоспода Исуса Христа, сама

за себе довољно говори о томе чему епископ Иринеј даје приоритет.

Њему није на првом месту заједничка, саборна молитва у којој би

учествовали сви свештеници и Православни народ Епархије бачке.

Од једног минорног скупа православне омладине њему чак није

важнија ни Св. Литургија која би се уприличила за све Православне

Новога Сада и у којој би саслуживали сви новосадски свештеници.

Проглашавање једног безначајног скупа за најважнији начин

обележавања рођења Господа Исуса Христа је најупечатљивији знак

његовог обезвређивања.

Посебно се поставља питање како за Епархију може бити најзна-

чајнији онај догађај у коме нису учествовали ни њени свештеници ни

њен православни народ и који ни на који начин, осим по месту

организовања, није био везан за Епархију бачку.

Исто тако, о епископу бачком говори и податак да је радије говорио

на грчком и енглеском него на српском језику. Када се зна да су

присутни били из земаља у којима се не говори енглески језик, а да је

истовремено дао предност језику само једне земље са Балкана,

поставља се логично питање о правом разлогу таквог понашања

епископа бачког. Обезвређивати српски, румунски и бугарски језик и

у подређен положај стављати Србе, Румуне и Бугаре у односу на Грке

ињихов језик, може само заслепљени фанариота.

Све ово на довољно убедљив начин говори какву је собом несрећу

по православни живаљ донео епископ бачки у ове крајеве и у овај наш

град. Многи га зато и сматрају највећом казном која нам се могла

десити у нашем православном Новом Саду и уопште у бачкој

Епархији.

И које су то границе ћутања, а које границе када почиње болан крик

због свих погрешних чињења, која тако убедљиво иду на корист злу и

безбожништву. Ћутање је увек, једино и само саучесништво, зато и

говорим, чак и по цену да грешим, јер нежелим бити саучесник ономе

штоми срце одбија, ономе што ми вера моја не прима и ономе у чему

наду не налазим.Угрешномвремену, у грешномпростору, у друштву

обезбоженомдржимда је недопустиво ћутати, и то је јошједан разлог

зашто говорим, и заштоми је реч покаткад тако непопустљива, јер зло

је лукаво и препредено и тама је велика. Ћутати значило би стопити

се с тамом која нас окружује и једноставно уњој нестати.

Чињеница је да, како сада ствари стоје, Новом Саду прети даља

грецизација, насилно привођење нечему што је и за саме Грке данас

непримерено и саблажњиво.

Том „новом” духовношћу град се, ето, стаде још више убијати.

Нови Сад, оставши у најкритичнијем периоду без неопходног, правог

и истинског духовног препорода, настави даље да пропада.

Посебно питање Новог Сада, и не само њега, јесте отпадништво.

Колико је безбожништво за сваку средину опасно, толико је, ако не

чак и више,штетно отпадништво.Отпадници су сви они који беху већ

хришћани, а сада више нису, или бар нису при Светој и Спасоносној

Цркви Христовој.Многи отпадоше у секте, многи у испразна људска

мудровања, многи у мржњи завршише. Свима им је, пак, заједничко

да неживе по Вери,Љубави и Нади, да не живе у заједништву Цркве

Истините.

Отпадништво је трулеж духовна, која се попут најгорег канцера,

великом брзином шири где год се појави, и његов најуочљивији знак

је повећан број секти и секташа у једној средини. Нови Сад је,

нарочито у ово болесно време, постао идеалан терен за многе секте, а

примећен је и повећан број самих секташа. Отпадништво Нови Сад

гура не само у духовну несрећу, но и у сваку другу несрећу.

Шта граду даље предстоји?

По свему судећи наставак духовног пропадања до потпуног

његовог краха.

После свега овде реченог нико више у нашој Српској Православној

Цркви не може казати да за све ово не зна или да није знао. На

уваженим и часним архијерејима и митрополитима на челу са

Његовом Светости Патријархом српским јесте да донесу праве одлуке

и да спасу Српску Православну Цркву од даљег разграђивања и

пропадања.”

НАСТАВИЋЕ СЕ