Хиљаду дана пакла у Украјини

Пише: Игор Дамјановић

Из два разлога нисам веровао да је могућ директни рат Русије и Украјине који траје, ево, хиљаду дана. Превидео сам два момента – прво сам преценио моћ украјинске олигархије, верујући да је њихов утицај на политичку врхушку у Кијеву истоветан као 2015, када су по многима одиграли важну улогу да се сукоб замрзне. Битан моменат који сам пропустио десио се у време ковид-карантина, када се Володимир Зеленски под притиском САД ослободио свог покровитеља Игора Коломојског. Човек који је глумца из комедије пребацио у политику и финансирао његову победничку председничку кампању у новембру 2019. у интервјуу за „Њујорк тајмс” је изјавио: „Они (Руси) су свакако јачи од нас. Ми морамо да поправимо наше односе. Људи желе мир, бољи живот, не желе да ратују. А ви из Америке терате нас да ратујемо и за то нам чак не плаћате. Једноставно користите Украјину како бисте ослабили свог геополитичког супарника, спроводећи начело рат против Русије до последњег Украјинца”.

Коломојски је поврх свега запретио САД: „Ако буду паметовали у вези с нама, окренућемо се Русији. Руски тенкови ће бити стационирани у близини Кракова и Варшаве и ваш НАТО ће моћи само да мокри у панталонама.” Интервју тада де факто најмоћнијег човека Украјине упалио је аларм у Вашингтону. Први реагује отправник послова амбасаде САД у Украјини Ентони Тејлор: „Упозорио сам господина Зеленског да то што господин Коломојски повећава свој утицај на владу, може довести до неуспеха”. Џорџ Д. Кент, виши званичник Стејт департмента, Зеленском ће поручити: „Његова спремност да раскине са господином Коломојским, особом која има тако лошу репутацију, биће лакмус папир за његову независност”.

Епилог, Зеленски у мају 2020. одбацује свог покровитеља, 2022. покреће против њега истраге, те претресају његову кућу и јавно га понижавају, 2023. га хапсе, а сада се против Коломојског води процес због оптужби за корупцију и убиства, наводно наручена пре близу две деценије.

Други моменат који сам превидео је лоша информисаност руских обавештајних служби о расположењу народа на истоку Украјине, које се из бројних разлога за осам година радикално променило. „Наша највећа грешка била је уверење да ће нас на истоку Украјине дочекати са цвећем”, изјавио је у мају 2022. депутат генерал Владимир Шаманов, дугогодишњи председник парламентарног Комитета за одбрану и од 2009. до 2016. командант руске елитне Ваздушно-десантне војске. Моје мишљење базирано на разговору са украјинским туристима и емигрантима са истока Украјине у Црној Гори показало се кредибилније од обавештајних процена руских служби.

Почетак рата 24. фебруара 2022. за мене је био шок. Руски тенкови, из правца Белорусије и Крима, прегазили су позиције украјинске армије, док су се из Белгородске области брзо примакли Харкову. Смели хеликоптерски десант извршен је на Аеродром „Гостомељ” надомак Кијева. Према више кредибилних извора са којима сам разговарао, првобитни план је био да се заузме престоница и прогласи нова влада. На њеном челу, слободан сам да изнесем процену, могао је да се нађе контроверзни депутат Врховне раде Андреј Декрач, који је 2014. године био један од двадесетак депутата Јануковичеве Партије региона који је подржао Мајдански преврат. На дан руског напада на Украјину Деркач нестаје из свог дома у Дњепропетровску и до септембра ове године, када га именују за сенатора Астраханске области Руске Федерације, о њему се јавно није знало ништа.

У походу на Кијев Руси су окружили регионалне центре Чернигов и Суми. На југу већи успеси су били заузимање комплетне Херсонске области, Мелитопоља и Енергодара у Запорожју. Поход на Николајевску област био је неуспешан. Веће успехе Руси су имали и у Луганској области, којима је погодовало то што се око 100 километара од регионалне престонице налазе углавном села и мања места. Село Счастје, кога је 24. фебруара 2022. контролисала Украјина, од Луганска је удаљено приближно колико и Авдејевка од Доњецка. Снагама милиције ЛНР довољан је био један дан рата да овладају овим насељем, док је битка за Аведејевку трајала пуне две године. Са густо насељеним регионом Доњецка ствари ће се тек недавно, изузимајући бој за Маријупољ, померити са мртве тачке.

Украјинска војска се није распала, није било масовне предаје читавих јединица, како су руске обавештајне службе прогнозирале. Фанатичан отпор на почетку рата дао је времена Западу да на пролеће пошаље совјетско наоружање из складишта бивших чланица Варшавског пакта. „Химарси”, тенкови, далекометне ракете и на крају Ф-16 стизаће етапно. Консолидација украјинске војске намеће пред Русе проблем хроничног недостатка људства. Из Русије у рат је кренуло 150.000 војника, а око 60.000 бројале су милиције ЛНР и ДНР.

„Када је 16 . марта постало јасно да СВО не иде по плану, замолили су нас да помогнемо. Наше јединице су 19. марта 2022. дошле из Африке под пуном ратном опремом и одмах ступиле у бој. Напали смо утврђења у Попасној (Луганска област) и заузели је 9. маја”, сведочио је касније оснивач Вагнер групе Јевгениј Пригожин. Управо су 9. маја многи очекивали да председник Путин на Паради победе прогласи мобилизацију. Због овог оклевања плаћена је висока цена у септембру.

Украјинци су за само два дана разбили руске јединице у Харковској области, заузели градове Балаклеју, Волчанск, Изјум и Купјанск. Развијајући иницијативу, вратили су се на границе Луганске области и поново заузели Красни Лиман у Доњецкој. Москва је одговорила војно проглашавањем делимичне мобилизације, а политички референдумом у Доњецкој, Луганској, Херсонској и Запорожској области.

После успеха у Харковској, Украјинци врше притисак и на Херсонску, па генерал Сергеј Суровикин доноси тешку, али време је показало, стратешки исправну одлуку да се напусти десна обала Херсонске области.

Најбоље украјинске јединице десетковане су у бици за Бахмут, можда и преломној у рату, и то је касније био један од два кључна фактора, уз бриљантно постављене линије одбране од стране генерала Суровиника, зато ће се офанзива на Запорожју на лето 2023. претоворити у пораз, од кога се Украјина неће никада опоравити. Сломом у Запорожју Украјина је остала без офанзивног потенцијала.

Током последњих годину и по дана Руси су постигли ограничене успехе у Донбасу и приближили се победи у рату. Летњи упад у Курску област за Русе јесте био непријатан моменат, али дугорочно још једна промашена операција украјинске стране.

Реторика на Западу сада је другачија у односу на пре две године. Наратив о сигурном поразу Русије и њеном територијалном распаду, свео се на пожељне преговоре у којима буквално нико не даје шанси Украјини да поврати своје границе из 2014.

Обе стране су на прагу мировног споразума биле у Истанбулу, после свега месец дана од почетка рата. По тамо начелно договореном мировном споразуму Русија је требало да задржи Крим, а ДНР и ЛНР би добиле конфедерални статус у оквиру Украјине. Остале области руска војска би напустила, а Украјина би се обавезала да се трајно уздржи од ступања у НАТО-у. Украјински званичници годину и по касније су саопштили да су од споразума одустали на наговор тадашњег британског премијера Бориса Џонсона. Недавно смо сазнали да их је исто саветовала и свемоћна Викторија Нуланд, и тада и у време Мајданског преврата, заменица шефа Стејт департмента. Слично се десило и 1992. у БиХ, када је Алија Изетбеговић на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана одустао од Лисабонског споразума…

Предомишљање кијевске врхушке, под утицајем Џонсона и Нуландове, рат је продужило са тридесет на хиљаду дана, а број погинулих са неколико хиљада мултициплирало на више стотина хиљада. Охрабрује, упркос опструкцијама европских званичника и одлазеће Бајденове администрације, што новоизабрани амерички председник Доналд Трамп кључне државне функције нуди људима који су давно позивали на преговоре и успостављање одрживог мира.

Извор:
ИН4С