категорија
Подсећања /
дана 09/11/2024 у 9:03 часова /
На данашњи дан, 1917. године у Солуну, преминуо је, у 26. години живота, велики Милутин Бојић, песник бола и поноса, неко са чијим животом и радом сам успоставио најчвршћу могућу везу, која тешко да ће икада ослабити. Његова биографија препуна је динамике и занимљивости, а за ову годишњицу смрти издвојићу један моменат који се десио у време Другог балканског рата, до кога је, подсећам, дошло због заривања ножа у савезничка леђа и империјалистичких тежњи Бугарске, уперених првенствено према Старој Србији и Македонији. Тада је, под утицајем високих структура, бугарски песник Иван Вазов, кога је Бојић претходно преводио на српски а разуме се и ценио, написао песму ,,Па шта си ти?“, у којој саветује ,,брата Бугарина“ из Повардарја, да када га Србин, кога одређује као ,,безочног туђинца“, ,,дошљака“, човека ,,вампирског лица“, упита шта је (по националности), одговори било шта осим Бугарин, јер ће га у том случају чекати ,,гоњење, батине, затвор, прогонство“. Вазов завршава песму тиме да ће сваки до, пут, дубрава, језеро на том подручју уместо ,,брата Бугарина“ говорити ,,Ту су Бугари, Бугари од памтивека“. И ову песму је превео Милутин Бојић:
ПА ШТА СИ ТИ?
»Па шта си ти ?« — тако те у твојој кући
пита безочни туђинац;
»Па шта си ти?« — таквом ти псовком буни
уво, непознати гост, дошљак.
»Па шта си ти ?« — такво ти питање, крај Дрима, Вардара, Шара, Преспе драге, о Бугарине, поставља Србин и вампирским лицем чека одговор.
Али се ти чувај, не дај прави одговор. Кажи да си Португалац, Курд, Сирац, Лапонац, Негор, Циганин, Индијанац, само не признај да си Бугарин.
Јер за тај смртни грех, тамо нема за тебе опроштаја и он доноси гоњење, батине, затвор, прогонство, сакриј да си Бугарин у најбугарскијем крају;
Да си потомак Самуилов, унук атинског Пајсија, криј које си мајке син, којим језиком пева мутни Вардар, плави Дрим и језера и горе маћедонске.
Не помињи лудо Лазенград, Лоле Бургас, ни ужасни Булаир; пробудио си опасна подозрења, шта си, може бити, брат њиховим херојима.
Ћути! А уместо тебе сваки дô, пут, дубрава, језеро, река, стена, планина, викаће углас кроз сва времена: »Ту су Бугари, Бугари од памтивека.«
Тада на сцену ступа Бојић, који је дотад гајио пријатељска расположења према бугарском народу, и много пре Тупака, Бигија, Ајс Кјуба и других великана реп музике, као одговор бугарском колеги пише свој ,,дистрек“ (disstrack) под насловом ,,А ко си ти?“.
А КО СИ ТИ?
С орловима смо дошли пуни славе,
Грунусмо химну да кроз кланце навре,
Огњем и мачем осветисмо лавре
И петвековне поломисмо браве.
И не питамо: Ко су масе ове,
Што наше војске пресрећу са палмом
И наша дела славе гордим псалмом?
Јер бивши роб ме данас братом зове;
Јер куле наше сред његових њива,
Крај Преспе, Дрима, Вардара и Шара,
Причају холу повест нашег Цара,
Где с мостова се наш грб одсјаива.
Крај наших гробља он ћути у тузи
И пита: „Ко су бунтовници они,
Што реч им мрка иза Рила звони
И стопа крадом до мог прага пузи?“
Ко си ти што ми језера скрнавиш,
Што исквареним језиком мог рода
Псујеш на химну мог победног хода?
Ко си ти што ме увредом крвавиш?
Да ли се сећаш нашег бојног хата,
Памтиш ли своје ослепљене чете,
Памтиш ли Велбужд где краљ цара срете?
Да ли се срамиш или страх те хвата?
Па ко си ти за ког крв нам се лила,
Ком на дар дасмо освојене зиде,
Што иза наших костију дан виде,
Чијим се пољем наша химна вила?
Што тад ми Ко си? не зацикта с Рила?
Бојићев снажан одговор дирнуо је Вазова, па је овај ,,увидео своју грешку“ и спевао нову песму у којој се правда стиховима: ,,Ја не хтех бити сејач зла, ни песник братске злобе“. Па… и није баш увидео грешку, јер је и нова песма била својеврсни напад, само овај пут суптилнији и плачевнији. И ту песму превео је Милутин Бојић:
СРПСКИМ ПЕСНИЦИМА
Ваш уморни сам чуо крик
Да плач ми горки срета.
Не. Злобан мој не беше клик,
Но братска љубав света.
Ја не хтех бити сејач зла
Ни песник братске злобе,
У песми сузом гушим се ја,
Сузе ми душу дробе.
Она је, браћо, туге слив,
Негде болом гласно изливен,
Она је гнев и израз жив
За јад народни скривен.
Муку зар да ми стиша груд?
Да ћутим бол док јача?
Ћутит када сваки уд
Дршће пред грозом мача!
О, а ви, шта је у вас?
Зараза грозна, кобна.
Из песама ваш зао глас,
Омраза бије злобна.
Из ваше песме не чух тон
За љубав да се крене;
Омразе само чујем звоно.
Робље сте мреже њене.
И бес је мржње опио вас,
Освету тражите гласно,
Не поштује ми ни један
Негодовање часно,
За разапету правду, рад
Част, што ми прљате блатом,
За удар што га даје сад
Брат, тукући се с братом.
О, авај, до висине те
Не стиже ваша муза,
Из вихра њеног слутња гре,
Лик криви ту Медуза.
Сејат нећу песмом зло,
Ја нисам песник злобе.
О, песма моја — плач је то,
Сузе ми срце дробе.
Плачем ваш грозни поклич зли
И безумље и злобу,
Будућност плачем, коју ви
Сад предајете гробу.
Касније, за време Првог светског рата, Милутин је написао још неколико песама посвећених Бугарима (Прекор и Крумовим потомцима), а у Нишу је 1915. године објавио поему ,,Каин“, у којој предочава намеру бугарских владајућих кругова да поново нападну Србију. Није прошло пуно од објављивања до остваривања онога о чему је писао, па је једва успео да избегне бугарски упад у Ниш, у коме је уништена штампарија која је штампала његову поему, као и њени преостали примерци. О свему томе у неком другом тексту…
Вечна слава Милутину Бојићу!
аутор: Ђорђе Спасић, оснивач и уредник блога МХ
Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР
