Откако је у нападима Оружаних снага Украјине уништен Горнаљски мушки манастир Светог Николаја, јеромонах Милетије се скоро све време налази на фронту заједно с нашим војницима – исповеда их, причешћује и бодри. А страшне августовске дане провео је у манастиру, под непрекидном артиљеријском паљбом. Чудом је преживео. Отац Милетије, братија и ходочасници су ризикујући животе спасили светиње и извукли су се из обруча. Отац се у разговору с нашим дописником сећа како се све одиграло.
У ствари, сукоби су почели одавно – 2014. године кад је укинута традиционална литија. Она се обављала трећег дана после празника Свете Тројице. Верници су из Горнаљског манастира носили Прјажевску икону у Никољски храм у насељу Миропоље у Сумској области. После Мајдана верници су долазили само до моста на речици Псјол. Пут у суседну земљу је већ тада био затворен.
– Сваке године смо градили мост, – сећа се отац Милетије. – Долазили смо, секли дебла, постављали даске и шипове. Мост се држао само годину дана. Лед би га однео кад се отопи. Последњи пут смо са иконом дошли до моста. С друге стране су нас чекали украјински верници. На мосту смо служили молебан. Раније смо у Украјини увек врло лепо дочекивани. А онда је дошла ова мржња. У нашем манастиру су радили Украјинци и 2014. године као да их је неко заменио другима: „Ми смо извели Мајдан!“ Почели смо да се свађамо, а онда смо решили да не говоримо на тему Мајдана да не би било свађа.
Последњи дан
У Курској области је 6. августа било врло лепо време.
– Врцали смо мед, – сећа се отац. – Око месец и по дана пре тога, на Дан Русије, по нама су отварали жестоку паљбу. Код нас је на црпној пумпи за воду насликана руска застава и припадници ОСУ су нас засипали пројектилима од 8 ујутру до 5 увече – уништили су пумпу, спалили су транформатор и дистрибутер за гас. Остали смо без струје и воде, али смо се досетили, па смо спустили ниво воде у односу на место на којем је нацртана застава. Вода је полако текла. На срећу, отац Василије је пристао да оде. Он је у годинама и креће се помоћу штака. Пре тога нипошто није хтео.
У женској половини манастира се подвизавало неколико старијих монахиња и ходочасница. До тада су многи већ евакуисани – две монахиње су одвежене у Тверски манастир. Међу онима који су остали у Горнаљској обитељи била је 82-годишња монахиња, мама оца Милетија.
– До 6. августа смо се смирили, наставили смо да радимо, врцали смо мед, – каже свештеник. – Ништа није наговештавло невољу! У 8 ујутру смо имали састанак: игуман нас окупља и издаје нам налоге за посао. У 7:45 сам изашао на балкон да попијем чај. Мој друг је управо завршавао читање Псалтира. Приставио сам чајник и у том тренутку је пала прва граната, баш поред балкона. На мене су полетели и чајник, и столови, и стакло. У сећање ми се урезала јарка сунчева светлост. Наш балкон је застакљен, и прашина је тако лепо светлуцала од сунца… Схватио сам да нас гађа тенк. Већ смо научили да по слуху препознајемо звуке оруђа. Гађали су прецизно: пројектил стиже у секунди, човек не стигне ни да легне.
А у храму се, као и увек у ово јутарње време, одвијала служба. Балкон (који је тад већ био срушен) налазио се у конаку са храмом. Отац Теодосије је служио литургију, а црквењак Игор је певао за певницом. Нису престали да служе. Отац Милетије је замолио свештеника и појца да се не приближавају прозору и почео је да их пожурује.
– Док је литургија била у току припадници ОСУ су систематски гађали, стално су изнова тукли по храму, – каже отац Милетије. – Имамо два храма. Нови се нашао између нас и тенка примио је део удара. А камени, нови храм, никако нису успевали да запале. Онда су погодили куполу која је изнутра дрвена. Она је нова и запалила се. А храм у којем је служена литургија нису успели да погоде. Стигли смо да завршимо службу. Отац Теодосије је потребио дарове, и тек после тога смо могли да се сакријемо у отвору за врата. Пре тога је отац стајао код престола. Схватили смо да сад између пројектила пролази извесно време: док тенк коригује положај, док „улови“ податке са дрона који виси у непосредној близини. Сишли смо у подрум, у котларницу.
Тенк је два сата гађао храмове. Престао је тек у пола један кад су полетели дронови-камиказе који су улетали кроз прозор. Свештеници су гасили ватру и силазили су доле. После тога је почео да гори храм у којем је служена литургија. Требало је спасавати иконе. Од алата су имали само пајсер. Једва су скинули ћивоте од храста.
– Почели смо да износимо иконе, плафон је већ буктао, – каже отац Милетије. – Полијелеј – централни свећњак – има 400 килограма и причвшћен је за дрвене дашчице. – Није нимало чврст. Успели смо да спасимо златне ризе са икона. Ја сам изашао последњи узевши жртвеник. Изашао сам из храма, начинио сам буквално пет корака и плафон се срушио. Талас ме је одбацио! Наш трудбеник Јура је повикао: „Оче Милетије!“ Одговорио сам: „Жив сам!“
Нада на кишу
Храм је пламтео целе ноћи. Нико није спавао. Сви су сишли у приземну просторију. Братија и трудбеници су покушавали да се боре с ватром.
– У току ноћи се запалио парапет ограде, – сећа се отац Милетије. – А у близини су столарска радионица и гаража… Ако се запале, остаћемо без кола и нећемо моћи да се извучемо, а с нама има стараца. Од тог другог дана сам запамтио птице. Тако су певале! Код нас живе роде. И сад ми пред очима стоји слика – замрла рода. Очигледно, птица се толико уплашила да није могла да одлети из гнезда. Стајала је непокретно у току свих дана док су летели дронови. Фотографисао сам све што се дешавало. После су ови снимци обишли цео интернет. У том тренутку још нисам знао да су ОСУ освојиле Суџу. Мислио сам да су само нас жестоко гађали. Међутим, поново је почела артиљеријска паљба. Судећи по звуку, то је био минобацач. Кад се утишао поново су почели да лете дронови. Потрчали смо доле, схватили смо да је почела друга серија. Дронови су летели преко нас, вероватно у Гујево, Куриловку и Суџу. Кад би пали на кров успевали смо да их угасимо.
Није било сигнала. Монаси, ходочасници и трудбеници су одлучили да се сами извуку. Свима је било јасно да их само киша може спасити од дронова.
– Попели смо се на спрат и укључили смо телефон. Отац Тоеодосије је успео да добије игумана оца Питирима (он је претходног дана послом отишао у Курск), – наставља наш саговорник. – Питамо: „Оче, какво је време, погледајте на интернету.“ Ми нисмо имали интернет. Погледао је: „У 12 ће бити јака киша.“ Кажем: „Оче, покушаћемо да се пробијемо, благословите. То нам је шанса!“ Окупили смо се и поделили ко ће којим колима, ко кога води, ко је за воланом. Одлучили смо да првим колима крену монаси који ће понети свете дарове и антиминс. У истом возилу је куварица од 67 година. Још сам јој рекао: „Имате веће шансе, ви сте први.“
Једна од ходочасница је дошла колима. Одлучили смо да Игор крене с њом. Остали су кренули трећим колима. Тамо је био и Сергеј. Сироче, штићених интерната који је дуго година живео и радио при храму. Истим колима је ишла мама оца Милетија. Сам отац је одлучио да крене последњим, четвртим аутомобилом.
Убрзо је постало јасно да је прогноза погрешна и да киша неће пасти. Кад су успели да добију телефоном „велику земљу“ сазнали су да је непријатељ запосео путеве према Бољшесолдатском. Постало је јасно зашто наши већ два дана и две ноћи не одговарају на јаросне нападе противника. Одлучили су да се пробију са четири возила. Повели су штенад – два вучјака од три месеца, одслужили су кратак молебан и кренули.
– Мало смо се удаљили од манастира и угледали огроман дрон, „бабу Јагу“. Вероватно је стајао као одашиљач. Прошли смо Гујево. Наравно, нисмо смели да идемо према контролном пункту. Кренули смо према Куриловки. Успут смо се све време молили Исусовом молитвом. Избили смо према Куриловки – у сусрет нам истрчавају људи. Заустављамо се. Кажу: „Не смете тамо да идете. Убиће вас. Јуче су код фарме свиња пуцали по колима. Погинула је трудница. Идите према Пљохово.“ Куд да идем? С нама су старци. Двојица младих мушкараца – ђакон и монах су одлучила да иду. За трен ока смо се опростили. Кажем: „Надам се да ћемо се видети.“ Тако је и било – кренули су кроз Куриловку, људи који су нас дочекали су их довели до речице. Стигли су без проблема.
Сад је отац Милетије ишао напред, возио је кола пуном брзином. Ускоро су открили да је пут миниран: мине се налазе на сваких 20 сантиметара. Отац је скоро одмах угледао људе с аутоматима и плавим повезима на рукаву. То су били украјински војници.
– Одмах сам схватио: чим почнем да се окрећем изрешетаће возило, – каже свештеник. – Приближавам се минама. Почињу да вичу. Кажем: „Ми смо цивили.“ Један ме стално гура аутоматом у ноге, мислио сам да ће опалити. Каже: „Дај своја документа.“ Прилазим колима – торбе нема. Кажем да сам их вероватно заборавио. Каже: „Лажеш.“ А ја сам био без расе, у мантилу. После два дана смо били поцепани, на мени је ремење с окаченом кутијом за прву помоћ. Сви смо имали кутије за прву помоћ, ја сам то увео. Јер, раније се десило да је погинуо момак који је живео у манастиру – погођен је из минобацача. Имали смо токи-вокије. Они виде токи-вокије и не верују, мисле да сам прерушени војник. Покушавам да отворим врата на колма и да покажем да су тамо цивили. Војници вичу: „Удаљи се од кола.“ И извлаче из жбуња нашег заробљеног војника, натерали су га да легне наузнак, кажу: „Видиш да ваших овде има много.“ Онда сам одмах видео да поиздаље леже наши војници. С нашим другим путницима су мирније разговарали. Осетили су да им од мене прети опасност. Почели су да проверавају ко смо у својим базама. Претресали су нам торбе и џепове. Замолили су ме да одблокирам телефон. А ја имам групу о рату на Телеграму. Спасило ме је што није било интернета. Иначе би ме, наравно, стрељали. Извукли су једног трудбеника из кола – Сергеја. Вероватно су били опрезни зато што је био у радном маскирном оделу. Са мном у колима је био старац који је живео у обитељи. Рекли су деди да седи у колима, нису му дозволили да подигне главу. Он је рекао само: „Па ја ни онако ништа не видим.“ А наша прва кола којим су ишли отац Теодосије и монаси с даровима, пролетела ау дуж ивичњака тако да нису стигли да их зауставе. Дуго су нас проверавли, избацили су на асфалт ствари из торби, узели су нам телефоне, један токи-воки, а два су оставили тамо, вероватно да слушају шта причамо. На крају су нас пустили.
Финале
Око два километра касније по аутомобилима Горнаљског манастира била је отворена паљба.
– Штектало ми је право у уху, с леве стране, – каже отац. – Наша кола нису погодили. Вичем момцима: „Како сте?“ Кажу: „Погодили су нас, али смо читави.“ Схватам да ће пуцати у следећа кола, а у њима је мама.
Нису смели да стану. Отац Милетије се после извесног времена радиостаницом повезао с Јуријем. – Каже – погодили су нас. Жене су читаве. А Серјога нешто ћути. Наставили смо да се крећемо пуном брзином. Улећемо у Суџу. Тамо су тенкови – очигледно је да су борбе биле у току. Асфалт је изгребан. Видео сам пар пролазника – ишле су старије жене. Идемо даље – према Уланоку. Тамо су „хајмарсом“ погодили војни одсек и по целом путу је расејано камење, не може се проћи. Морао сам да станем и да заобиђем кроз центар. Тамо видим конвој, прво иду тенк и оклопни транспортер. Господ је с нама учинио толико чуда! Само захваљујући милости Божијој смо се извукли! Крећемо прма Суџи, стајемо, отварам врата и видим да је Сергеј мртав.
Кад су дошли до Уланока становници Горнаља су угледали кола на која су погодили дронови, врата су била отворена.
– Очигледно, људи су искакали како су могли. Тамо су стајала цивилна возила, КАМАЗ. Сви положаји су били празни. Иза Уланока сам видео систем „патриот“ – тамо су седела четворца специјалаца. Није било више ниједног војника. Кад сам дошао у Бело видим да је саобраћај нормалан. Извукли смо се! Кад сам дошао у Курск назвао сам оца. Нама су узели телефоне, а код Ларисе је остао – жене нису претресали. Серјогу смо одвезли у мртвачницу у Садову улицу. Чувар је хтео да нас отера, били смо прљави и поцепани. Изашла је докторка. Она нас је врло лепо примила. То је била прва особа у мирном животу која нам је наточила воду.
Данас је јеромонах Милетије – свештеник-добровољац. Светиње Горнаљског мушког манастира Светог Николе се налазе у Покровском храму у Курску, манастирском метоху.
