Теоклита: Светитељка из сенке

Прича о Тео­клити је дирљива исповест о жени која је свој живот посветила Богу. Њен тихи подвиг, обавијен велом тајне, оставио је дубок траг на све оне који су је познавали, подсећајући нас на важност вере, наде и љубави чак и у најтежим временима.

+ Старица Теоклита, тајна монахиња и светитељка нашег времена 

Бака Ана је живела пре неколико деценија у Атини, била је грчка избеглица са Понта из Мале Азије. Приче о њеном животу испричао нам је један јеромонах, који је у то време служио као ђакон у парохији у којој је живела ова преподобна старица:

Госпођа Ана се издвајала међу нашим парохијанима по својој побожности. Никада није изостала ни са једне литургије која је одржана у нашој светој цркви. Увек покривена својом марамом, ћутљива, са пуно љубави.

Иако је била веома сиромашна избеглица, увек је долазила у цркву носећи просфоре, чисте воштане свеће, тамјан и све остало.

Једног дана ми је бојажљиво рекла на свом карактеристичном понтијском нагласку:

– Ђаконе мој, добри мој ђаконе, молим те, кад насамо разговараш са мном – онда је рекла врло пажљиво – реци моје име – Теоклита! Тајно ме замонашио један свети архимандрит код куће!

Био сам изненађен када сам чуо њену тајну. Али када сам схватио и спознао и њен тајни духовни живот, иако га је пажљиво скривала, био сам затечен!

Целу седмицу је живела само са светим Причешћем. Редовно се причешћивала. Није пропустила ни једну Литургију.

Молила ме је да јој дам мали комад антидора (тражила је део просфоре који углавном, иако није правило, узимају свештеници, то су обично „печати“ из који се ваде честице за живе и упокојене као и „Богородичин печат“ из кога ваде честице за Пресвету Богородицу и Свете), који би потом секла на пет или шест мањих комада и узимала по један сваки дан. Ништа друго! Храну са уљем би јела само викендом.

Једне ноћи би ишла у црквицу Свете Варваре, друге ноћи у Богородичну, треће код Светог Николаја, али на крају је долазила у цркву где се служила рана јутарња Литургија. Било да је киша, било да је снег, било је врућина, она је вршила своја бденија. Њена подвиг био је непрекидан и вредан дивљења. И све је чинила тајно.

Ми, свештеници, приметили смо неке од њених борби, али смо чували њену тајну као свету.

Ова света жена имала је брата адвоката, веома образованог, али нажалост неверујућег. Био је атеиста и следбеник Марксових идеја. Старица Ана је бринула и о њему, јер није имао породицу, није био жењен. Прала га је, кувала му, бринула о њему, упркос томе што је презирао њену хришћанску веру и живот, и није слушао ниједан њен просвећен савет.

Једном, на празник, добио је од ње на поклон Свето Писмо. Хтео је да јој га баци у лице! Први пут је била строга према њему и рекла:

– Не читај, драги брате, ако нећеш, али га остави у својој соби да те сачува једног дана и да те просветли. Ако га не задржиш, нећу више долазити у твоју кућу!

Била му је потребна јер није имао ко да брине о њему зато га је, мрмљајући, ставио у ћошак своје библиотеке.

Међутим, ево, како је Бог устројио његово спасење, чему су засигурно много допринеле и свеноћне молитве његове свете сестре:

За време окупације, Немци су једне ноћи обавештени о његовој припадности Марксистичкој идеологији, упали у његову кућу и, пошто су највише зазирали од марксиста, одлучили су да га убију. Тако су почели да га туку на смрт чизмама у стомак и лице и остало је било још врло мало да га докрајче. У исто време, док су га тукли, полицајац је претраживао и бацао књиге у његовој библиотеци. Одједном је угледао Свето Писмо. Видео је крст и схватио је, чудесно се смирио и са поштовањем викнуо:

– Библија! Библија! Ево Библије! Престани да га удараш! – рекао је немачком војнику.

И додао је:

– Идемо. Доста је било!

Брат старице Ане је знао немачки, и иако је био сав у крви на поду и стењао од бола, разумео је шта се догодило и шта је немачки официр рекао.

Заиста, спасло га је Јеванђеље које му је дала сестра!

С муком је допузао до стола где је Немац оставио свету књигу, узео је дрхтавим рукама у наручје, пољубио је и изгубио свест.

У овом положају га је затекла и Ана, када је после неког времена дошла да му донесе храну.

Помогла му је да се опорави, доживела је најслађи плод своје молитве – покајање и савршену промену свога брата.

Поверовао је свом душом, исповедио се, причестио и следио своју сестру у њеном духовном животу и подвигу.

Своју собу претворио је у капелу. Ту се молио и „хранио“ својим Богом, којег је толико година био лишен. На крају се и он замонашио и добио име Павле.

Слава Богу!

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ