☦БОЖИЈЕ ДЕЛО☦
БЕЗУСЛОВНА ЉУБАВ И ИСКРЕНА ВЕРА У ГОСПОДА БОГА СУ САЧУВАЛИ ЖИВОТ ОВОМ ХРАБРОМ ЧОВЕКУ!
Без претеривања и Срби и Руси су пратили судбину српског добровољца у редовима руске војске са позивним знаком „БРЗИ“, право име овог борца је Дарио Ристић, родом из Републике Српске.
О његовој смрти је саопштио командант, пред његовим очима испред Брзог је експлодирала бомба бачена са украјинског дрона, у таквој ситуацији борац практично нема шансе да преживи. Тело нису могли одмах да узму, њега су случајно открили борци суседне јединице.
Дарио овако описује те тренутке:
– Када сам задобио рану на нози, Бог ме је гурнуо у ту јаму у којој сам се скривао. Чуо сам експлозије, противник је покушао да ме докусури. У апсолутној тами успео сам да себи направим убод лека против болова, скинем оклоп и затегнем ногу, чак сам и дисао што је могуће мирније да ме непријатељ не открије, само сам стискао бројаницу у руци. Вероватно сам повремено губио свест, одједном сам угледао светлост око себе, а Бог ми пружа руку и гледа ме у очи, ми смо у том светлу, само ја и он. Када сам дошао себи, још увек није било помоћи, могао сам се само молити да што пре дође помоћ, морам да преживим, јер ме чекају код куће. Изгубио сам појам о времену, нисам знао колико сам у овој јами без медицинске помоћи, хране и воде. Морао сам сам да одсечем мишиће који су висили и отежавали обраду ране. Пред мојим очима су се ређале слике из мог живота, лица драгих људи. Боже, колико планова имам за живот, колико још желим да урадим! Али чак ни у таквој безнадежној ситуацији нисам био љут, само сам молио Бога да чува моје најмилије. Опет сам губио свест и опет долазио себи са мишљу: „још увек сам жив!». Али бол је постајао све јачи, а ја сам био слаб, све што ми је остало је да стиснем бројаницу и молим се.
Опет сам дошао себи од тога што ме неко додирује, а вода ми се излива на лице, али нисам знао да ли су ме наши пронашли или непријатељ… Али хвала Богу да су то били наши, рекли су ми нешто, али ја их нисам чуо, толико сам био срећан што сам их видео. И тада сам схватио да пут којим сам морао проћи, да су то биле муке која сам морао да издржати.
Без хране, воде, откинуте ноге, провео сам у тој јами шест дана. Још 9 дана сам провео у подруму, куда су ме извукли, без хране и лекарске помоћи.
А онда извлачење под артиљеријском ватром,
Али нису успели, падало је близу, али не довољно да нас убије.
И веома сам захвалан свима који су се бринули за мене, који су писали речи подршке. Хвала и онима који су се радовали мојој смрти, али морам вас разочарати – БРЗИ је жив!
Драга браћо и сестре, нека вас Господ чува и видимо се ускоро.
Брз опоравак ти желимо, ратниче!
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
