КО ЈЕ ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ – 1 ДЕО

У следећих неколико наставака доносимо одломке из књиге “Ко и зашто гони владику Артемија” ( од стр. 65- 95).  Целу књигу можете видети ОВДЕ 

Ко је Иринеј Буловић, епископ бачки?

Иринеј Каранушић -Буловић, потомак македонске цинцарске лозе, која је, прешавши преко Далмације, стигла у Војводину, најмоћнија је личност у Српској Цркви данас. Задужен је за све, и за све се пита: од информисања, преко екуменизма, до Теолошког факултета у Београду. Веран је цариградском патријарху – екуменисти Вартоломеј у Ватикану. Своју епархију је одавно растурио, о чему пише Остоја Дражић, у књизи „Нови Сад – прича о граду”, објављеној још 2001 (стр. 223-241):

„ Када се у граду устоличи садашњи епископ бачки др Иринеј (Буловић) град још више духовно стаде сиромашити, јер он животом заборављаше да без љубави ништа не вреди и ништа не успева. Из двора многе иконе избаци, јер му беху „неправославне”. Казују многобројни трагови да их је кроз прозор на земљу у бесу бацао, те само њихов мали број избеже потпуно уништење. Чак и да јесу „неправославне” није их на такав начин морао уништавати.Могле су се, ваљда, склонити, могле су се и поклонити… Гнев и бес човека чине слепим, сујетним и често непромишљеним. Све те иконе, ипак, беху освећене и пред њима се мољаху многи епископи, монаси и људи чиста срца,што вером силном и љубављу и надом живеше. И нико од њих их не држаше за грешне, за нешто што треба одбацити. Напротив, и Српска Православна Црква одобри српски барокни иконопис у овим крајевима, тако да су у готово свим храмовима управо такве иконе иконописане. Рећи данас да су све оне не само „неправославне”, него и грешне, јер зашто би се иначе на такав начин уништавале, велики је терет за овдашњи живаљ православни, рекао бих чак и замноге саблазан. Могуће да је тачно да у свему нису по канону, али сама Српска Православна Црква их је и такве какве јесу прихватила и освећујући их, практично, благословила и одобрила за употребу од стране самих православних хришћана. Никада српски барокни иконопис, који је посебно раширен у северним српским крајевима, није био осуђен и забрањен за употребу од стране Светог Архијерејског Сабора, нити је иједан епископ на овим просторима, пре садашњег, икада тај и такав иконопис сматрао „неправославним”, а поготово га ниједан није сматрао грешним. Многи су тим чином и таквим ставом садашњег епископа доведени у забуну, питајући се како је могуће да је оно што је и сама Српска Православна Црква више од тристо година држала за православно и исправно, освећујући и благословљавајући, сада одједном „неправославно”. Поготово имајући у виду основно учења Свете Цркве које упућује да уњој нема лажи и обмана.

Црква зна истину не делимично и лаж делимично већ потпуну истину и без примесе лажи. И сама Црква се не вара, јер је истина; није лукава и није малодушна, јер је света. Тако исто Црква по својој неизменљивости не сматра за лажно, што је некада сматрала за истину. (…) Чиме би се освећивала земља, ако би Црква изгубила своју светост? И где би била истина, када би њен данашњи суд био противан јучерањем? (А. С. Хомјаков: О цркви православној. Вера, Љубав и Нада, у Православна читанка, Крњево, 1983, стр. 58) Да ли то садашњи епископ својим речима и својим чином казује да је свих ових година Српска Православна Црква била лажа, да је била ван истине, да је самим тим, дакле, била и ван Цркве Живоносне, јер одобравала је, освећивала и благословљавала оно што је „неправославно” и грешно?

Да ли то садашњи епископ својим чином казује да је једино исправно да се све „неправославне” иконе избаце из домова, као што их је он из свог дома (Владичиног двора) избацио? Да ли то садашњи епископ својим чином казује да је једино исправно да се све „неправославне” иконе из свих Храмова избаце, каошто их је он из Руске капеле избацио?

Држим да су то све врло озбиљна и „тешка” питања, а да би се само једном човеку препустило да оњима одлучује. О свему овоме је, чини се, једино исправно да коначан суд да Свети Архијерејски Сабор, те ако је заиста тако да смо сви овде заједно са својим епископима и свештеницима свих ових векова били у лажи, онда нека се то јавно обзнани, и нека се отворено каже да су сва освећења и сви благослови и сва одобрења за употребу икона урађених у српском барокном иконопису била лаж, јер ни ти благослови нити освећења те иконе нису учинила православним и исправним, и нека се сви који су лаж за истину држали и народ овај вековима у погубној лажи држали, јавно осуде и из Цркве изопште и за њих нека се више не моли и нека се више не спомињу у јектенијама. Не видим другог начина и другог излаза из ове заиста тешке ситуације која је понашањем и говором садашњег епископа доведена до крајњих граница, и која захтева озбиљно решавање. А ако се, ипак, нађе да се иконе урађене у српском барокном иконопису могу сматрати православним (слободним, дакле, за употребу у Српској Православној Цркви, самим тим и потпуноравноправним са византијским иконописом), онда и то треба јавно саопштити и ослободити овај народ православни терета који му је донео садашњи епископ. Уједно и наложити да се прекине више са инсистирањем на византијском иконопису као једино и искључиво православном.

Како су православне цркве уједно и помесне, самосталне, националне цркве, то је сасвим нормално да се одређене спољашње разлике (начин градње цркве, иконопис и др.) од цркве до цркве појаве, задржавајући при томе суштински, догматски и живоносни карактер Христове Цркве, којој данас припадају равноправно све православне, националне цркве.

Оно што је освећено Духом Светиму прописаном обреду, читањем прописаних молитава од епископа или свештеника Српске Православне Цркве, без обзира на место и време у коме је чињено освећење, нужно постаје и јесте суштином својом православно. И то све док тај чин освећења не буде јавно осуђен и оглашен неприхватљивим за Цркву. У том случају такво освећење не производи никакво дејство, што је и логично јер је остало ван истине. У Српској Православној Цркви постоји више различитих врста иконописа, али су без обзира на њихове очигледне разлике сви они од давнина прихваћени од саме Цркве, самим тим су без икакве сумње и православни, дакле, и истинити.

Српска Православна Црква је српски барокни иконопис прихватила самим освећењем многобројних иконостаса који красе храмове у северним српским крајевима. Посебно је опомињућа и готово депримирајућа судбина Руске капеле, што се у Владичином двору налазила још од времена пре Другог светског рата. У тој капели су служили руски свештеници и у њу на молитву долазили Руси, избегли из Русије после избијања Совјетске револуције, који су свој дом и свој мир нашли у Новом Саду. Остаје нејасно зашто је садашњи епископ бачки морао изменити ту капелу, која представља значајан део историје Новога Сада, која је на тако убедљив начин сведочила о љубави два блиска народа, а посебно о љубави са којом су Новосађани тадашњи дочекали обескућене Русе.

Да ли му је сметало што је то руска капела?

Да ли је узрок или повод тог гнева у ослобађању сила, које на видело избише по уверењу да му је као епископу све дозвољено?

Да ли…

Саблазан коју собом донесе садашњи бачки епископ испољи се и у проповедању „нове” духовности која свој израз доби у преношењу свега грчког у ове просторе. То насилно наметање нечега што до тада никада у овим крајевима није било, многе толико саблазни да их одби још више од Цркве. И не само то него, можда јоши горе од тога првог, многи добише сасвим искривљену представу о суштини православља, јер испада да је само оношто је грчко исправно и уједно православно, а све друго да је неправославно.

Тај својеврсни „пројекат грецизације” овдашњих Срба је, сматрам, од толиког значаја, да о истом нужно треба да се изјасни не само Свети Синод, но пре и изнад свега Свети Архијерејски Сабор. Препуштање на вољу човеку појединцу, па макар у питању био и епископ, да на овакав начин укида, не само постојећу, но још и више наслеђену духовност православних у овим крајевима значи уједно брисање истинитости СрпскојПравославнојЦркви, а зна се да Црква не може да буде лажа, него само и искључиво, и у сва времена, истинита, за разлику од људи у њој који могу да не буду истинити. Нужно је, дакле, да Свети Архијерејски Сабор каже да ли је лажа оно што су проповедали, творили и освећивали многобројни епископи бачки, да напоменем само неке: Платон Атанацковић, Митрофан Шевић, Иринеј Ћирић и Никанор Иличић или је све то пак, истинито. Практично, садашњи епископ бачки поништава и обезвређује све оношто су не самоњегови претходници на бачком трону чинили, него што је и сама Црква њиховим чињењем чинила и творила. Све су ово питања и проблеми од изузетног значаја и морали би се што пре разрешити, јер саблазан велика бива од садашњег епископа, будући да многи, нарочито они који су још од раније хришћани, држе да није лажа то што јеЦрква у време пре доласка садашњег епископа творила и освећивала. Немарност према овом питању може скупо да кошта и гадно да се освети многим нараштајима који долазе, а не знају праву истину.

Тако, уместо да се у Новом Саду приступи одуховљењу оних који беху ван Цркве Живоносне, уместо да се силном безбожништву епископ садашњи супротстави свом снагом својом и свим знањем својим, он се окрену да православљу учи оне који већ Цркви припадају, који Крсну Славу славе још од времена када се то није смело, који, заправо, и очуваше православље у овом нашем, данас већ изразито безбожном граду. Не засметаху му, дакле, безбожници, него они који Цркву Христову чуваху, што само по себи оставља отвореним многа питања и доводи у сумњу много тога.

Не засметаше му ни обезбожене градске власти, које дозвољавахуmда у градским установама секте пропагирају свој рад и да уњима свој отров Новосађанима сипају, јер им ниједном речју не приговори на томе, нити диже глас протеста у одбрану Града од те пошасти.

И само, ваљда, у Новом Саду има да се народ причести, а да се претходно не исповеди, или да се зову на исповест они који су се већ причестили, тек после причести. И једино код епископа бачког има да се телеграмом свештеници пред Божић обавештавају о премештењу (реч је о двадесетак свештеника). Такво непоштовање свештеника у овим крајевима се не памти, као ишто се такво осионо вршење власти не памти у Српској Православној Цркви. Зар није било и хришћански и људски да се ти свештеници оставе да на миру тај светли празник дочекају у својим парохијама, а не да пред Божић друмују као последњи отпадници?

И једино ваљда код епископа бачког има да се свештеници сваке две-три године премештају са парохије на парохију, као да му је жеља да се тиме Црква што више измучи и удаљи од народа. И само је епископ бачки могао да распусти цео Црквени одбор новосадске Црквене општине, а да не образложи зашто то чини, нити да изда икакво писмено решење или одлуку о томе. Одборници су тражили да Црквени одбор учествује у планираној градњи нових цркава на територији новосадске Црквене општине, на шта и по Уставу Српске Православне Цркве имају право, а томе се епископ бачки енергично противио.

Исто тако одборници нису хтели да прихвате лажну, нетачну фактуру, на чему је такође епископ инсистирао. Да ли је могуће да је разлог распуштања Црквеног одбора у одбијању одборника да поступе по захтеву епископа, чак и ако је тај захтев противан Уставу и ако је неморалан, јер тражити од неког да прихвати оношто је лажно у сваком случају је неморално? С обзиром да нема никаквог другог објашњења, чини се да је и то могуће.

Маја месеца 2000. године четрдесетак Новосађана је упутило молбу-захтев, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве за смену епископа Иринеја из Епархије бачке и по казивању многих једини је реаговао честити и уважени Митрополит Дабробосански Николај питањем: „Зашто ово није на дневном реду?” Остављен је без одговора са ћутањем које опомиње можда више од сваке речи.

Молбу-захтев, Новосађана сматрам изузетно важним документом свеколиког дешавања у борби за спас Православне и Светосавске Српске Цркве, те га, у жељи да се спасе од заборава, у нешто скраћеном обиму и овде записујем:

НАСТАВИЋЕ СЕ