У манастиру Светог Харитона Косовског у Сурдуку свечано прослављена храмовна слава

Дана 11. октобра, када обележавамо спомен Светог преподобномученика Харитона Косовског, истоимени манастир ЕРП у егзилу у Сурдуку свечано је прославио свог небеског заштитиника.  Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу г. Ксенофонт уз саслужење Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског г. Максима, Његовог Преосвештенства Хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја и више свештенослужитеља епархије. Литургији је присуствовало око 500 верника из разних крајева наше отаџбине. Неки од њих су се причестили пресветим и животворним Тајнама Христовим.

Након Литургије Владика Ксенофонт је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Светог Преподобномученика Харитона Косовског принели манастирско братство и овогодишњи домаћини славе: сестринство Св. Харитона, Микан Васовић из Чачка, Милош Богдановић из Шимановаца, Ђорђе Бојић из Пожеге и Александар и Милена Симић из Београда. За наредну годину пријавили су се Милош Стефановић из Грдовића, Милош Андрејић и Биљана Богдановић из Добановаца.

Архипастирском беседом присутном народу обратио се владика Ксенофонт. У својој беседи владика је поучио присутни народ:

„Свакако схватио је у дубини својој отац Харитон, као што и ми сви треба да схватимо да није хришћанство неко пуко исповједање, да није хришћанство неко академско писање о истинама хришћанске вјере, иако је то врло често и потребно и били су за то кроз историју цркве и бранитељи цркве, апологети и богослови који су истински изјашњавали те најдубље и најтајније тајне вјере, али хришћанство је управо оно што смо данас чули у Светом Јеванђељу. Шта нам говори Господ и како нас позива да ко хоће хришћанин да буде, ко хоће ученик Његов да буде да треба да узме крст свој и да за Њим пође и да се одрекне свега овоземаљског, да се не устиди Њега пред људима, да се не устиди да Га исповједи. Како да Га исповједи? Да ли само да кажемо да ми смо хришћани и ми слједимо тамо неке догмате и ми се повинујемо ономе што црква говори и постимо, као на крају крајева онај несрећни фарисеј који је говорио у храму Господе дајем десетак, постим двапут у седмици и све оно што је говорио, а тамо презрео свога брата , онога грешног брата, засигурно који је стајао у цркви и није смео очи да подигне на небо него спустио очи своје на земљу и само говорио: „Господе милостив буди мени грешноме“? Дакле, шта је то хришћанство и шта је то исповједништво хришћанско? Да ли само једно декларативно изражавање тих истина хришћанства и говорења о неким заповјестима и неким наредбама које нам хришћанство даје и црква нам даје? Не. Него та заповјест и та наредба о ношењу крста свога која произилази из оне двоједине заповјести Господње, свевремене и увијек важне, дакле, као што је била онда изречена ономе младићу који је пришао Христу и апостолима, шта да чини, дакле, да се одрекне свјета, да узме крст свој, али произилази из оне двоједине заповјести да љубимо Бога и да љубимо ближње своје као саме себе“.

Владика Ксенофонт је потом доделио захвалницу добротвору манастира Ведрану Смолчинцу из Београда. Захвалница је додељена за испољену делатну љубав у борби за очување чистоте светог православља и за ревност према храму Божијем и његовом благољепију.

Празнично славље настављено је трпезом љубави коју су припремили братство манастира и овогодишњи домаћини славе. Том приликом је одржан пригодни програм од стране верника при овој катакомби.

Инфо служба