Дарио Роси: Три Софије, две стигме, један избор

И онда наиђе тренутак када се више не може, тренутак за Софијин избор, за процену хоће ли детету бити боље ако родитељ умре или ако дете негде смести па настави да се о њему стара

Некада сам често писао о аутизму, гостовао, давао изјаве, слао дописе, обијао прагове установа у којима спавају тзв. доносиоци одлука. Некада ме је као младог родитеља чудила пасивност старијих сапатника. Па бих им се данас извинио, јер нисам разумео како вечито ништа уме да окужи, а немоћ да се оно изметне у нешто растужи.

После деценије копрцања које се ваљда зове активизам, схватио сам колико доносиоце одлука аутизам и наша деца не дотичу. Ова земља иште делије да раде и туку се кад притреба и трусне цуре да кувају и рађају, а ми смо баласт чија их различитост иритира. Па сам морао да напустим улогу седе главе која познаје проблем и релативно сувисло о њему говори. Зато што су неки у безнађу помислили како им можда могу помоћи. Јесам саветовао, писао жалбе, спајао и преспајао, а онда су се људи отворили и проговорили о страшним стањима пред којима сам потпуно немоћан. Таквима да чупају срце и савијају кичму, свакако претешким за моја леђа. Аутизам и агресија је прича која се ретко и тешко начиње. Физичко насиље које трпе родитељи од своје деце је проблем о коме се радије ћути.

Ово је прича о моје три другарице, три Софије које се наравно не зову тако, али су се нашле пред „Софијиним избором” тешким као и онај Мерил Стрип у истоименом филму. А све почне као игра, ту и тамо се штипне, па се гребне. Свако упозорење као да удара у зид, а покушај одбране распомамљује. Па се родитељи препусте и само чекају да прође. Па ћуте јер се стиде. Чињеница да их рођено дете туче а да они то све теже подносе, мултипликује „редовну” друштвену стигму. Ономе „ма какав поремећај, безобразлук је то” придружују се таблоидни аналитичари масовног убице, али и „ви нисте радили довољно” осуда родитеља чија су деца на лакшој страни спектра. Обилазе лекаре који повећавају дозе лекова који не делују, боравак и предах објекат отказују сарадњу јер не примају агресивне, Центар за социјални рад констатује хитност проблема али за њега нема ни решење ни надлежност, психијатри нуде привремени смештај на неком одељењу високог ризика. Мало по мало стан постаје ћелија из које се све ређе излази, насиље ескалира, тело трне, а душа тоне у безнађе.

И онда наиђе тренутак када се више не може, тренутак за Софијин избор, за процену хоће ли детету бити боље ако родитељ умре или ако дете негде смести па настави да се о њему стара. Прва Софија је преломила, успела да смести сина на Бежанијску косу, а недуго потом склопила очи и отишла на небо међ’ анђеле (како рекох мом Павлу када ме је за њу питао). Друга Софија је преломила, син јој је у Стамници а она је умрла. Дише, једе, ради, креће се, брине о сину али је мртва. Ми причамо чак се и насмејемо, а обома нам је јасно да је умрла. Трећа Софија мора, а не може да преломи. Зато све чешће и све дуже лежи у „Лази” док јој ћерка седи код куће. Ове Софије су иначе из тзв. потпуних породица. Осим њих на вези сам са још четири Софије које су самохране мајке. Једна ми каже како нема ни једног живог сродника, док свако вече са сином прелази километре не би ли га изморила у нади да ће и ударци ослабити. Који је њен избор и каква је пред њом и тим дететом будућност у земљи у којој јој нико не може помоћи, све и да хоће.

Лепо је и неопходно набрајати примере добре праксе, лепо је славити успехе и дивити се малим помацима, али је злочин ћутати о људима које је живот поставио пред „Софијин избор”. И не заборавите – аутизам је широк спектар свих нијанси црне боје.

Дарио Роси је председник Удружења „Аутизам – право на живот”

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ