Евгениј Топаз: Да не буде ни фашизма, ни садизма

Евгениј Топаз, учесник СВО, блогер, аутор канала „Говори Топаз“

Када сам имао 19-20 година, имао сам жељу за авантурама и одсуство било каквих ауторитета. Али заједно са одређеном дозом лудила, жељом за авантурама опасним по живот, имам и јасне приоритете.

Сматрам да је основа нашег друштва закон. Не бих желео, на пример, да ратујем против полиције, јер схватам да то не би довело људе који ме виде као ратника, за које осећам одговорност, до благостања.

Рат је за мој народ. Да је после мог првог учешћа у борбама мој народ био сигуран, не бих тражио друге сукобе. Али, највероватније бих свеједно постао војник.

Искуство рата

Било је тренутака када сам мислио да је крај и да ћу сигурно умрети. У таквим ситуацијама често не стигнеш да се уплашиш или анализираш, јер те неко из сигурне реалности буквално извуче за врат и баци у пакао.

И тада на сцену ступа твоја војничка припрема, све што си научио читајући књиге, трчећи са пушком и учествујући у борбама, као и твоја генетика и психичко стање.

Ако све то скупа превазиђе опасност и интензитет ситуације, преживећеш, ако не – умрећеш. Али постоје и „велики богови рата“, који могу учинити да особа са пет ратова иза себе погине од потпуне бесмислице, док новајлија преживи под најтежим артиљеријским ударима и забрањеним касетним бомбама. Рат је као жена – може ти нешто дати, али и ошамарити те.

Када сам имао 18 година, помагали су ми хормони, осећао сам се бесмртно. Када бих чуо артиљеријску ватру, затворио бих очи и видео словенске и скандинавске богове како корачају руском земљом, остављајући пустош за собом.

Касније се развије толеранција. Када си ближи тридесетој и седиш под ватром, у потпуном паклу и безнађу, са ужасом схваташ да те то више не импресионира.

Прво ти помажу хормони, а касније нихилизам, или како год хоћете да га назовете. Између та два стања осећаш страх, али је другачији када си тинејџер и када си нихилиста.

Замислите да нас сада напада 100 људи са аутоматима Калашњиков. Имамо мало шанси, и све зависи од реакције. Неки ће рећи: „Све је по Божјој вољи“, насмејати се и прихватити своју мученичку смрт. Други ће рећи: „Морамо нешто да урадимо“, и направити нож од пластичне чаше. Трећи ће једноставно рећи: „Ништа ме не импресионира“.

Можеш се борити било где

Човек може ратовати не само са пушком у рукама. Сваког дана покушавам да помогнем фронту, шаљем хуманитарну помоћ, помажем информативно, подижем свест када права војника требају заштиту.

Желим победу за нашу земљу у овом рату. Објективно схватам да сада више доприносим својим радом него да трчим с пушком.

С друге стране, скоро сви моји пријатељи су тамо, под пушкама, у опасности. Стално бринем за њих и кривим себе што можда нећу бити поред њих у тренутку када бих могао да помогнем да избегну рањавање или смрт. У том смислу ме вуче да се вратим на фронт.

Залажем се за идеју да, када је рат, можеш се борити, ко год да си. Можеш се борити чак и ако си конобарица у ресторану. Ако у разговору преубедиш само једну особу која се идеолошки заблудила, већ си учинио много. Знам пуно примера жена које праве свеће за ровове. Људи се боре. Рат није само када пуцаш из пушке, рат је када се бориш за оно што ти је драго, и та борба не мора бити повезана са разарањем или убиством.

„Борац медијског фронта“

Не видим разлику између тога што сам био војник и сада медијски радник. Захваљујући мени, момци из мог одреда су сада одлично опремљени, имају возила, дронове и све остало. Да је неко од њих рекао: „Момци, имаћете све ово, али ја ћу бити на цивилу,“ ја бих рекао: „Наравно, иди.“

Што се тиче хип-хопа, то је мој интелектуални производ, свака песма је заправо шифрована порука људима. У неким песмама користим римски шифар, у другим сложеније технологије шифровања, говорећи о стварима које не могу отворено да кажем због тајности. Ко тражи, тај ће увек наћи. Моја музика није жеља да носим златни ланац, већ озбиљна тема коју је опасно откривати.

Недавно ме је Виктор Алисов, продуцент серије филмова „ДМБ“, позвао да радим на серији „Бесвесно“. За мене је филм магија. Одувек сам био потрошач тог производа, али када сам видео како се то ради изнутра, осетио сам детињe одушевљење.

Што се тиче руског филма, код нас се филм не сматра инструментом утицаја на масе.

Један пример, исправите ме ако грешим. Када су Американци срамно напустили Вијетнам, изгубили су потпуно поверење народа – зашто сте сахранили толико наших очева и синова? Шта су урадили Американци? Направили су филм „Рамбо“ и одједном се јавно мњење променило. Добили смо филм који од америчког пешадинца прави највећег јунака, чак и у очима деце у Русији. А у Америци је криза у друштву нагло престала због једног филма. Најстрашније оружје Запада је Холивуд.

Код нас то не разумеју. Код нас је филм средство за прављење новца.

Нашој држави је преко потребно стварање привлачног лика војника, јер држава не жури да спроведе нову мобилизацију. Као алтернативу, они се ослањају на уговорну војску.

„Учи војну вештину на прави начин“

Борци за Донбас су пре него што је то постало мејнстрим, пре почетка СВО, доживљавали огромне тешкоће, укључујући и мене, у проналажењу посла. Друштво нас је видело као психопате: „Шта ви радите тамо, код нас је овде курс долара.“ Били смо неформалци.

А када је почела СВО, постали смо људи које питају: „Добио сам позив, иде ми се, како да преживим?“ Ситуација се променила, с нестрпљењем чекам момке из свог одреда, јер ћемо почети да правимо курсеве инструктаже.

Знам момке који имају по четири или пет ратова иза себе, и када се врате, бавићемо се инструктажом, да не учимо само како преживети, већ и како задавати тежак ударац непријатељу.

У суштини, бавићемо се тиме да не буде ни фашизма, ни садизма.

Извор:
ВОСТОК