Зоран Б. Ђорђевић: Молитва за Жагубицу

Молитва за Жагубицу је потребна јер је то молитва и за Јадар, Доњу Мутницу, Студену и десетину других места у Србији за које нико није чуо. Потребна је молитва за целу Србију

Зашто бисмо се молили за Жагубицу? За Жагубицу, бар у Скупштини и Влади Србије, није чуо нико. Молитва за Жагубицу је потребна јер је то молитва и за Јадар, Доњу Мутницу, Студену и десетину других места у Србији за које нико није чуо. Потребна је молитва за целу Србију.

Јасна је намера Зла које влада Србијом и његових страних контролора да се Србија уништи као земља слободних људи. Тај и ти (Он и они) планирају да загаде пијућу воду Србије и да, до јуче плодну, земљу толико затрују да не буде способна да храни свој народ. То је основни смисао огромног (десетоструког) проширења копања бакра и злата и загађивања у Тимочкој крајини и свих силних рудника који се планирају широм преткумановске Србије. Један од циљева Зла јесте и да се што већа количина природног богатства Србије опљачка и преда странцима да би се спречило да та богатства Србија и Срби икада користе за себе. Директна материјална корист коју Зло има – или ће имати – од свих тих разарања и пљачке је вероватно мала. Овог пута, Зло није покренуто среброљубљем. Овог пута, Зло води дубоки религиозни занос. Његова религија је Мржња према Србима и Србији.

Овo је и молба свим часним људима да се помоле самом Богу да сачува целу земљу и њен Запад и њен Исток и Север и Југ и сав народ Божији који живи у тим пределима. Зло је такво да ће Србији и њеном народу, да би опстали, стварно бити потребна Божија помоћ.

Свима који говоре да прво треба одбранити Косово и Метохију па онда водити рачуна о рудницима, скрећемо пажњу да никада нећемо моћи да вратимо Косово и Метохију ако Зло затрује и сатре Србију. Последња битка на Косову је завршена: Он је победио, ми смо изгубили. Данас се води битка за преткумановску Србију. Немојте да и њу изгубимо.

Десетог септембра ове године опозициони посланици Скупштине Србије потписали су и поднели Предлог измена Закона о рударству (овде). Предлог је врло јасан, кратак и захтева забрану истраживања и рударења литијума и бора. Закон о рударству (овде) има веома много некоректних чланова, чак и противуставних чланова. На пример, тај Закон је писан у интересу страних држава и њихових компанија, а против интереса Србије и њеног народа. Тај Закон поништава право грађана Србије јужно од Саве и Дунава на сопствену имовину и рад у сопственој земљи. По том закону, свако може имати приватно имање док нека кинеска – или једноставно страна – фирма не одлучи да је то имање од сада њено. Све те несрећне и ружне чланове Закона о рударству једног дана, ако Србија опстане, треба заменити. А данас треба спречити уништавање вода и пољопривредног земљишта Србије отварањем десетина нових рудника.

Нико не очекује да ће посланици који у Скупштини Србије гласају на звук звонца напрасно чути, прогледати и гласати у прилог предложеној промени. И поред тога било би добро да се ова и све будуће расправе у Скупштини искористе да се јавности укаже на штетност већине планираних рудника.

Овај предлог промена Закона има један недостатак. Предлог тврди да је литијум и бор у Јадру открио Рио Тинто. То није тачно. Те минерале је 1990-их открила др Јелена Обрадовић, некадашњи професор Рударско геолошког факултета. Рио Тинто је до сазнања о њеном открићу дошао кроз мапе и документацију које је вероватно добио од асистента професорке Обрадовић. Та чињеница има јаке легалне последице на право експлоатације. Професорку је плаћала држава Србија и њен факултет и они, држава и факултет, имају прече право експлоатације. Текст о професорки Обрадовић штампао је и сам Рио Тинто (овде). Ово је важно. Ако Србија икада успе да изађе на суд и брани право на утробу сопствене земље, поред силних незаконитих радњи у које су се Рио Тинто и сличне компаније упуштале ових година, важан аргумент у корист Србије биће и чињеница да те компаније лажно присвајају резултате туђег рада и туђа открића. Сва „изненадна” открића „светских” резерви злата и других минерала којима нас засипа Зло и Министарство рударства базирају се на геолошким подацима из Геолошког завода Србије, Геолошко-рударског факултета или РТБ Бора. И само Министарство рударства и енергетике весело и отворено дели информације о националном богатству Србије (овде).

Поменути предлог промене Закона помиње само литијум и бор. Ово се односи углавном на Западну Србију. Истовремено са дозволама за литијум и бор, Зло је страним компанијама већ издало десетине истраживачких и експлоатационих дозвола за бакар, злато, сребро, антимон и друге метале у Источној Србији.

Посланици у Скупштини Србије нису директно изабрани у својим општинама. Посланици су именовани од стране, претежно београдских, партијских руководстава. По механизму таквог политичког система, већина посланика бива из Београда, нешто из Новог Сада и, због Мађара, из Суботице. Унутрашњост Србије, поготову Источну Србију, не представља нико. Због тога у Скупштини није било ни једног посланика који је могао да се сети предложених и потенцијално врло опасних рудника на Истоку Србије.

Предлог промене Закона о рударству био би много јачи да садржи и захтев да се заустави огромно ширење рудника у Тимочкој крајини и отварање нових рудника у Источној Србији.

Описане мањкавости предлога измене Закона о рударству не спречавају опозиционе посланике да у скупштинској расправи или у својим наступима на слободним Интернет порталима и медијима укажу српској јавности на опасност већине предложених рудишта и у Западној и у Источној Србији. Надамо се да смо још увек једна земља.

Погледајмо само неке од предложених рудника у Источној Србији и могуће последице њиховог рада.

На пример, у близини Жагубице, на локацији Потај чука – Тиснице, неколико километара од изворишта Млаве и у окружењу најлепших шума Србије, планира се нови рудник злата (овде) аустралијске фирме Dundee Precious Metals. Тај рудник ће користити цијанидни поступак са отвореним лужиштем (овде). Поступак лужења (овде, овде) подразумева фино млевење руде која се онда распростире по великој површини (конкретно 36 хектара) и затим прска врло разблаженим раствором натријум-цијанида. Та механичко/хемијска смеша праха руде и раствора натријум-цијанида назива се лужина. Натријум-цијанид хемијски реагује са златом које је присутно у праху руде и увлачи га у раствор. Из таквог цијанидног раствора злато се издваја редукцијом, односно додавањем цинка или алуминијума у праху. Коначно пречишћавање злата одвија се концентрованом сумпорном киселином. Овакав поступак се сматра проблематичним због високе токсичности цијанида и стварања великих количина контаминираних вода. Знатан део течности (воде) са разним примесама, укључујући и соли тешких метала, губи се дифузијом кроз подлогу и ободе базена за растапање.

Несреће са цијанидним лужиштима у свету су честе. Највећи таква несрећа у Европи десила се 2000. године у Румунији на локацији Baia Mare (овде, овде). Тада се релативно мала количина од „само” 100.000 кубних метара отпадног цијанидног раствора излила у реку Тису, убијајући цео речни екосистем у дужини од 400 км. Отворени цијанидни поступак је забрањен у Европској унији (овде, овде). Постоји знатно скупљи, тзв. затворени цијанидни, процес у коме се прах руде третира цијанидним раствором у систему затворених судова. Овај затворени процес се користи у Шведској, Финској, Турској и још неколико земаља. Затворени процес није планиран у Жагубици.

Детаљан опис овог рудника и његовог утицаја на природну околину Жагубице дат је у текст „Потпиривање златне грознице” (овде) професора Велизара Станковића, објављеном априла 2024. године. Професор Станковић, између осталог објашњава:

„Планирани рудник Потај Чука – Тисница и предвиђени простор за формирање гомиле за лужење био би на знатно већој надморској висини од Млаве. Налази се у карстној (водопропусној) области, на ивици националног парка Кучај – Бељаница, у којој постоје велики природни резервоари питке воде. Хоћемо ли се оглушити и о ту чињеницу, па упркос томе отворити рудник да бисмо ‘развијали Србију’? Како ствари стоје, скептик сам. Хоће ли се жртвовати неке ретке биљне и животињске врсте којих има на том простору Србије, на шта указују биолози (М. Пауновић и сарадници, „Основни извештај о стању биолошке разноврсности на подручју реализације рударског пројекта Авала”; ИБИСС, април 2014)? Вероватно хоће, јер рударење и очување живог света никад нису ишли руку подруку. На простору Жагубица–Горњак–Ждрело постоје археолошка налазишта, сведоци наше културне и историјске баштине, за која потенцијални концесионари такође неће бити превише сензитивни, уколико их држава не дисциплинује. А сведоци смо да државе ту најчешће нема или је нема довољно.”

У наставку текста, професор Велизар Станковић каже:

„Отварањем површинског копа рудника формирала би се депонија раскривке и рудничке јаловине, додатно доприносећи промени панораме на терену. Рудничка депонија би расла па би се, после неког времена, због атмосферилија у њеном подножју појавиле киселе рудничке воде, као последица биохемијских процеса оксидације пирита и стварања сумпорне киселине. И тако би загађивање околине почело, а да се до саме руде, њене припреме и формирања гомиле, те почетка процеса лужења злата цијанизацијом (технологијом која је предвиђена за екстракцију злата), готово није ни дошло. Симултано, са експлоатацијом руде појавиле би се у самом површинском копу пресечене подземне водене жиле које ће, у контакту са рудом, стварати рудничке воде непознатог хемијског састава и протока, са значајном концентрацијом суспендованих честица. Те воде се морају испумпавати, да би се обезбедило несметано рударење – и ето новог извора загађења! Речју, до нарушавања екосистема доћи ће и пре почетка експлоатације руде и добијања злата.”

Рудник поред Жагубице радиће 7 година. Иза њега ће остати 50 милиона тона јаловине и лужине, неколико површинских копова са рудничком и киселом водом на дну. Сви ти делови Марса пренети у Хомољске планине деценијама и вековима ће тровати део Источне Србије који је имао срећу да буде „богат златом”.

Канадска фирма Apollo Minerals је недавно купила фирму Edelweiss (Љубичица бела) Mineral Exploration регистровану у Београду (овде) и са њом „приватно власништво” над неколико стотина квадратних километара локалитета Студене јужно од Нишке бање. На том локалитету налазе се велика налазишта бакра и сребра.

Један од проблема са будућим рудником код Нишке бање је релативно близина реке Нишаве. Загађење Нишаве ће делом угрозити снабдевање водом Ниша и градова на Морави низводно од Ниша. Сам Ниш највећи део своје воде добија из блиских планинских извора. Градови уз Мораву делом зависе од воде која се кроз бунаре практично црпи из те реке. Ниш и околина имају изузетно топлу летњу климу: те високе температуре ће довести до стварања ситне рудничке прашине која ће се таложити по нишкој долини и оштећивати плућа грађана Нишке бање и Ниша. Та прашина ће уништавати и пољопривредне усеве око Нишаве.

Поменута фирма Apollo Minerals је продала „своје” територије – величине неколико десетина квадратних километара са налазиштима бакра, злата, сребра и антимона код Доње Мутнице, Копајске река и Лисе (Западна Србија) – аустралијским колегама из фирме Bindi Metals (овде). Доња Мутница лежи у најплоднијој Моравској равници на 10 км од Параћина. Та равница је исто тако плодна као и долина Јадра, или плоднија. Успут, београдске новине објављују трговину територијама Србије између страних компанија као да се ради о продаји половних аутомобила. (овде)

Коначно, у рубрици „Веровали или не”, сазнали смо да је Министарство рударства и енергетике Србије септембра 2021. године издало одобрење за истраживачка бушења на Краљевици (овде) у Зајечару. Као што су становници Мајданпека недавно открили да њихови „рударски” станови нису њихови, већ су власништво кинеског Зиђина, становници Зајечара ће неки дан сазнати да су све њихове куће и станови власништво аустралијске фирме Dundee Precious Metals, све по предметном Закону о рударству и у складу са колонијалним статусом у који су Србију довели Зло и његови обожаваоци.

Свим поменутим рудницима потребне су велике количине воде. Толика вода не долази у пластичним боцама. Ти рудници ће извлачити чисту воду из најближих река. Рудник близу Жагубице ће вући воду из Млаве, рудник Студена из Нишаве, Доња Мутница из Мораве. Сви рудници ће искоришћену воду делимично пречишћивати таложењем. И поред тога, испусне воде ће остати загађене солима тешких метала. Такође, те отпадне воде ће делом дифундовати у подземне природне резервоаре, а делом бити испуштане у реке из који је узимана чиста вода. Постоји огромна вероватноћа да ће ово довести до значајног загађења ових река. Риболов више није значајна привредна грана и губитак рибе у тим рекама се неће значајно осетити. Значајне пољопривредне површине уз Нишаву и Мораву биће озбиљно оштећене или постати неупотребљиве. Део градова уз Мораву пречишћава део своје воде филтрирањем кроз седименте. Та метода не отклања растворне соли тешких метала. Вероватно је да ће држава Србија из своје „рудне ренте” (Закон о накнадама за коришћење јавних добара, овде) од декларисаних 3% профита страних компанија за потребе градова уз Мораву набављати воду у пластичним боцама. Можда српска држава планира да тако наводњавати и њиве уз Мораву, Нишаву и Млаву.

Једину корист од ових и свих других планираних рудника имаће стране компаније. Пошто Кинези имају највише капитала, врло је вероватно да ће они откупити већину планираних рудника у Србији. Кинези играју на сигурно. Ове канадске, аустралијске и многе домаће фирме извршиће пажљивију процену свих тих налазишта и онда ће – за неколико стотина милиона долара, или милијарду, или две милијарде долара – свако од тих налазишта продати Зиђину или некој другој кинеској фирми. Они који су бесплатно добили истраживачке дозволе од српског Министарства за енергетику и рударство и као резултате свог рада прогласили резултате рада српских геолога, тако ће направити лепе зараде. Како се трговина тим будућим рудницима буде убрзавала, по београдским новинама читаћемо о фантастичним трансакцијама у којима ова или она страна фирма препродаје рудна богатства Србије као да су њена.

Сваки тај рудник, са стотинама и хиљадама квадратних километара околних површина, на којима се претпоставља да има драгоцених руда, постаће приватно власништво страних фирми, канадских, аустралијских или кинеских. На тим приватним површинама – баш као на великом делу Тимочке крајине данас, или на територији тзв. државе Косова – држава Србија ће престати да постоји.

Економска корист од тих будућих рудника за Србију нема. Постоји само економска штета. Баш као и при реализацији пројекта Јадар, о коме се сада много зна, држава Србија ће за потребе колонијалних господара узимати кредите од Кине, и дебело плаћати кинеским компанијама да зидају путеве, водоводе, далеководе и електричне централе потребне тим рудницима. У сваком руднику ће се запослити по неки српски радник. Руда се данас не копа пијуцима и Србија нема довољно квалификованих рударских, машинских и електро инжињера који би радили у тим рудницима. Подручја у којима се отварају неки од тих рудника имају изузетно мало стручне радне снаге. То су подручја у којима успева воће, може се гајити стока или се може бавити сеоским туризмом. Као у Бору, Мајданпеку или у њеним рудницима бакра у Конгу, Кина ће довести своје раднике. Аустралијска фирма Dundee за сада доводи искључиво раднике из Румуније.

За своју великодушност и развој тржишне привреде Кине, Аустралије и Канаде, Србија ће добити огромне површине затрпане десетинама милиона кубика јаловине и лужевине. Пољопривредно земљиште, села и градови у бизини рудника биће покривени канцерогеном или једноставно отровном прашином. Најплодније пољопривредно земљиште уз Нишаву, Мораву и Млаву претвориће се необрадиву шикару. Шуме и села у којима би могао да цвета сеоски или шумски и планински туризам биће пуста.

Зарада од неколико десетина тона злата и стотине хиљада тона бакра и других метала које ће ти будући рудници вадити и износити из Србије припашће Кинезима и другим странцима. Та зарада ће износити двадесет или (много) више милијарди долара годишње. Тренутно, кинески Зиђин на Борском базену зарађује око 5 милијарди долара годишње. Србија добија мрвице са стола. У случају да се локално становништво побуни против неподношљивих, нездравих, услова живота, странци ће преузети плаћање полиције и војске које ће их чувати од домородаца. Држава у рударским колонијама увек постаје полицијски и војни сервис страних рударских компанија. То је правило без изузетка. Све колонијалне силе, укључујући и Кину, то раде у Африци и Латинској Америци. Домородаца можда и неће бити. Делом ће помрети од рака и других болештина, делом ће се иселити у Канаду и Аустралију.

Ко не верује да је ово будућност Србије, треба да се присети судбине Косова. Зло је својим западним контролорима обећало да ће разорити све трагове државе Србије на Косову. Зло је своја обећања упорно и плански спровело. На махове, Зло прави тактичке уступке, маше српском заставом и говори да никада неће урадити оно што ће већ прекосутра сигурно и плански урадити.

Можда ће се Зло на литијумском фронту за тренутак повући. Напад на Источну Србију ће се убрзати. Све што је обећало, уништење здраве воде, плодне земље и животне средине у преткумановској Србији Зло ће спровести. Не треба сумњати. Своје намере и способности Зло је тријумфално показало на Косову.

Молите се за Жагубицу.

3. октобар 2024.

Аутор је доктор физичких наука и предавач рачунарских техника

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ