Алистер Крук: Блиски исток срља у „неограничени рат“

„Након данашњег дана (дана када су изведене једновремене експлозија пејџера) не може бити говора о насељеницима и решењима“, пише Ибрахим Амине, уредник Ал-Акбара, познат по својим блиским везама са вођством Хезболаха и додаје:

„Током само једног минута, непријатељ је успео да зада најжешћи ударац телу Исламског отпора… (осим тога) данашњом операцијом, непријатељ је потврдио да не жели да се влада по правилима сукобљавања. Да ли су сада врата рата отворена: рата без било каквих ограничења?“

„Након данашњег дана, они (израелска војска) не праве разлику између бораца који се боре на линији фронта и појединаца који раде у некој удаљеној канцеларији“, приметио је Амине.

Током претходне године, и Израел и Хезболах су избегавали општу ескалацију држећи се неписаних правила сукобљавања или одржавања „једначине“ између ових страна. Та правила су укључивала и уздржавање од напада на цивиле. Са тиме је сада завршено.

Жесток удар

У свом првом говору након што су уређаји експлодирали, у уторак и среду, Сајед Хасан Насралах, лидер Хезболаха, признао је да је његова организација „претрпела жестоки и окрутни ударац“. Оптужио је Израел да је прекршио „све конвенције и законе“ и рекао да ће се „суочити са одмаздом и горким преиспитивањем“, Али није описао како би Хезболах могао да узврати, „нити је говорио о времену, начину или месту“ најављене одмазде.

Насралах је упозорио: „Непријатељ је објавио, као свој званичан ратни циљ, да омогући повратак насељеника на север земље. Прихватамо овај изазов: нећете моћи да се вратите на север. У ствари, раселићемо још Израелаца из њихових домова. Надамо се да ће Израел ући на територију Либана, чекамо њихове тенкове и дању и ноћу: желимо им добродошлицу!“

Има нечега занимљивог у овој изјави. Од почетка, Хезболах је војно устројен више за општи рат против Израела, него за ограничену размену удараца, одмерени рат – који никада није одговарао снази Хезболаха.

Очигледно, нова фаза рата је отпочела и, како би потцртао ту чињеницу, Израел је отпочео извођење најжешћих напада на Либан после Насралаховог говора, у четвртак увече. Амерички министар одбране Лојд Остин је, према медијских извештајима, обавестио страначке вође у Конгресу те вечери да се прибојава како је само питање тренутка када ће отпочети израелска офанзива на Либан.

Са Насарлаховом проценом да предстоји рат сагласни су у потпуности неки од највиших израелских војних заповедника, иако ни у ком случају нису сви. Неколико њих изнело је уверење да би рат са Хезболахом могао да се прошири и постане регионални рат – што би могло да води колапсу Израела.

(Не)избежна ескалација

„Међутим… „Не можете урадити тако нешто, погодити хиљаде људи и мислити да рат не следи“, рекао је пензионисани бригадни генерал Амир Авиви, који председава Изралеским одбрамбеним и безбедносним форумом, групом ратоборних некадашњих војних заповедника. „Због чега то нисмо урадили током једанаест месеци? Зато што још увек нисмо били вољни да уђемо у рат. Шта се сада дешава? Израел је спреман на рат.“

„Снажан је друштвени притисак да се ступи у рат и победи“, додаје Авиви, пензионисани генерал. „Уколико Хезболах сутра ујутро не каже: ‘У реду, примили смо поруку. Повлачимо се из јужног Либана’ – рат је неизбежан“.

Истраживање јавног мњења, које је крајем августа спровео Израелски демократски институт, јерусалимски тинк-тенк, утврдило је да 67 одсто јеврејских испитаника мисли да би Израел требало да појача свој одговор против Хезболаха. То укључује 46 одсто оних који верују да би Израел требало да покрене офанзиву по дубини, дејствујући против либанске инфраструктуре, и 21 одсто оних који сматрају само да би требало појачати ударе на инфраструктуру Хезболаха“.

Изјава генерала Авивија одражава темељно чињенично стање које је постало потпуно очигледно. Амос Хохстајн, амерички изасланик, није успео да постигне било какав „дипломатски“ продор око повлачења Хезболаха са југа Либана. У исто време, амерички званичници (према писању Волстрит џурнала) сада признају да је примирје у Гази „изван домашаја“ Бајденовe администрацијe, као и да, исто тако, израелско ратовање исцрпљивањем на југу Либана, које је довело до расељавања осамдесет одсто његових становника, ништа није постигло. Становници севера Израела такође су и даље расељени.

Изгледа, стога, да се Израел креће дуж путање према опсежнијем сукобу. Већ је дата назнака: 17. септембра, Хути су испалили ракету на мету у близини аеродрома Бен Гурион. Ракета је прешла преко 1500 километара за мање од 12 минута, односно, летела је хиперсоничном брзином, приближно 9 маха – што је неухватљиво за противваздухопловну одбрану – и погодила је своју мету.

Вероватно је да ћемо видети испаљивање још таквих хиперсоничних ракета – које су имуне на деловање противракетне заштите – уколико рат буде ескалирао, те уколико Иран буде интервенисао.

Преурањена детонација

Оно што је парадоксално (као што то често бива у сукобима) јесте да је операција детонирања пејџера, по времену у коме се одиграла, била насумична. Није било планирано да уведе Израел у нову фазу сукоба у Либану.

„Високорангирани регионални обавештајни извори саопштили су Ал-Монитору да је одлука да се изведе операција била ‚изнуђена‘ од Израела пошто се десио неки обавештајни пропуст… Првобитни план израелске војске био је да детонирају уређаје у случају општег рата са Хезболахом, како би стекли стратешко преимућство – али не и да их детонирају у уторак“, наводи се у поменутом медију и додаје:

„Међутим, сумњичавост барем двојице чланова Хезболаха изазвала је израелски безбедносни естаблишмент да делује пејџерима пре неколико дана – та особа је убијена, наводе извори… (и план је био) на крају спроведен. Потоња одлука да се детонирају и радио апарати била је подстакнута очекивањем да ће након детонирања пејџера и радио уређаји бити сумњиви“.

Пошто се очекује промена временских прилика у наредних неколико недеља, што би отежало – а можда и онемогућило – извођење ваздухопловних операција, Израел се суочио са избором између две могућности: извођење војних операција током наредних недеља или чекање до следећег пролећа како би извршио додатни притисак на Хезболах да промени своје ставове. Политичка будућност која чека Израел идуће године је изузетно непредвидљива. (Нетанјаху би поново требало да се појави пред судом у децембру).

Непредвиђена сумњичавост припадника Хезболаха о пејџерима била је пословично „бацање коцке“ – и довела нас је до новог нивоа рата.

Није изненађујуће да у Израелу преовладава став да је операција детонирања пејџера нанела жестоки удар комуникационом систему Хезболаха, који ће обогаљити војне капацитете покрета, отварајући Израелу простор да изведе инвазију и успостави „тампон зону“ на југу Либана – што би олакшало повратак израелских становника на север Израела. Насралах је, међутим, обећао супротно: још више Израелаца биће расељено из њихових домова на северу Израела.

Уверење да је комуникација Хезболаха обогаљена је пуста жеља, заснована на неуочавању разлике између онога што би се могло назвати „грађанским друштвом“ Хезболаха и његовог војног крила.

Хезболах је цивилни покрет, као и војна снага. Он врши власт над знатним делом Бејрута и уопште Либана – дужност која од покрета захтева да обезбеди грађански поредак и сигурност. Пејџере и радио уређаје превасходно су користиле њихове цивилне безбедносне снаге (заправо грађанска полиција која успоставља сигурност и поредак у деловима Либана које контролише Хезболах), као и њихова логистичка служба и службе за подршку. Пошто ово особље не чини борбене снаге, није се сматрало да је њима потребно обезбедити заиста потпуно осигурану комуникацију.

Чак и пре рата 2006. године, Хезболах је прекинуо сваку комуникацију преко мобилне и земаљске мреже замењујући је њиховим системом оптичких каблова и ношењем порука преко курира за војне заповеднике. Укратко, комуникације Хезболаха на цивилном нивоу претрпеле су тежак ударац, али то неће претерано утицати на њихове војне снаге. Годинама је покрет деловао под претпоставком да јединице могу да наставе борбу чак и у случају потпуног прекидања комуникације путем оптичких каблова, или губитка главног штаба.

Како даље?

Шта ће уследити? У оптицају је неколико сценарија: кључно је што се Нетанјаху поново сместио у „зону комфора“. Говор о таоцима је утихнуо, и планови за потајно, добро срачунато протеривање палестинског становништва одвијају се под надзором министара Бен Гвира, Смотрича и других десничарских политичара. Министар одбране Галант је чак прогласио војну „победу“ у Гази.

И изгледа да се Галант, такође, помирио са неизбежним: Нетанјаху је, по свему судећи, добио оно што је хтео – занемарујући приговоре које су износили Галант и виши официри израелске војске у вези са ескалацијом против Хезболаха, а да није морао да смени популарног Галанта са места министра одбране, односно да уведе проблематичног Гидеона Саара у своју владу!

Министар одбране Галант, начелник генералштаба израелске војске Халеви и други војни званичници издали су саопштење у среду увече у којем сугеришу да се припрема општи рат против Хезболаха, неколико сати након експлозиција комуникационих уређаја широм Либана.

Из Натанјахуове перспективе, Америка – колико год невољно – јесте обавезана да подржи Израел у овом рату, и у ширем ратном сукобу, уколико се Иран буде укључио у борбу. САД су сугерисале да њихова подршка није неупитна, али Нетанјаху вероватно рачуна на то да ће се њихова укљученост неизбежно увећавати у складу са тиме како се догађаји буду развијали, што ће увлачити САД све дубље у сукоб. (Структуре моћи које подржавају Израел ни у ком случају не би допустиле било какво напуштање Израела у опасности).

Судећи према изјавама које стижу из Израела, успостављен је консензус да ће Хезболах узвратити, али на начин који је различит од начина на који је до сада узвраћао. Да ли ће се определити за ограничени одговор? То није јасно. Шта год да уради, то ће водити ка размени удараца која ће, на крају, разбуктати рат великих размера.

Високи званичници у израелској војсци и другим деловима безбедносног естаблишмента отворено упозоравају на „безобзирне кораке које је влада планирала на северу“. С једне стране, ови кораци су опипљива опасност која може да потпали општи рат, не само на граници са Либаном, већ и у читавом региону; са друге стране, они не нуде решење које би допустило становницима севера да се врате у своје куће, или да таоци у Гази буду ослобођени.

Извор:
ИСКРА