У основну школу иде ко жели и може

Пише: Игор Дамјановић за Политику

Бамако – Комбији који су сишли са фабричких трака „Реноа”, „Форда” или „Фолцвагена” пре неколико деценија и који су били регистровани да приме до осам путника, у Бамаку су модификовани за превоз најмање двоструког броја људи. Седишта су избачена, по боковима постављене клупе, а неретко на каросерији имају додату конструкцију за коју се путници могу ухватити до следеће станице. Шкољке комбија исцртане су по правилу посебним графитима. На једном комбију примећујемо портрет председника Асимија Гоите и његовог руског колеге Владимира Путина, док на другом комбију наизглед неспојиви мотиви ‒ застава САД испод портрета Че Геваре и Фидела Кастра. То је данашња слика Бамака, главног града Малија.

Али није увек било тако. За разлику од већине држава Подсахарске Африке, које су први облик државног уређења упознале тек у другој половини 20. века, на територији Малија између 13. и 17. века образовано је било за то време напредно и богато царство. По записима арапских хроничара, укључујући и чувеног Ибн Халдуна, Малијско царство простирало се на територији од 1,1 милион квадратних километара (две данашње Француске или три Немачке), и у њему је живело око 20 милиона поданика. Поред територије Малија, обухватало je и делове данашњег Нигера, Сенегала, Мауританије и Гвиније.

Царство је основала династија Кеита. Ово презиме и данас је често у Малију. Колико је то било моћно и напредно друштво најбоље илуструју записи Ибн Халдуна, који тврде да је цар Абубакар Други 1311. године, 181 годину пре Кристофера Колумба, изградио флоту од 2.000 бродова и са њима отпловио у потрази за обалама са друге стране Атлантског океана. Пошто се после годину дана из царске експедиције није вратио ниједан брод, његов брат, велики везир, прогласио се за цара Мусу Првог. Историја ће га запамтити као манса (цар на локалном језику) Мусу. По тврдњама многих мaнса, Муса је био најбогатији човек у историји човечанства. Амерички часопис „Селебрити нет ворт” пре 12 година објавио је процену да је имовина манса Мусе била равна данашњим 400 милијарди долара. У истраживањима Британског музеја говори се да су Мали и његов цар поседовали половину злата које је било у оптицају у ондашњем свету.

У древној Мусиној престоници Тимбукту, градиле су се џамије и други за то време значајни архитектонски подухвати. Она постаје и интелектуални центар тадашњег муслиманског света. Најзначајније здање очувано из те славне епохе Томбукта је здање медресе Санкоре. Процењује се да је подигнуто у 14. веку, а многи сматрају да је имало и статус универзитета, а налази се и на Унесковом списку светске културне баштине.

Након четврт века владавине, манса Муса умире у 57. години. Наследници, као што је било и са нашим Душановим царством, неће успети да очувају његову заоставштину. Према арапским записима, последњи манса Манган Трећи изабран је 1390, а крајем 16. века нестају и последњи трагови некадашњег Малијског царства. Данас у Националном музеју у Бамаку нећете наћи ништа повезано са епохом средњовековне славе Малија. Директор музеја Даоуда Кеита испричао нам је да су готово све њихово национално благо из времена манса Мусе однели француски колонизатори, који у Мали долазе у другој половини 19. века. Он тврди да се воде активни преговори о повратку барем дела однетог и нада се да то може постати део будуће музејске збирке.

Актуелна поставка Националног музеја у Бамаку је заиста скромна. Доминирају експонати од дрвета и камена који су се користили у свакодневном животу, као и племенске маске. За већину изложеног у музеју, узимајући у обзир скромну опрему са којом располажу, нису у стању да прецизније утврде старост. У музејском парку затичемо професора археологије који студентима држи часове практичне наставе. Покушавају да очисте и рестаурирају маске и дрвене плоче на којима су изрезбарене фигуре људи, које, кажу, имају посебну симболику. Недалеко од њих је кафић и занимљив плод савремене уметности – скулптура комбија градског саобраћаја.

За позивање таксија у Малију постоји посебна апликација која опредељује вашу адресу, али на њу се не можете ослонити, јер се обично возило дуго чека, или га уопште нема доступног. Једини сигуран начин да стигнете на одредиште на време јесте да користите обичан градски такси, у коме доминирају легендарни „мерцедеси 190Д”. У овим неуништивим аутомобилима, који су са фабричких трака у Немачкој силазили пре четири деценије, таксиметра нема и са возачем се непосредно унапред погађате око цене. Ову услугу користио сам неколико пута и у разговору са једним од таксиста сазнао сам да су локални мајстори осмислили бројне импровизације, на пример, аутоматски мењач на његовом аутомобилу када се покварио, заменили су ручним.

Под вођством Модибу Кеите, директног потомка древних владара из средњег века, Мали је формалну независност изборио 1960. године. Овај харизматични лидер покренуо је бројне социјалистичке реформе, баштинио идеје панафриканизма, одбацио француски франак као средство плаћања и тежио зближавању са СССР-ом. Збачен је у војном преврату 1968, утамничен на северу земље где под неразјашњеним околностима умире 1977. „За Модбуа Кеиту слободно можемо рећи да је био отац наше нације. Процеси еманципације друштва, стицања пуне националне слободе и постизање социјалне правде, које је покренуо нажалост пет деценија од његовог свргавања, били су заустављени”, прича нам Ибрахим Маига, професор политичких наука државног универзитета у Бамаку, и додаје да „тек садашње власти покушавају да наставе тамо где је Модибу Кеита заустављен”.

Први европски државник који је 25. марта 1961, свега шест месеци по стицању независности, посетио Републику Мали био је Јосип Броз Тито. Непуна три месеца касније, 17. јуна, Модибу Кеита долази у Београд. О маршалу Титу и данас се учи у школама у Малију, као о личности која је активно помагала њихову борбу за национално ослобођење и која је подарила велики број студентских стипендија. Основно образовање у Малију, као и у већини земаља Африке, и даље није обавезно. Званична статистика говори да је данас писмена тек трећина становништва (половина мушкараца и четвртина жена).

Уз широко распрострањену неписменост, други фактор који ограничава развој Малија је дефицит енергије. На овом пољу много се очекује од партнерства са руском државном корпорацијом „Росатомом”. У месту Сананкороба недалеко од Бамака, „Росатом” на простору од 314 хектара увелико поставља панеле за будућу соларну електрану, која би требало да крене у пуном капацитету следећег маја. Уколико њена снага буде заиста како је пројектовано 200 мегавата, то практично значи раст производња електричне енергије за 10 одсто и углавном решавање дефицита. Ипак за економски и привредни развој Малију ће требати још много енергије, па су са „Росатомом” потписани и меморандуми о изградњи мање нуклеарне електране.

Мали и данас, као и пре седам векова у епохи манса Мусе, извози углавном злато (72 одсто извоза) и памук. Највише концесија за експлоатацију злата имају кинеске компаније и предузетници. Они углавном доводе овамо своју радну снагу па је у центру Бамака приметан велики број кинеских продавница и ресторана. „Кина је наш најзначајнији економски партнер и највећи инвеститор у нашу економију. Значајан је допринос и кинеских компанија у изградњи и ревитализацији наше путне инфраструктуре”, прича Осман Драме, власник приватног универзитета „Ахмед Баба”. Он такође каже да се у Малију експлоатише и литијум. „Упркос недовољној развијености регулативе и другим објективним потешкоћама, наша влада покушава да концесионарима наметне услове пуног поштовања еколошких стандарда”, тврди наш саговорник.

И даље је највећи проблем данашњег Малија политичка нестабилност. На северу земље већински Туарези дизали су честе побуне против владе у Бамаку. Почетком 90-их након пропасти још једног устанка, значајан део побуњеника одлази у Либију и бива интегрисан у војску пуковника Муамера Гадафија. Након грађанског рата и губитка заштите претходног режима, Туарези се враћају у земљу и подижу нови устанак. Успевали су у неколико наврата да заузму и древну престоницу Тимбукт. Побуна Туарега утицала је да се на северу Малија формирају и екстремистичке ћелије повезане са Исламском државом. Ипак на решавању овог проблема највише се урадило. Према писању Би-Би-Сија, војска Малија 2015. бројала је само 7.500 војника, док по ономе што смо чули током недавне посете, тај број је нарастао на чак 300.000 и тренутно су убедљиво прва сила у Западној Африци. Кључан допринос у обуци и формирању борбено способних јединица регуларне војске дали су припадници групе „Вагнер”, односно руски војни инструктори како их у Малију званично називају.

Извор:
ИН4С