Интервју са Дијегом Фузаром: Куцнуо је час да се ослободимо империјализма Америке

Цивилизација хамбургера објавила је још 1989. рат свим државама које се нису поклониле Вашингтону – од Ирака до Србије, од Либије до Русије и ускоро Кине.

Владајући дискурсивни поредак на Западу намеће представу Вашингтона који стално извози демократију и права, а с друге стране Путинову Русију или Кину Сји Ђинпинга које су представљене као диктатуре и окрузи зла. У питању је лудачка или стрип визија, која поред другог, вређа и скрнави две хиљаде година западног философског промишљања, каже у разговору за наш портал један од најутицајних савремених филозофа, професор на Институту за високе стратешке студије и политику у Милану (IASSP – Istituto Alti Studi Strategici e Politici) аутентичн мислилац, аутор низа запажених дела из области филозофије и друштвене теорије.

Поштовани професоре Фузаро, размишљајући о овом интервјуу, прегледао сам италијанске медије. Ту су неизбежне вести из спорта, вести са ратишта у Светој земљи и Украјини. Поред црне хронике и спектакла, наишао сам на чланак о плану Матеи (владина стратегија новог позицинирања у Африци). Сматрате да план Матеи заиста, да употребимо речи председнице владе Ђорђе Мелони, одговара националном интересу?

Можемо, се свакако позивати, колико хоћемо, на план Матеи, с обзиром на величину самог Матеиа (Енрико Матеи, +1962, један од најпознатијих политичара и привредника послератне Италије, прим. аут.) и његових пројеката, због којих је коначно и изгубио живот, с обзиром да је убијен у инсценираном авио удесу. Међутим, друго је у питању. Италија неће моћи никада да предложи икакав План Матеи, све док се налази у положају у коме јесте – једна колонија на узици Вашингтона и његовог империјализма, који третира Европу као обичну провинцију Сједињених Држава. Европа би, према мом мишљењу, требало да се одвоји од Вашингтона и отвори се за мултиполарни свет, поготову према евроазијској перспективи блиској Русији и Кини.

Када се уведе појам националног интереса мисли се на нацију и на државу. Едит Штајн је пре 99 година у „Истраживање о држави” написала да углавном заједнице стварају државу, чија је кључна особеност суверенитет. Шта више, према њој Аристотелова аутархија у највећој мери се односи на оно што данас називамо суверенитет. Штајн је такође тврдила да у случају да нека држава (додао бих или неки други актер) наметне законе другој, тада ова друга престаје суштински да буде држава. Да ли се слажете са овом тврдњом, и ако је Ваш одговор позитиван, како то утиче на могућност да се води политика у складу са националним интересом?

У потпуности се слажем са предложеном поставком. Модерна држава је, као и грчки полис, темељни облик политике и заједничког живљења. Поред тога, потребно је схватити која форма владавине је најбоља унутар државе. У том смислу сам на линији која идеално повезује Спинозу, Русоа и Маркса и која, поред свих разлика, у радикалној демократији види идеалну парадигму за управљање државом. Оно чему присуствујемо, у оквиру турбокапиталистичке глобализације, наизглед је парадоксално и може се тумачити само уколико се добро разуме Хегелова дијалектика: модерни капитализам види у држави своју бабицу, али са постепеним развојем тежи сукобу са њом. Тај сукоб се води, у мери у којој капитализам по сопственој дефиницији настоји да буде космополитски и наметне глобалну доминацију економије, прелазећи границе националних држава и претендујући да неутралише хегемонију политике. То је оно шта проживљавамо у наше дане и што се обично назива кризом државе. У стварности, није у питању толико криза, колико је то радикално непријатељство између апсолутног капитализма и облика државе који смо упознали и који се опробао у модерни.

Зато данас национална држава може да се успостави као основни бедем отпора капиталистичкој глобализацији, стављајући у средиште народни суверенитет утемељен у држави у антитези суверенитета космполитског тржишта, што је варијација чувеног Лењиновог дела Држава и револуција. Драма великог дела космополитске Нове левице, која се бори против националне државе, дефинишући је као фашистичку, је што не разуме да тако подржава аргументе капиталистичке глобализације и неутралише основе револуционарне опозиције капитализму у савременом добу.

Постоји ли данас у Италији нека политичка организација окупљена око националног интереса, на суверенистичким позицијама, имајући у виду добробит народа?

Не, данас нажалост нема ниједне групе у Италији која је окупљена око националног интереса, а против процеса искорењивања капиталистичке глобализације. То је делимично успело 2018, када је основана тзв. жутозелена влада (Лиге и Покрета 5 звезда, прим. аут.). Она је превазишла поделу на десницу и левицу и вратила државу у средиште, усмерену против глобализације. Нажалост, то је била ефемерна епизода, која је трајала тек годину дана. Пратим са пажњом, међутим, оно што се дешава у Немачкој, где су резултати недавних избора били повољни за снаге, иако различите, од АфД до Саре Вагенкнехт, које су државу и народни суверенитет вратили у центар (политички, прим.аут.). У питању је добар сигнал и надам се да указује на пут и другима у старој Европи.
Што се тиче Италије, она је тренутно паралисана због поделе на левицу и десницу, чиме сам се бавио у студији Демофобија. У том тексту сам утврдио да су десница и левица данас концептуални лешеви, који служе искључиво као гаранција доминацији одозго-надоле, тј. транснационалне капиталистичке класе над потчињеним народним масама.

Управо тако, у мојој књизи Историја и савест прекаријата, тврдио сам да се класни сукоб данас одиграва вертикално и у само једном смеру—одозго на доле. Сукоб је између неолибералне плутократије без граница и националних, народних маса које у себи садрже и стари пролетаријат и бивши средњи буржоаски сталеж, који су данас уједињени у једну класу коју дефинишем као прекаријат. Слажем се са Лућаном Канфором да је данас политика једноставно наставак економије другим средствима. Парафразирајући Марксов Капитал, централитет капитала производи акумулацију политичке моћи, чије је седиште данас у великим мултинационалним компанијама—војној индустрији, ИТ сектору, фармацеутској индустрији… У језгру је капитал, који (мисли се на његове власнике, прим.аут.) доноси суверене одлуке, док је форма препуштена лажно демократским процедурама у скупштинама које су изгубиле свој смисао и оперативну способност.

У делу Смисао историје, Берђајев наводи да ће светска цивилизација (за разлику од култура) бити „варварство са задахом машина… У цивилизацији малаксава духовна енергија… Тада започиње владавина… магијског царства машинизма и механичности, које замењује право биће—тада започиње владавина над људским душама.” (Н. Берђајев, Смисао историје, Бримо 2002, 175). Ви углавном путем философије објашњавате политичке, друштвене и друге процесе и културне промене данашњице. Какву улогу има философ у модерној ери, у којој се шири страх, али и одушевљење због тзв. вештачке интелигенције?

Философ је позван да увек буде критички глас своје епохе. Истовремено, он мора да тежи хармонији две димензије, које је Хегел сматрао фундаменталним у философији: појмити своје историјско време и бавити се оним што је вечно. То значи да философ мора да уочи оно што је трајно—то јест, оно што је истинито, добро и праведно у данашњем свету—и да га разликује од лажи, неправде и зла. Данас, више него икад, кључни задатак философије је да поново успостави могућност избора у стварности. Ово се постиже учењем да оно што имамо није све: насупрот либералној теореми „нема алтернативе.” Философија нас подсећа да је стварност историја и да избор постоји, што значи да је промена могућа. Fatum non datur (судбина не постоји). То је оно што покушавам да урадим својим скромним напорима—уједињујући философију Маркса и немачког идеализма са концептом стварности као историјског процеса посредованог деловањем субјекта.

Са крајем биполаризма (ако је икада заиста постојао) почело је да се прича о томе како демократије не ратују између себе и да су мање подложне ратовању. Такозвана, једина блискоисточна демократија, Израел, и даље постоји као милитаризовано друштво. Како данас Израел може да буде тако немилосрдан спрам арапског цивилног становништва, да мучи затворенике, а да западне демократије не расправљају ни о увођењу санкција, осим за поједина физичка лица?

Стварност је супротна представи коју о њој шире американоцентрични гласноговорници једноумља глобализације и неолиберализма. Никад више ратова, него после 1989, који су били ограничени и умеренији у време биполаризма (Weltdualismus). Моја теза је да је 1989. почео Четврти светски рат, који се наставља на Трећи (Хладни рат). Четврти светски рат није друго доли онај који је цивилизација хамбургера објавила свима државама, које се нису поклониле Вашингтону, од Ирака до Србије, од Либије до Русије и ускоро Кине. Када је у питању Израел, примећујемо да смо пред државом којој је дозвољено, у буквалном смислу, све, а увек у име права те државе да се брани и да се бори против тероризма. Империјализам Израела је данас беспризоран, готово као и амерички. Очигледно је да савремени доминантни поредак увек поистовећује критику империјализма Израела са антисемитизмом, као да су то истоветни појмови. Такав приступ као да не дозвољава могућност, коју оберучке прихватам, да се може бити против империјализма Израела и против антисемитизма.

Када је Солжењицин писао о култу новитета, критиковао је постмодернизам, јер одбацује сваку вредност. Релативизација морала, традиција, обичаја и образаца понашања обележила је једну фазу западне цивилизације, попут оне која се десила у комунистичком лагеру током XX века. Очигледно је поништавање и прогон хришћанских вредности и симбола. Које вредности и због чега промовишу западне олигархије, а које њихови ривали у Кини, Русији и у Бразилу?

Капитализам се философски заснива на нихилизму и релативизму. Рацингер је исправно причао о диктатури релативизма. То јест, облик мишљења у чијем је средишту роба као форма, не познаје истину и утемељеност, већ само неограничену вољу за моћи, која бесконачно расте. Тако треба појаснити савремени нихилизам Запада, који се исказује на пример у култури поништавања или воук лудилу. Многи критикују ове резултате, без критике њиховог узрока – капиталистичког нихилизма – који можда бране и налазе се у парадоксу да нападају последице, чије узроке подржавају. Борба против нихилистичког релативизма се не може одвојити од оне против капитализма, као фанатизма слободног тржишта. У овом сценарију, радо увиђам снаге које се одупиру и противе монополаризму, попут Русије или Кине, које покушавају, са потешкоћама, да створе мултиполарни свет који се формира око такозваног БРИКС.

На крају, шта мислите о савременом апокалиптичном духу, назирете ли неку врсту светла?

Данас, заиста живимо у времену са апокалиптичним перспективама, које наизглед поричу дијалектички резон. Међутим, могло би се рећи да смо у периоду уништења разума, да се вратимо на исказ Лукача. С једне стране имамо апсолутан сцијентизам, који се издиже као једини извор рационалности. С друге стране, као последица тога, са недостатком перспектива разума заснованог на философији, масе беже у ирационализам. Довољно је, поводом помрачења разума, размотрити чињеницу да владајући дискурсивни поредак на Западу не успева да историјски утемељи односе и догађања, намећући баналну теологију добра против зла, у којој је, наравно, добро поистовећено са Западом, а зло све оно што није у његовом периметру.

Слободан Јанковић

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ