Ненад Бајић: Прилози за биографију бојника Едуарда Бакареца

Судбине Едуарда и Небојше Бакареца илуструју сличност садашње Србије са пропалим антиспрским геноцидним пројектом званим Независна Држава Хрватска

Србија садашњице забрињавајуће подсећа на пропали антисрпски геноцидни пројекат звани Независна Држава Хрватска. Владајућа гарнитура као да се води оним Будаковим геслом трећину побити (затровати Рио Тинтом), трећину протерати (на гастарбајтерски рад у Немачку, Аустрију, Швајцарску итд.), а трећину покрстити (превести у чланство напредног неоусташког покрета). Ову упадљиву сличност између Србије садашњице и НДХ-зије појачава и једна занимљива околност, која није довољно медијски експлоатисана. Наиме, у јавности се пре неколико година појавио податак да је једна од перјаница актуелне власти у Србији, Небојша Бакарец, унук високоодликованог усташког часника (официра) Едуарда Бакареца[1]. Ова вест није довољно актуелизована, јер је недостајало материјала.[2]

Међутим, читајући Hrvatski narod, гласило Усташког покрета које је излазило у Загребу 1941–1945, пронашао сам у броју од 29. септембра 1944. илустровани некролог о коњаничком бојнику Едуарду Бакарецу, ветерану с Источног фронта, који је погинуо у борбама у подручју Дрниша. Некролог описује у главним цртама човека, који је, судећи по написаном, засигурно завио у црно бројна села у Украјини, Русији, а после и у Босни, Херцеговини, Славонији и Далмацији, или свуда где је требало дакле казнити Србе. Спомињу се бројна места која је читалац сигурно већ чуо на вестима о рату у Украјини:

Ваљуки (Валуийки) у белгородској области,

Харков, град у источној Украјини,

Марјанка (Мариянка, у Дњепропетровској области у Украјини,

Доњец, река која протиче кроз Русију и Украјину, притока Дона

Мијус, река која протиче преко територија источне Украјине (Доњецка и Луганска област) и југоисточне Русије (Ростовска област), притока Таганрошког залива Азовског мора,

Самара, река у Оренбуршкој и Самарској области у Русији, лева притокаа реке Волге.

Волчанск (укр. Вовчанськ), градић у Украјини, у Харковској области,

Бесаботовка, село на реци Волги.

Извор: Hrvatski narod од 29. септембра 1944

Чланкописац хвали Едуарда Бакареца као „узорног борца, јунака без мане и страха”.

Ради појашњења, именица sat која се често јавља у тексту је усташки неологизам од satnija, војна јединица (чета). Према томе, koturaška sat значи моторизована чета. Следи текст из некролога, који је због накарадног усташког кори(ј)енског правописа задржан у оригиналу (латиница):

Prigodom polazka hrvatskih legionara na iztočno bojište, u srpnju 1941. tadašnji nadporučnik Bakarec bio je medju prvima. Sa svojom koturaškom sati prvi je ušao u borbu, u listopadu 1941. čisteći šumsko područje kod mjesta Stari Senažri, iza Poltave. Nekoliko dana nakon toga javlja izvješće Vrhovnog zapovjedničtva oružane sile, da je na bojištu iztočno od Dnjepra jedna hrvatska pukovnija dobila vatreno krštenje. Njegova je sat u to vrieme vodila težke borke oko Valkija i Harkova i na čelu divizijske predhodnice izbila na Donec. O nadporučniku Bakarcu pripoviedala su se čuda. Kao prvi Hrvat u ovome ratu dobiva on njemačko odlikovanje Željeznoga križa II. stupnja. Priedlog njemačkoga zapovjednika prikazuje ga, kako u južnim predgradjima Harkova kroz zastore vatre i tanad i lomi posljednji neprijateljski odpor i ulazi u grad.

Zatim se borio u borbama na jugu, na Mjusu i u Samari. Početkom veljače 1942. vode se borbe pri polarnoj hladnoću protiv prodrlih boljševičkih snaga. Kroz sniežnu oluju stiže nadporučnik Bakarec na čelu sati pred mjesto Marjanku. Podpomognut je snažnom vatrom hrvatskog topničtva i bacača. Neprijatelj ga odkriva i obasiplje vatrom svojih težkih bacača. U tome času vodi on juriš na selo. Polovica njegove sati okrvavljuje sniežnu i ledenu koru, dok on s drugom polovicom zauzima selo. Ostatci dviju boljševičkih pukovnija bježe iz sela, u koje stižu naša pojačanja još prije nego su odkrivene Bakarčeve slabe snage.

U svibnju započinje bitka kod Harkova. Nadporučnik Bakarec vratio se s kratkog odmora iz domovine. Prolazeći sa Samare, hrvatska pukovnija nevidjenom brzinom prodire u neprijateljski obranbeni sustav pred Donecom, pa je ni oklopljeni sastavi lievoga susjeda ne mogu sliediti. Neprijatelj obasiplje bočnom vatrom Bakarčevu sat, i on opet vodi juriš na selo Besabotovku. Tamo dočekuje oklopljene snage. Na mjestu odlikovan je Željeznim križem I. stupnja.

Извор: Сајт Владимира Димитријевића

U srpnju smo na bojištu iztočno od Volčanska. Zamienjujemo jedinicu, koja dan prije nije mogla dostići dnevni cilj radi jakog odpora neprijatelja. Zadatak je: dostići jučerašnji dnevni cilj. U toku podhvata dolazi zapovied, da se napad nastavi. Nadporučik Bakarec prodire 24 kilomera preko dnevnog cilja. Oklopljene snage ulaze u mjesto Basarab i – najveće iznenadjenje – nalaze tamo njega i njegovu sat.

U to vrieme zapovieda on jednom bojnom u velikom luku Dona. Kod Selivanova započinje pukovnija krvavo rvanje s nadmoćnim neprijateljem. Čelični kolosi gaze hrvatske borce, koji ne uzmiču. Nadporučnik Bakarec težko je ranjen i napušta bojište.

Tamo se vraća koncem siečnja 1943. Hrvatska pukovnija, u sastavu 6. vojske, nalazi se već dva mjeseca obkoljena u Stalingradu. On moli, da ga se zrakoplovom prebaci pukovniji, ali mu molba nije uslišana.

Od tada je u domovini, kao satnik i kasnije bojnik. Ostao je stari borac s iztočnog bojišta. Mnogo puta je ranjavan, ali doskora je opet u borbi, dok konačno nije sliedio svoje vjerne suborce, koji su prije njega položili živote za domovinu.

Major Бакарец је 5. јула 1943. стрељао шест заробљених партизана (Извор: Википедија на енглеском)

Чланкописац затим набраја одликовања које је добио Едуард Бакарец за своју службу на Источном фронту и на простору НДХ-зије:

Усташка одликовања:

Велика сребрна колајна поглавника Анте Павелића за храброст
Војнички ред жељезног тролиста 3. и 4. степена
Ред круне краља Звонимира 3. степена с храстовим гранчицама
Златна рањеничка колајна с три плаве пруге
Ратни спомен знак (споменица) са грбом

Немачка одликовања:
Ратни крст за заслуге 2. степена с мачевима
Јуришни знак у сребру
Источна колајна
Рањенички знак у црном, у сребру и у злату

Чланкописац завршава текст, цитирајући неке немачке команданте, који су похвалили Едуарда Бакареца и упоредили га са принцом Еугеном Савојским, чувеним аустријским војсковођом из ере аустријско-турских ратова с краја 17. и почетка 18. века.

Bio je pravi hrvatski borac: hrabar i neustrašiv pred neprijateljem gord i ponosan pred prijateljima i saveznicima. „Nasrtljiv kao Princ Eugen” – opisuje ga njegov zapovjednik. Jedan njemački vojni časopis donosi njegovu sliku i prikazuje ga kao pravi uzor hrvatskog junaka. Slavu hrvatskoga imena pronio je po bojnim poljima Iztoka. Sudbina je htjela, da svoju posljednju žrtvu domovini prinese na njezinoj grudi. Njegovi drugovi s Iztoka i svi hrvatski borci klanjaju se u dubokoj boli njegovoj svietloj uspomeni.

Извор: Архив Југославије

Нажалост, има још и таквих интелектуалаца међу нама, који се после оваквог сазнања категорички изјасне да немају коментар. Или нису свесни шта је немачки продор на исток (Drang nach Osten) значио за месно украјинско и руско становништво, или мудријашки пазе да се не замере директном потомку носиоца Велике сребрне колајне Анте Павелића за храброст и, гле чуда, јуришнику актуелне власти, који је у маниру свога деда за Дом, за поглавника спреман. У сваком случају, ружна је ћутња једног броја интелектуалаца, који вероватно калкулишу: „Проћи ће и ово, треба сачувати…” Наиме, српски народ по Босни, Херцеговини, Славонији, Далмацији, Кордуну, Банији, Лици и другим крајевима под окупацијом није имао ту привилегију да чека шта ће бити, него се сам организовао и узвратио ударац злотвору. И чланак из усташког гласила носи једно велико наравоученије. Руси и поред бројности нису могли да убију овог хрватског часника, који је, по речима Немаца, подсећао на самог принца Еугена од Савоје, али шачица синова Динаре је то успела да уради. Садашње генерације, уместо да савијају врат пред очигледном реинкарнацијом зла, боље да се угледају на дрчне синове Динаре, који су успели да разбију усташки мит о нерањивости омиљеног Павелићевог јуришника. Историја се понавља, зло се враћа. Али сваком злу на крају се стане ногом за врат! Ако је пао страшни Едуард Бакарец, пашће (с власти) и његов епигон Небојша Бакарец.

[1] Прим. СтСт: У тексту Draška Celiga „Domobranski unuk: Nekadašnji Osječanin Nebojša Bakarec čvrsto uz skute Vučića“ (Glas Slavonije, 20. 11. 2021; пренетог и на сајт „Између сна и јаве“) где се наводи да је Едуард Бакарец заправо био домобран:

Zanimljiva je sudbina Eduarda Bakarca domobranskog, a ne ustaškog bojnika. Dotični je kao pripadnik 369. pojačane (hrvatske) pukovnije u odori hrvatskog legionara ratovao na strani Trećeg Reicha. Naročito se istaknuo u borbama za ukrajinski grad Harkiv, zbog čega je odlikovan njemačkim Željeznim križem I. stupnja. Ova postrojba, koja je djelovala u sastavu Wehrmachta, pregazila je i gradove Poltavu i Staljino (danas Doneck) te cijeli Donbas da bi naposljetku završila u paklu Staljingradske bitke. Višestruko odlikovani Bakarec je ranjen u jesen 1942. te je iz Staljingrada prevezen zrakoplovom u Nezavisnu Državu Hrvatsku. Poginuo je u borbama s partizanima 1944.

У тексту се додаје и:

Ljubitelji pikanterija tako su mogli saznati i da je rođeni Osječanin Nebojša Bakarec zapravo nećak umirovljenog brigadira Hrvatske vojske Eduarda Bakarca (mlađeg) koji je tijekom Domovinskog rata bio jedan od najzaslužnijih zapovjednika za obranu Osijeka.

Едуард Бакарец Млађи (+2023). Извор

Аутор закључује:

Nekadašnji Osječanin Nebojša Bakarec danas je pripadnik drugog ili trećeg ešelona Vučićeve politike, mogli bismo reći nevažan tip. Ipak, svojom spremnošću da služi vođi do posljednjeg daha izaziva negativne komentare i ismijavanje. Unatoč svome podrijetlu, on je danas fanatični turbo-Srbijanac.

[2] Прим. СтСт: На крају полемике с Небојшом Бакарецом, Никола Милованчев је поставио следеће питање:

Претпостављам да г. Бакарец зна који је усташки натпоручник из Осијека први одликован „Жељезним крижем” по доласку у Русију, већ у јесен 1941. Да га подсетим: био је то Едуард Бакарец старији, стриц Едуарда Бакареца млађег, „заповједника” Осијека 1991. и бригадира (бригадног генерала) ХВ у последњем рату. Питам Н. Бакареца, као рођеног Осјечанина: Ко се из његове породице борио од 1941. до 1945. на страни антифашизма?

(Политика, 16. 4. 2019)

Како сведочи и Владимир Димитријевић (овде), одговора Небојше Бакареца није било:

Уважени господин Небојша Бакарец већ је примењивао  сличне полемичке методе као у мом случају: када му је г. Никола Милованчев упутио прекор због подршке Вучићевој издајничкој политици око Косова и Метохије, он га је напао као недићевско-љотићевског симпатизера.

Господин Бакарец је заћутао када је господин Милованчев у последњем свом одговору запитао („Ко се из породице  Н. Бакареца борио од 1941. до 1945. на страни антифашизма?“).

(…)

При чему ја, наравно, и као хришћанин и као делатник који учествује у јавном дијалогу, немам никакву намеру да било коме судим на основу порекла, презимена, или било чега другог. То да је Небојша Бакарец политички конвертит не произилази из чињенице да су два Едуарда његовог презимена активно учествовала у „постројбама“ НДХ и Туђмановој војсци. То произилази из његовог става да се политичке маске могу мењати по нахођењу, и да се данас може причати једно, а сутра друго, без икаквих последица по образ на основу кога се препознајемо (ако се још увек, у доба ријалитија Врховног Кловна, сећамо појмова части и образа).

Небојша Бакарец (Извор: Сајт Владимира Димитријевића)

Циљ ми је, просто и једноставно, да преко овог малог албума укажем на основу чега је могуће, било коме и било када, да инквизиторски нападне неистомишљеника, и да поручим свом критичару – погромашу: „Не бацај се камењем на другог ако живиш у кући од стакла“. Јер, како би било господину Бакарецу да га ја, на основу презимена или порекла, оптужим да је баш он „срце таме“ у нас (у складу с насловом књиге Срђе Трифковића „Усташе: балканско срце таме“)? Наравно да му не било пријатно, као што није пријатно ни мени када ме дотични господин клевеће у јавности.

(Владимир Димитријевић, Опет записи испод етикете / Одговор господину Небојши Бакарецу, 17. 2. 2020)

ИСПРАВКА: У фусноти 1 грешком је наведено да је текст Н. Милованчева објављен 2024. године уместо 2019. (14. 9. 2024. у 18.58).

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ