Др Сузана Рајић: СУДБИНА КРАЉА МИЛАНА

ОБРЕНОВИЋИ су владали Србијом укупно седамдесет и две године. Кнез Милош и његови директни наследници одржали су се укупно тридесет и седам година на престолу.

Од 1868. до 1903. владали су потомци Јеврема Обреновића, најмлађег брата кнеза Милоша, укупно тридесет и пет година. Први су носили само титулу кнеза, док су други двадесет и једну годину имали краљевско звање (1882-1903).

Нестабилност српског престола била је таква да су се сви који би се на њему нашли, сходно својим способностима, водили константну борбу за опстанак и одржање на њему. У случају Милана Обреновића (1854-1901) та борба је била посебно оштра. После Милоша Великог, једини је владар модерне Србије који је успео да се одржи на престолу двадесет година. У Србију је дошао као четрнаестогодишњак, након стравичног убиства његовог стрица кнеза Михаила (1868). До тада је васпитаван у Паризу као наследник престола, који му је припадао по закону из 1859. године, у случају да кнез Михаило не остави мушко потомство из законитог брака.

Од самог доласка владао је велики отпор у земљи према њему, као према “странцу”, детету које нико у земљи не познаје. Као нежељени владар преживео је многе завере и покушаје државних преврата, још док је био јако млад. Са двадесет година помишљао је да напусти Србију. Приде је био и вазални кнез, којем су намесници, исте године по ступању на престо, обезбедили султанов берат о наследности престола. Цела династија је тада почивала на њему. Стварне моћи у вршењу владарске власти није имао све до 1878. године. Тада, у два рата, као врховни командант војске, успева да скрене пажњу на себе, те да се стабилизује на престолу. У међувремену се оженио и добио наследника престола (1876), потоњег краља Александра Обреновића.

У ратовима за ослобођење и независност (1876-1878) Милан Обреновић лавовски се борио за сваки педаљ ослобођене земље и за државну независност. Србија, чији је развитак деценијама био спутаван међусобном борбом великих сила, уз одрицање права да учествује у решавању оних питања на Истоку који су се тицали непосредно ње и српског народа, напокон је превазишла та ограничења. Она је на Берлинском конгресу успела да добије потврду својих великих жртава, компензованих кроз територијално проширење од скоро 11.000 квадратних километара и признање државне независности.

Одлукама у Берлину Србија је постала пуноправан члан међународне заједнице, тачније субјект међународног права. Тај догађај по свом значењу стоји уз раме са достигнућима Српске револуције (1804-1835). Сувереног владара увећане и међународно признате државе, Милана Обреновића, више нису могли да негирају ни највећи опоненти.

Први суверен модерне Србије је нагласио да ко је од нас преживео кризе и опасности кроз које смо прошли, тај има права да живи у поносној свести да није узалуд живео, те да ће сви који су остали на пољу части и слободе вечно живети у повесници источног препорођења. Тај поглед на значај ових ратова по Србију Милан Обреновић је уткао у своје владарске амбиције, као тежњу да очува крваво стечену тековину и да будућем државном развитку да миран и поступни ток. Милан Обреновић је овим значајним догађајем напокон постао књаз наш, оличени представник српског народа и надао се да ће га средина, која је до тада на њега гледала са неповерењем, напокон прихватити.

У другој деценији своје владавине (1878-1889), Милан Обреновић је морао проћи кроз још дубље и теже кризе, скопчане са многим неодложним процесима реформи на свим државним пољима. Ја сам потпуно убеђен да Србији не остаје ништа друго него постати модерном европском државом, или изгубити сваки raison d’ tre свога самосталног опстанка, говорио је краљ Милан.

Ушавши са великим ентузијазмом у промене, у модернизацију, чији је други назив транзиција која подразумева стални сукоб између спроводиоца реформи и оних на које се оне односе, овај владар је остварио значајне и запажене резултате.
Они се мере конкретним успесима државе и напорима да изађе из блокада и условљавања од стране ондашњих светских моћника с једне стране, те да утврди и прошири базу, носиоце просветног и цивилизацијског напретка унутар земље путем школа, Велике школе, Војне академије, Српске краљевске академије, богословија, библиотека, музеја и сличних установа. Сумирањем показатеља напретка, видеће се најбоље колико се историја огрешила о владара који је своју државу уздигао на ранг краљевине (1882) и увео је у протоколе, важеће етикеције ондашњих европских држава. Од једне слабе вазалне кнежевине Милан Обреновић је израстао, скупа са Србијом, у суверена, признатог и независног владара, који је општио непосредно са свим крунисаним главама ондашњег света, са председницима република, потписивао са њима уговоре, бивао приман са највишим краљевским почастима. Тиме се и српски народ уписао на листу слободних и признатих европских народа.

Иако су две модернизације биле неусклађене, институционална и политичка су предњачиле над друштвеном и привредном, то не мења чињеницу да је Србија давала моралне снаге и довољно услова за развитак појединца и друштва у целини. Клима у тродеценијском миру омогућила је нови полет младом друштву које је тек требало да се образује, развија и напредује. Милан Обреновић је финансијски и морално помагао настанак цивилног, грађанског друштва, кроз снажења разних видова његовог организовања. Женско друштво, Друштво Црвеног крста, Певачко друштво, Друштво за гимнастику и борење, Друштво Светог Саве, Учитељско друштво, Друштво кнегиње Љубице, Официрско друштво, Српска краљевска академија и тако редом, само су нека од оних која су уздизала и неговала највише грађанске вредности у младом српском друштву, које је тек требало оплеменити духом заједништва и саосећања на свим јавним пољима деловања. За његове владавине, тог деспота и аутократе како неупућени тврде, никле су прве политичке партије, само коју годину касније од када су се оне, у модерном виду, појавиле у Великој Британији.

Да поменемо и школовање женске деце које у Србији постаје обавезно од 1881. године, а две године касније уводи се и обавезни војни рок. Бројна струковна, политичка, културна и уметничка удружења имала су заштитника и покровитеља у овом владару. О њему се више не може судити једино на основу његових мана, већ и на основу његових дела. Међу њима посебно место заузима краљева визија о српској држави на Југу, на том нашем класичном Косову, која је требало да постане предводница на Балкану. Под девизама За Краља, за Отаџбину, за Маћедонију и Србија преча од свега, Милан Обреновић је провео последње године свог живота као армијски генерал, у служби свог народа и краља, оставивши за собом модерну српску војску као своје главно животно дело. Упокојио се у Бечу 11. фебруара 1901. године, а вечна кућа му је у манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице.

Извор:
СЛОВЕН