Како је Курска битка одузела нацистима све шансе за победу у Другом светском рату

Све до Курске битке Немци су били убеђени да совјетске трупе могу успешно да напредују само током зиме.

Код Курска је 5. јула 1943. године почела једна од најважнијих битака Другог светског рата. Управо овде се одлучивало о томе хоће ли Немачка повратити стратешку иницијативу у жестоком сукобу са Совјетским Савезом коју је изгубила после стаљинградског дебакла.

Курска битка (5. јул – 23. август 1943), позната и као Курска избочина, Команданти артиљерије моторизованих јединица (с лева на десно): старији водники Рјабилов, Пуштовалов и Чусов.

 

Немачки фронт се буквално урушио после опкољавања 6. армије Фридриха Паулуса у граду на Волги и пораза који је Вермахт затим доживео на Дону заједно са својим румунским, мађарским и италијанским савезницима. Под све већим притиском совјетских трупа нацисти су се повукли неколико стотина километара на запад.

Војници Вермахта

 

Тек у пролеће 1943. године Немцима је пошло за руком да стабилизују фронт, па чак и да поврате Харков и Белгород које су претходно били напустили. Услед борбених дејстава формирао се фронт у облику великог лука који је задирао дубоко у положаје немачких трупа. Убрзо ће он постати познат у целом свету као „Курска избочина“.

Курска битка (5. јула-23. августа 1943), совјетски артиљерци – минобацачка посада.

 

Ту су биле концентрисане совјетске трупе које су угрожавале крила и позадину немачких група армија „Центар“ и „Југ“. Са друге стране, Немци су у случају успешног развоја ситуације могли да ударе са крила, „одсеку“ одступницу и опколе велики контингент Црвене армије.

Управо у томе се и састојао офанзивни план „Цитадела“ који је осмислио немачки војни врх. У наредби од 15. априла 1943. године каже се: „Овој офанзиви се додељује првостепени значај. Она мора да се оконча брзим и одлучујућим успехом… У правцу главних напада треба користити најбоље јединице, најбоље оружје, најбоље команданте и највећу количину муниције. Победа код Курска треба да послужи као сигнал целом свету.

Нацистички тенкови на Курској избочини.

 

Немачки ударни контингент је бројао преко 900.000 људи са око 10.000 артиљеријских оруђа и минобацача, 2.700 тенкова и јуришних оруђа, и око 2.000 авиона. Ту је било око 70% тенковских, 30% моторизованих и 20% пешадијских дивизија, као и преко 65% свих борбених авиона који су учествовали у рату против СССР-а.

Ни Црвена армија није седела скрштених руку. На почетку великог окршаја на подручју избочине она је концентрисала милион и триста хиљада војника (и још 600.000 у резерви), преко 26.500 артиљеријских оруђа и минобацача, преко 4.900 тенкова и самоходних артиљеријских оруђа, и око 2.900 авиона.

Посада совјетске противтенковске пушке за време Курске битке.

 

Совјетске трупе су по свим параметрима биле у количинској предности, али је војна команда ипак одлучила да дејствује одбрамбено. У извештају поднетом Стаљину 8. априла маршал Георгиј Жуков је саопштио: „Сматрам да током наредних дана није сврсисходан прелазак наших трупа у офанзиву са циљем да се непријатељ предухитри. Боље ће бити ако исцрпимо непријатеља нашом одбраном и избацимо његове тенкове из строја, а затим да убацимо свеже резерве, пређемо у општу офанзиву и коначно дотучемо основну непријатељску групацију“.

Карта битке

Совјетске трупе су на Курској избочини формирале моћан одбрамбени фронт са осам одбрамбених линија и положаја укупне дубине од 250 до 300 км. Трупе које су се спремале да одбију непријатељску офанзиву масовно су опскрбљиване артиљеријом. Тако је на деоници 13. армије на сваком километру фронта било преко 90 артиљеријских оруђа и минобацача. Ни у једној ранијој одбрамбеној операцији артиљерија није била толико збијена.

Успех немачке офанзиве у великој мери је зависио од фактора изненађења приликом првог напада. Совјетска обавештајна служба је, међутим, успела да открије датум почетка операције, тако да је у јутарњим часовима 5. јула пред сам почетак „Цитаделе“ артиљерија Црвене армије отворила превентивну масовну паљбу по непријатељским положајима.

Јединице пуковника Каневског у борби. Курска избочина.

„Немачко-фашистичке јединице су биле затечене неспремне“, написао јекасније маршал Константин Рокосовски, који је тада командовао Централним фронтом. „Непријатељ је помислио да је совјетска страна и сама кренула у офанзиву, и то је, наравно, помрсило његове рачуне и унело збуњеност у редове немачких војника. Непријатељу је требало око два сата да доведе своје јединице у ред“.

После тога су две групе немачких трупа кренуле у велику офанзиву на северни и јужни крак Курске избочине. Циљ им је био да направе продор у совјетској одбрани и споје се на подручју Курска, те да самим тим формирају велики „џеп“ за Црвену армију.

„Под притиском челичне лавине наше трупе су се пожртвовано бориле користећи сва средства за уништавање непријатеља“, написао је Рокосовски. „Против тенкова су примењивани и топови калибра 45 милиметара. Они нису могли да пробију оклоп ’тигрова’, али су са краћег растојања тукли по гусеницама. Минери и пешадинци су под ураганском паљбом прилазили заустављеним непријатељским машинама, постављали испод њих мине и бацали на њих гранате и флаше са запаљивом течношћу. Стрељачке јединице су за то време паљбом одсецале непријатељску пешадију која је пратила тенкове и уништавале је у контранападима“.

Курска избочина

 

Немци су на северном краку наишли на жесток отпор совјетских трупа и успели су да продру свега 6-8 километара. Већ 12. јула су потпуно исцрпили свој офанзивни потенцијал на овој деоници и почели да се бране.

Мало боље је напредовао немачки офанзивни контингент на јужном краку Курске избочине. „Први непријатељски одбрамбени положаји пробијени су релативо лако и заузето је неколико насеља“, написао је војник гренадирске моторизоване дивизије „Велика Немачка“ Курт Гечман. „Већ другог дана Руси појачавају отпор. Нарочито много проблема праве совјетска противтенковска оруђа“.

Совјетски тенкисти поред немачког тенка који је онеспособила екипа поручника Бориса Смелова у току Курске битке.

И поред огромних губитака Немци нису успели да пробију совјетску одбрану и да изађу на оперативни простор. И уместо да се пробијају према Курску преко града Обојања, они су пошли околним путем кроз село Прохоровка. У сусрет 2. тенковском корпусу СС који је напредовао у том правцу послате су 5. гардијска и 5. тенковска армија. Совјетска команда у почетку није планирала да ове јединице убацује у борбу у одбрамбеној фази битке.

На подручју Прохоровке 12. јула је дошло до великог тенковског окршаја у коме је са обе стране учествовало преко хиљаду јединица оклопне технике. „То се не може описати речима, све унаоколо је горело – и техника, и земља, и људи“, написао је касније очевидац битке, пилот Јаков Шејнкман. „Горело је на све стране. Ми смо се спуштали на нашим ПО-2 (У-2) близу командних положаја тенковских бригада које су водиле борбу, надомак самог жаришта битке, претрчавали смо од заклона до заклона под експлозијама, стизали до командног пункта да предамо тајни пакет, а затим смо се поново враћали у авионе и полетали изнад ’ватреног мора’. После сваког лета механичари су крпили на десетине рупа у авионима. Прохоровка је страшнија од свега што сам видео у рату“.

Курска битка

 

У смирај дана на бојном пољу су остале да догоревају четири стотине тенкова, а да ниједна страна није остварила никакву предност.

Па ипак, тада је већ постало очигледно да операција „Цитадела“ није успела. Већ 12. јула су у контранапад кренуле трупе Западног и Брјанског фронта, а 15. јула и трупе Централног фронта.

Мештани, који су остали без домова, враћају се у своје родно село.

 

У офанзиви која је уследила совјетске трупе су напредовале 150 км на запад. Оне су 5. августа ослободиле градове Орел и Белгород, поводом чега је у Москви приређена почасна паљба. Црвена армија је 23. августа ушла у Харков. Тим догађајем је окончана ова велика битка.

За месец и по дана борби совјетске трупе су изгубиле 800.000 људи, од тога 255.000 мртвих и несталих. Немци су изгубили између 400.000 и 500.000 војника.

Становници Дмитровск-Орловска дочекују војницке Црвене армије након Курске битке.

„Оклопне и тенковске трупе, попуњене са толико труда, на дуже време су избачене из строја због великих губитака у људству и техници“, написао јегенерал Хајнц Гудеријан. „Доведено је у питање њихово благовремено обнављање ради одбрамбених дејстава на Источном фронту, а такође ради организовања одбране на западу у случају десанта који су савезници најављивали наредног пролећа. Подразумева се да су Руси пожурили да искористе свој успех, тако да на Источном фронту више није било мирних дана“.

Војници Вермахта

 

Изнурени непријатељ је био принуђен да заборави извођење великих офанзивних операција и да се концентрише на одбрану широм совјетско-немачког фронта. Са друге стране, Црвена армија је чврсто преузела стратешку иницијативу и није попуштала у њој до самог краја Другог светског рата.

Војници Вермахта

Извор:
RUSSIA BEYOND