САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Забрана коришћења возачких дозвола које издаје Република Србија Србима на простору јужне српске покрајине је још један од губитака симбола српске државности на овом простору. Да ли ово може да се спречи? Сигурно је да може али то не зависи од Срба који живе на Косову и Метохији него зависи од званичног Београда.

Довољно је само да Београд пошаље поруку сепаратистима у Приштни да ако српске возачке дозволе не важе у јужној српској покрајини неће важити ни она документа која издаје самопроглашена република Косово а које користе Албанци током путовања кроз остатак Србије. Међутим, од Београда ту нема никакве вајде. Када су пре две недеље министра полиције Ивицу Дачића питали каква је судбина српских возачких дозвола на Косову и Метохији он поносно изјављује да за тај проблем први пут чује. Ово само говори какве све и које индивидуе треба да бране суверенитет и територијалани интегритет као и да чувају уставни поредак државе Србије. А можда то и не чуди јер је само пре неку години помениути Ивица Дачић, опет громогласно да га сви чују, рекао да онај ко мисли да је Косово и Метохија део Србије нека узме устав Србије па са њим нека иде у Приштину.

Зато сутра када се буде судило Александру Вучићу за кривично дело националне велеиздаје почасно место поред њега мора да има и Ивица Дачић. Он је све време подржавао издајничку, антиуставну, антисрпску политику председника Србије и чврсто га следио у томе.

На несрећу Срба са Косова и Метохије динар као платежно средство је укинут иако је 2000. године УНМИК донео одлуку да је он валидно платежно средство. Укинуте су и поште и Поштанске штедионице а такође и Комерцијална банка које су користиле динар. Искрено говорећи у прогону Комерцијалне банке са Косова и Метохије Београд није апсолутно невин. Режим се надао да ако Комерцијална банка оде да ће све клијенте да преузме њима блиска Поштанска штедионица. Опет је реакција Београда била млака, никаква уз цвиљење, цмиздрење, запомагања и већ излизане жалопојке. Уместо да затражи хитну седницу Савета безбедности УН Београд је олако прешао преко протеривања динара. Све личи на ону – да је ћутање знак одобравања.

Због протеривања динара живот Срба на Косову и Метохији постаје несношљив. Да би могли да приме плате и пензије морају да путују између 100 и 200 килиметара до административне линије. Међутим, држава Србија на административним прелазима ове новчане трансакције обавља у нехигијенским и неконфорним контејенерима као да се ради о стоци а не о људима. Није никакв ни терет ни трошак за државу Србију да на адиминстративним прелазима људи без чекања приме своје плате и пензије, да раде банке и банкомати, да ради пошта, да раде супермаркети, да раде апотеке, мењачнице. Уместо да тежак живот Србима на КиМ учини пристојнијим на овим администратвиним прелазима сопстевена држава их понижава тако што људи сатима чекају у редовима да би могли да приме оно што су заслужили и зарадили.

Оно што је и непримерено и непристојно јесте то да ако се Срби са КиМ дрзну да са прелаза оду рецимо до Рашке да у банкама подигну своје плате и пензије шалтерски службеници их враћају назад, сигурно по нечијој наредби, шаљући их на њихове контејнере. Пре неки дан када су Срби из Клине дошли на прелаз у Брњак да подигну своје пензије струје није било па су морали да чекају више од 4 сата поред контејнера док струја није дошла. Република Србија се није постарала ни агрегате да купи да се људи не би малтретирали. На страну што од Видања код Клине до Брњака има више од 70 километара у једном правцу.

Цела ово политичка ситуација може да се окарактерише чињеницом да је и Аљбину Куртију и Александру Вучићу стало да што мање Срба остане на Косову и Метохији. Аљбину Куртију из разлога због принципа – што мање Срба лакше се прави држава и стога он Србе хапси, малтретира, прогања… Александру Вучићу је опет важно да кад нема Срба на КиМ нема ни проблема и зато се не труди да их врати или да их задржи на Косову и Метохији него својом политиком чекања и оклевања све чини да они напусте прадедовски простор. Уосталом, колико је само пута до сада изјавио да ми на Косову немамо ништа и да за више од 12 година своје владавине никада није поменуо проблем повратка Срба у јужну српску покрајну.

У једном се чланови Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ слажу са онима које се боре против рударења литијума и бора у Србији. А они кажу да онај ко нема свог гроба у Србији, ко нема неком свом да запали свећу на задушнице на неком гробљу у Србији тај не може да воли Србију. Није се закоренио.

Како радили тако нам Бог помогао.

Косовска Митровица
21.08.2024. године

                                                    Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“