О ЈЕДНОЈ ДРАГИЦИ…

Пише: Нина Стојановић,
новинар

Косово и Метохија, од Бога дарован део наше земље, кроз векове је био чуван не само оружјем и крвљу српском, већ и тишином молитве, сузама и вером оних који су ту живели, рађали се, оплакивали и умирали. Када је народ последњи пут напуштао Космет, склањајући се од муке и зла, нове стварности која је завладала, група старица пркосила је непријатељу и нечастивом, иако рањиве поносно су стале на прагове својих манастира, цркви и светиња. Те старице су храбро пркосиле свим недаћама и остале да чувају Космет, свети простор који је корен нашег идентитета и вере.

Сестра Драгица Ковачевић, искушеница манастира Пећке патријаршије, једна је од тих неустрашивих жена. Она је свој манастирски живот посветила служењу Богу и своме народу, али је цео живот остала искушеница. Њен духовник, блаженопочивши патријарх Павле, једном је рекао: „Боље бити добра искушеница, него лоша монахиња.“ Овај савет је сестра Драгица прихватила као позив и благослов, те је са великом вером и скромношћу остала на путу, који је ишао у супротном смеру од земаљских почасти, али је водио ка вечној слави. У својој скромности Драгица је остала искушеница, лишена гордости, отворила је своје срце Господу и стрпљиво чекала живот вечни.

Пре само неколико дана, сестра Драгица се упокојила у својој 85. години живота, након што је провела 67 година у манастиру, служећи Богу и људима. Иза ње је остала још једна празнина у срцу Србије, никад више та малена сиулета неће стајати крај задужбине Јелене Дечанске, манастира Будисавци и раздрагано дочекивати и испраћати малобројну децу која ту ходочасте. Остаће сећање на њену стамену веру, али њено безазлено, чисто и љубављу очишћено незлобиво срце. Својим присуством и молитвама, сестра Драгица је чувала светиње Космета, као и многе друге старице које су остале када су сви отишли. Као што се сада молитвено сећамо и прослављамо Свету мајку Ксенију Петроградску, верујем да ће се будућа поколења тако сећати и Драгице Српкиње.

Недавно је преминула и игуманија манастира у Ђаковици, мати Теоктиста Кастратовић, њен подвиг и позив био је да чува светињу, њено српско срце куцало је у Ђаковици и када су сва друга била далеко или су се угасила. Поносито, а смерно молитвама и сузама чувала је град, цркву и завет. Ове храбре жене су последње стале да бране својим телима светиње, крхке старице, а див јунаци.

Старице попут сестре Драгице и мајке Теоктисте из Ђаковице, и сваке друге која је остала на Космету уз своје огњиште, своју цркву, да оплакује наша гробља, да ту прослави и последњи пут крсну славу и запали свећу, светлост су овог времена. Чувајући светиње, чувале су и саму суштину наше вере и нашег постојања. Док су се црквена звона громко разносила тај познати звук широм Метохије, оне су подједнако снажним молитвама и вером одржавале пламен наде да ће се једног дана њихова деца вратити на своју завичајну земљу.

У овој причи о старицама Космета, сетимо се и речи Бранислава Нушића који је у својој песми „Погреб два раба“ иронично приказао друштво које више слави бабе него јунаке. У овом нашем времену, старице су заиста су постале јунаци. Чувари наше Метохије, наше Ђаковице, Будисавца, нашег Косова и Метохије, и нашег завета. Сада, када и оне одлазе, њихове остареле, али жилаве руке предају нам завет да се сами бринемо о њему. Космет остаје у тишини, окружен сенкама и тмурним облацима који су се надвили над њим, ипак остају да нам светле гробови оних који су га верно чували.

И док се опраштамо од њих, остаје нада да ће њихове молитве и даље штитити Космет, док ми чекамо дан када ћемо се сви поново сјединити у својој светој земљи. Можда ће једног дана наше генерације или будуће генерације неких бољих Срба, спознати важност ове борбе и бити спремне на жртву какву су поднеле оне. Као што је Момо Капор рекао: „Патриотизам није идеологија, то је ствар кућног васпитања. То те научи баба.” Оне су нас научиле да волимо, да чувамо и да се сећамо. Оне су нас научиле шта значи бити чувар своје земље и своје вере.

Извор:
СРПСКИ УГАО