Шта видимо када одемо на концерт? Гомилу подигнутих телефона. Шта видимо док чекамо у реду или се возимо градским превозом? Или док, једноставно, ходамо улицом? Гомилу погурених силуета које гледају у телефон. Шта је прво што радимо ујутру када се пробудимо? Ухватимо се за телефон. А уз шта се успављујемо? Опет уз телефон. Где се скривамо од непријатних ситуација и досаде? Унутар бљештаве светлости телефона. Да ли вам се икада десило да изађете са неким на пиће, а он свако мало нешто проверава на телефону? Да ли сте, не дај Боже, ви били тај неко? И тако у недоглед…
Често размишљам о свом искуству и закључио сам да након што ми је први пут уведен интернет, у шестом или седмом разреду основне школе, више никада нисам осетио континуитет радости и елана које сам дотад осећао, осим у тренуцима када сам везивао дане без технологије или уз минимум технологије. А да не помињем моменат када су се појавили ,,паметни телефони“, који су донели могућност ношења интернета где год да смо.
Све претходно изречено није никакво ново запажање. Последњих година све је више текстова, емисија и научних радова о проблему који евидентно постоји. И то је једна позитивна ствар. Први корак је начињен, проблем је примећен. Сада преостаје пронаћи решење, јер је стање неодрживо. Једно од решења које се највише помиње јесте оно најекстремније: тотално одбацити све. Мислим да можемо то много боље и елегантније, јер интернет никако није апсолутно зло. Напротив, данас је прикупљање знања доступније него икад. Путем интернета се могу пронаћи и читати добре књиге, слушати предавања, али и упијати практична знања. Лично, на тај начин сам научио да обављам ситне кућне поправке, основни сервис на бициклу и многе друге ствари.
Дакле, потребно нам је решење које ће, модерним језиком говорећи, оптимизовати наше коришћење технологије (са нагласком на интернету) и усмерити га тако да нам не одузима од аутентичног живљења и стапања са природом, нити од комуникације са другим људима.
Једно такво решење нуди нам Кал Њупорт, редовни професор компјутерских наука на Универзитету Џорџтаун. Дакле, ради се о човеку коме је суживот са технологијом у опису посла и који је нон-стоп њоме окружен. Ипак, он је у том смислу тотално атипичан, па тако не користи нити једну од друштвених мрежа, а интернет своди на минимум. Написао је књигу Дигитални минимализам, што је заправо његов назив за философију сврсисходног коришћења технологије.
Након што сам ову књигу прочитао по други пут, уверен сам да је значајно поделити основне смернице које она пружа и, у сваком случају, препоручити свима да је прочитају. Неки ће рећи да начин коришћења интернета зависи искључиво од нас. То и јесте и није тачно. Образложење ће бити у наставку текста.
ДИГИТАЛНИ МИНИМАЛИЗАМ
По објављивању књиге Дубоки рад, Кал Њупорт је, најпре, сасвим случајно, а затим у циљу истраживања, почео да разговара са људима о њиховом односу према технологији, а пре свега према интернету. Оно што је, мање-више, било заједничко за све њих, јесте осећај исцрпљености, али и неспремност да се одрекну Инстаграма и других апликација. Његов закључак био је да је потребан нов однос према коришћењу технологије. Позивајући се на принцип да мање може бити више, на минималистичке идеје Хенрија Дејвида Тороа и на мисли Марка Аурелија о спокојном животу укорењеном у једноставности, своју философију назвао је дигитални минимализам и о њему написао књигу.
Њупорт у својој књизи окреће ствари наопачке: док би многи рекли да је стил живота дигиталних минималиста екстреман, за дигиталне минималисте су ствари обрнуте: екстремно је то колико времена сви остали проводе буљећи у екране.
СТРУКТУРА КЊИГЕ
У првом делу књиге, Њупорт образлаже философске темеље дигиталног минимализма и представља конкретне методе за усвајање ове философије, назвавши их дигиталним рашчишћавањем. У наставку аргументује зашто је дигитални минимализам управо оно што је данашњем појединцу потребно.
У другом делу разматра идеје и даје предлоге како осмислити богат живот базиран на дигиталном минимализму. Њупорт наглашава колико су важни самоћа и развој квалитетних слободних активности, затим колико и зашто је битно не коментарисати или ,,лајковати“ објаве (да се нашалим: осим на страници Ментални Хигијеничар) и окружити се људима сличних тежњи.
У ,,Волдену“ Торо пише своју познату реченицу: ,,Већина људи води живот тихог очаја.“ Али ређе се цитира одговор на ово, који долази у следећем одломку:
,,Но они искрено мисле да није остало никаквог избора. Али чиле и здраве нарави памте да је сунце свануло бистро. Никад није прекасно да одустанемо од сопствених предрасуда.“
Оно што нам Њупорт саопштава кроз Торову мисао, јесте да друштвене мреже нису нужност и да се без њих апсолутно може. И сам сам мислио да ће се нешто катастрофално десити ако обришем приватне профиле на мрежама, да ћу се изоловати, а оно што сам добио након неколико година од брисања јесу бољи међуљудски односи, дубља комуникација и одвајање важних људи од оних других.
а) први део
Већ је наведено шта су главни правци првог дела књиге. У њему Њупорт приказује како су се развијали Ајфон и Фејсбук, који у почетку нису били ни налик ономе што данас представљају. Наводећи релевантне радове и књиге, Њупорт приказује колико се улаже у тзв. економију пажње, која се, јасно је, бави механизмима привлачења пажње корисника и њеног искоришћавања за зараду. Он износи тезу да ако се толика средства улажу у такав систем, онда није све до глупости или слабог карактера људи. Дакле, наравно да је човеков избор кључан, али је и чињеница да се годинама улажу милиони како би се окупирала његова пажња. Да ли сте знали да су број кликова и време проведено на Фејсбуку вишеструко порасли када је иконица о новом обавештењу, поруци и захтеву за пријатељство из плаве пребачено у црвену боју – боју упозорења?
Људи нису подлегли екранима зато што су лењи, већ зато што су уложене милијарде долара у то да се тако нешто догоди.
У прилог овоме, Њупорт наводи случајеве у којима су се у великим компанијама попут Гугла и Фејсбука појављивали узбуњивачи и људи који су се јављали као противници економије пажње, а завршавали или тако што су премештани на друга радна места, или су губили посао.
Читав организам друштвених мрежа функционише по принципу рулета. Сваки пут кад се човек спрема да уђе на неку од мрежа, у његовом мозгу јављају се исти механизми као код коцкара који на рулету чека да точак стане. Он ишчекује шта ће добити, да ли ће бити нових обавештења и порука, да ли ће видети неку занимљиву објаву, а у свему томе му помажу пажљиво осмишљене комбинације боја, алгоритми за приказивање објава итд. Уколико не буде ничег занимљивог или, у преводу, на рулету не изађе његов број, он постаје незадовољан и несрећан, све до наредне партије. И тако у круг, сатима, данима, месецима и годинама…
Треба ли уопште говорити о суманутој борби за лајкове и поређење са животима других? А знамо и сви да су на друштвеним мрежама сви насмејани и живе савршене животе…
Решење
Кал Њупорт зачетак решења види у томе да се престане са коришћењем интернета на 30 дана (осим у домену посла), након чега ће се искристалисати шта је човеку заиста потрено на интернету, а шта не, и издефинисати правила за коришћење технологија. Током тог периода вреди проналазити себе у неким другим активностима, учењу нових ствари и тако даље, што је и најбитнија ствар. У испитивању овог решења, Њупорт је спровео истраживање са пар десетина људи који су пристали да учествују у експерименту и да му свакодневно пишу извештаје о томе како се осећају. Сви су отприлике имали исти пут: првих дана им је било невероватно тешко, досадно и били су избезумљени, да би затим, како је време пролазило, постајало све лакше, док нису заволели нови, испуњенији живот.
Филтер и формула коју Њупорт прилаже као минималистичку проверу технологије је следећа:
Како бисмо одлучили хоћемо ли неку необавезну технологију вратити у живот на крају дигиталног рашчишћавања или нећемо, та технологија мора:
- служити нечему што за нас има велику вредност (није довољно да нуди некакву добробит)
- бити најбољи избор за коришћење технологије у сврху служења тој вредности (ако то није, заменићемо је нечим бољим)
- имати улогу у нашем животу ограничену стандардним оперативним поступцима који одређују где се и како њоме користимо
а) други део
Овај део Њупорт почиње причом о томе колико је самоћа важна за живот човека. Он наводи једну дефиницију самоће која каже да је то субјективно стање у коме наш ум не прима улазне информације од других умова. Дакле, у самоћи се може уживати и у пуном кафићу или возу, као што се може десити да се самоћа неће наћи ни у најмирнијој шуми уколико се допусти спољним информацијама да надиру. Ту се не мисли само на разговор са другом особом, већ и на читање књиге, слушање подкаста, гледање телевизије и скоро сваке активности која подразумева коришћење екрана телефона.
,,Сва несрећа људи произилази само из једнога – што не знају остати у миру у соби.“ – Блез Паскал
Феномену да човек никако не може да остане сам, Њупорт даје назив депривација самоће, а то је стање у коме не проводимо готово нимало времена сами са својим мислима и без улазних информација од других умова.
Избегавањем самоће пропуштамо све оно добро које она пружа: могућност да јасније сагледамо тешке проблеме, доведемо у ред своје емоције, пронађемо моралну храброст и учврстимо односе. Стога, ако патите од хроничне депривације самоће, опада вам квалитет живота.
Као најбољу самотњачку активност Њупорт наводи шетање, уз навођење свог искуства и примера најпознатијих ,,шетача“ попут Ничеа. Ја бих на то додао и вожњу бицикла. Заиста сјајна активност!
Да ли је довољно само оставити технологију и прихватити самоћу? Не! Празнине које су се приказале након престанка употребе интернета, а које су све време биле ту, само замаскиране јефтином забавом, треба попунити слободним активностима и учењем нових ствари. То могу бити разноразне поправке, занат, играње неког спорта, свирање, цртање, дружење, волонтирање.
ЗАКЉУЧАК
Без икакве сумње, потребно је преиспитати наше навике и наш однос према технологији. Књига Дигитални минимализам представља само један корак у том преиспитивању, али значајан корак, који треба размотрити и применити. Уколико желимо да останемо људи, да живимо у складу са природом, све ово биће нужно. У супротном, од наше врсте остаће само назив, а ми ћемо бити нешто друго, нешто ближе роботима.
Да ли ћемо одмах применити дигитално рашчишћавање од 30 дана? Хајде да, за почетак, одвојимо један дан у недељи када нећемо ,,скроловати“ и уносити у себе гомилу непотребног садржаја. Живот је много лепши од тога…
Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР
