Небојша Лазић: Страдање владике бањалучког Василија Костића

Средином прошлог века десила су се велика историјска превирања. Наш народ је узео учешће директно у истим, променио систем владавине, али и свој однос према себи као народу. Српска Православна Црква се као чувар националног и духовног идентитета нашла на удару оних који су желели да успоставе нови систем вредности.

Црквени људи као духовни стуб су свакако се нашли на удару, њихова страдања су бивала бројна. Силе зла у току Другог светског рата су напунили јама српским народом. Као прве по правилу су на стратишта водили епископе, свештенике, црквени клир и верни народ. Исповедништво вере се наставило и у послератним временима. Број верујућих је сведен на минимум, али они коју су остали су били светлост у тами. Непркосновени сведоци Христови и достојни наследници Светог Саве, један свакако од њих јесте био епископ бањалучки Василије Костић.

Епископ др Василије Костић је на крштењу добио име Тихомир, рођен је у православној побожној породици недалеко од Пирота. Од малена је изабрао службу Богу као његов животни позив на којем је уз све муке истрајао. Одмах након завршене основне школе уписује богословију у Сремским Карловцима, затим богословски факултет у Београду да би доцније и докторирао теологију у Атини.

Монашки постриг је примио 1937. године у манастиру Јошаница. Други светски рат је провео затоврен у манастиру Жича заједно са Светим владиком Николајем.

Епископ бањалучки

После рата одлази на имање својих родитеља гђе 1949. године добија вест да је изабран за епископа бањалучког. Владика Костић одмах прихвата без поговора свој позив свестан времена и изазова који су пред њим. Чувена је приступна беседа коју је изрекао на својој хиротонији у Саборној Цркви у Београду пред патријархом Гаврилом:

Народ у епархији бањалучкој је силно страдао од усташа, храмови су били порушени, свештенство протерано. Потоњи епископ у граду на Врбасу је био Свети Платон који је страдао од усташа заједно са својим свештенством. Црквени живот је био сведен на минимум и у таквим условима у епархију долази владика Василије.

Долазак и прогон

Одмах по доласку епикоп је покретао хуманитарне акције помоћи сирочићима, рада на црквеном животу и покушају опште обнове епархије. Убрзо се нашао под ударом безбожних власти и народа. Почеле су оптужбе да је сарађивао са четницима. На такве гласине епископ је само показивао фотографију двојице Немаца у униформи који су га хапсили.

Како се заборављало страдање српске нејачи у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац тако је све више долазио на удар епископ који је помињао у својим молитвама страдалнике и држао живо сећање на њих. Руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањој Луци су заказали низ конференција и активности са циљем да протјерају владику Василија из Бање Луке.

Митинг је заказан за 20. августа 1953. године. На митинг су позивани људи по партијској дужности и око владичанског двора су скандирали: „Доле владика Василије, доле сарадник четника и непријатељ наших народа и народности.“ Напади на владику нису јењавали да би ујутру око пола десет у епископски дом дошла делегација коју је предводио Драго Зечевић и Никола Бабић.

Одмах након дрског уласка у канцеларије Драго Зечевић је затражио да епископ Василије напусти Бању Луку, јер у граду нема места за владику. Епископ Костић је мирно одговорио на дрско обраћање да захтева суђење и да се ни његов предходник Свети мученик Платон није повукао, па неће ни он. Разговор локалних комесара са епископ је завршен, али је његов прогон тек почињао.

Свесни озбиљних опасности чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве шаљу декрет да се епископ Василије бар привремено повуче из Бање Луке. Дана 22. августа протеран је др Василије Костић, епископ бањалучки.

Мучне сцене

Мучне су сцене и нечасне које су се тај дан одиграле по улицама данас највећег града Републике Српске.

Тадашња железничка станица се налази где је данас Музеј савремене уметности… Епископ је кренуо на станицу у пратњи својих помоћника проте Ратка Врањешевића и протођакона Илије Врањешевића. Од самог поласка на железничку окупљао се народ и пратио епископа увредама. Окупљени су владику гађали јајима, псовали, гађали парадајзом… Бивао је бијен по глави, леђима и бутинама и гађан каменицама читав пут. Један камен од бесомучног народа бачен каиновски је погодио владику у главу изнад десног увета. Шутиран је био и на станици, падао преко шина, док је маса клицала одушевљено. Поцепане мантије и крвав једва је на измаку снаге ушао у воз када је и каменицама разбијен прозор од купеа.

Увреде нису престале нити током пута, али није ни владикина молитва за Бањалучане. Молио се исповедник вере Христове онако како се молио и првомученик и Крсна слава Републике Српске Свети архиђакон Стефан: „Господе, не узми им ово за грех.“

Све до 1961. године владика Василије је остао на челу епархије Бањалучке док није добио премештај у епархију Жичку. Страдања епископа Василија су се наставила и прогони и на новој епархији. Због беседе и наглашавања да је Боже правде српска химна, исповедник вере и пријатељ Аве Јустина владика Василије је осуђен на казну затвора коју је одслужио у краљевачком затвору. Представио се у Господу служећи му часно 23. априла 1978. године. Решењем Окружног суда у Чачку рехабилитован је 2014. године.

Небојша Лазић, теолог

Извор:
НАУКА И КУЛТУРА