М. К. Бадракумар: Иран се определио за освету дугог трајања

Према најновијем израелском медијском спину, Иран се не може одлучити да ли да узврати за убиство лидера Хамаса Исмаила Ханијеа, који је убијен 28. јула током посете Техерану поводом инаугурације председника Масуда Пазешкијана.

Њихова теза је да између Пазешкијана и „тврдолинијаша“ Иранске револуционарне гарде (IRGC) мора доћи до сукоба јер се нови председник супротставља свакој агресивној стратегији против Израела.

На први поглед, то је смешан спин. Ипак, Иран га је оповргнуо, а вршилац дужности министра иностраних послова Али Багери Кани је, у суботу увече, изјавио да ће Техеран „једном легитимном и одлучном акцијом натерати агресорски израелски режим да плати цену свог напада“. То су биле пажљиво биране речи.

Али поставља се питање како то да Иран већ две недеље није реаговао? Овде је у игри неколико фактора. Прво, Пазешкијан још није формирао владу. Он је тек јуче доставио парламенту на усвајање своју листу предложених министара, док у међувремену извршна власт наставља са функционисањем у техничком мандату.

Битно је време

Ипак, према руским медијима, Пазешкијан је на састанку са секретаром Савета безбедности Русије Сергејем Шојгуом (5. јула у Техерану) говорио о иранском узвратном удару на Израел.

Не треба искључити могућност да Иран калкулише са тајмингом напада. На крају крајева, Израел је у паници. Извештаји говоре да грађани остају будни током ноћи, страхујући од иранског напада. Према Иранској новинској агенцији, премијер Бенјамин Нетанјаху је, упркос сигнализирању храбрости, евакуисао четири важне израелске обавештајне и безбедносне базе у Тел Авиву.

Друго, Иран неће бити реметилачки фактор у ситуацији када регионалне државе и САД покушавају да наставе преговоре о прекиду ватре између Хамаса и Израела. Чињеница да је Израел пристао на разговоре у четвртак сугерише да Нетанјаху такође види одређене предности у повратку за преговарачки сто. Осим тога, Иран ће свакако пажљиво одмерити размере свог напада на Израел. На крају крајева, Ханије је убијен у тајној операцији у којој није било иранских жртава.

Ипак, кључна ствар ће бити напредак у предстојећим преговорима. Иран би могао у потпуности да одложи операцију ако израелска страна на преговорима да гаранције да неће извршити инвазију на Либан и да ће повући трупе из Газе.

Техеран би потенцијално могао да преиспита своју позицију уколико дође до радикалне промене ситуације у региону након могућег склапања примирја између Хамаса и Израела. Очекивања су велика и, да не буде грешке, Иран има много ближу сарадњу са Јахјом Синваром, него са Ханијеом. Стога, дипломатија високог улога, која води до преговора о таоцима и прекиду ватре у Гази заказаним за четвртак, ове седмице представљаће преломну тачку.

Иранска мисија при УН у Њујорку саопштила је у петак: „Наш приоритет је успостављање трајног примирја у Гази. Сваки споразум који прихвати Хамас, признаћемо и ми.“ У саопштењу се понавља право Ирана на самоодбрану од Израела, али се додаје: „Међутим, надамо се да ће наш одговор бити темпиран и спроведен на начин који не би био на штету потенцијалног прекида ватре“.

Техеран је потпуно свестан да је исход преговора између Хамаса и Израела (уз учешће директора ЦИА-е Вилијама Барнса) у домену ослобађања америчких талаца, део председничког наслеђа Џоа Бајдена, и да је важан таман онолико колико има потенцијала да побољша изгледе кандидата Демократске странке Камале Харис на новембарским изборима.

Јордан је узео улогу посредника како би омогућио Вашингтону и Техерану да једни другима укажу на своје црвене линије. Јордански министар спољних послова Ајман Сафади посетио је Техеран 4. августа због разговора са Алијем Багеријем. Поново су се састали на маргинама ванредног састанка Организације исламске сарадње у Џеди, седмог августа (што је иначе био дипломатски пуч Техерана).

Дугорочна стратегија

У међувремену, Бајден је разговарао са јорданским краљем Абдулахом. У саопштењу Беле куће се наводи да су Бајден и Абдулах „разговарали о својим напорима за деескалацију регионалних тензија, укључујући тренутни прекид ватре и споразум о ослобађању талаца. Председник је захвалио Његовом Величанству на пријатељству и потврдио непоколебљиву подршку САД Јордану као партнеру и савезнику у промовисању регионалног мира и безбедности“.

Истовремено, Бајден користи све доступне канале да ублажи ирански напад на Израел. Американци су се такође отворено оградили од убиства Ханијеа. Они су, како се извештава, пренели Техерану да ескалација подиже ризик од америчко-иранског сукоба, који се може избећи.

Коначно, у низу теза о томе како ће изгледати иранска одмазда, оно што се генерално занемарује јесте да Иранци увек имају дугорочну стратегију, за разлику од Израела који прибегава импулсивним реакцијама. Стога је важно сагледати „ширу слику“.

Иран не жели рат, посебно у ситуацији када је паметним поступањем успео да смањи губитке и на исплатив начин „пребаци лопту“ у израелско двориште. Међународни имиџ Израела је у блату и не може га опрати сва вода из Галилејског језера.

Први приоритет Ирана биће укидање западних санкција. Договор врховног вође Хамнеја са Пазешкијаном се суштински своди на јачање економије кроз ослобађање од санкција, што ће омогућити Ирану да заузме место које му припада у међународном поретку, оптимално користећи своје огромне ресурсе.

Све кључне изјаве новог председника Пазешкијана су сигнализирале да он даје приоритет односима Ирана са Западом. Нема сумње да Пазешкијан у том смислу хода по танкој жици, што показује и најава Џавада Зарифа о оставци на место заменика председника за стратешка питања. Зариф је, наводно, револтиран што је одбор одговоран за селекцију кандидата одабрао само три од 19 имена која је предложио за места у кабинету!

Било како било, Абас Арагчи, je представљен као нови министар спољних послова. Он је служио осам година као заменик Зарифа током председавања Хасана Роханија, играјући кључну улогу у нуклеарним преговорима са Обамином администрацијом. Европске силе виде Арагчија као „умереног“. Заиста, он је ефикасан саговорник из Техерана у западним престоницама — и то је најјаснији сигнал до сада да путања спољне политике Ирана нагиње ка конструктивном ангажману са Западом.

Паметно размишљање подразумева да мозак има предност над мишићима. То је сфера у којој Иран профитира над окорелим ционистима у Тел Авиву који још увек размишљају у координатима културе Накбе. Иран је оштроумно оценио, у веома раној фази сукоба, да су контрадикције неизбежне у односу Бајдена и Нетанјахуа после 7. октобра и да агенда Великог Израела и америчка индо-пацифичка стратегија вуку у супротним смеровима.

Исто тако, Иран је извукао исправне закључке из напада у априлу, где је показао своју огромну војну способност и могућност да нанесе штету Израелу, истовремено наводећи САД да не реагују! У целој хроници „америчко-иранског танга“ од 1979. године тако нешто се никада раније није догодило.