Др Сања Сакан о руднику литијума: Нема гаранције да се токсини неће ослобађати у природу

„Нигде у свету не постоји рудник где је експлоатација литијума врши у густо насељеном, пољопривредном месту, где се налазе велике резерве за снабдевање водом“, изјавила је докторка Сања Сакан, научна саветница Центра изузетних вредности за хемију и инжењерство животне средине при Институту за хемију, технологију и металургију. „Нико не може да гарантује да се литијум и други токсични елементи једног тренутка неће ослободити у природу“, истакла је она на скупу у Малом Зворнику.

Сакан је, представљајући се председнику Србије Александру Вучићу, рекла да се бави хемијом животне средине, да је магистрирала и докторирала у области контаминације земљишта, седимента и воде тешким металима, почевши од Тисе, па преко река и старих рудника источне Србије и целог речног система у нашој земљи.

„И оно што бих ја истакла јесте да смо имали прилику да имамо информације и узорке са локалитета Лознице, пошто је и мене заинтересовало, пошто је то мој крај, а и науком сам у томе. Успели смо да публикујемо наше научне резултате, то је рад који је изашао пред двадесетак дана у Сциентифиц Репортс-у. Ја сам коаутор тог рада и неко ко је имао узорке воде и земљишта, ишла на терен, радила аналитику“, истакла је она.

Нигде нема рудника у насељеном месту

Сваки број који је написан овде, стојимо иза тога, навела је показујући на научни рад. „Знамо да је јако битно да се наша земља развија, али ми имамо добре научнике. Имамо научнике од различитих сфера који раде истраживања, са разних аспеката. Оно што је велики проблем, што смо ми показали резултатима, јесте да нигде у свету не постоји рудник где је експлоатација литијума у насељеном месту, густо насељеном пољопривредном месту, где се у Дринском алувијуму налазе резерве за снадбевање 80 милиона људи… Знате шта значе толике резерве воде у данашње време, кад се сви боримо за ту воду, ми смо путовали – у пола Србије све је суво, кукуруз је сув, у том крају је зелен“, навела је она и додала је да плавно подручје и да се реке стално изливају.

„Као силикат, тај литијум јако везан. Да би се те литијум ослободио, потребне су јаке киселине. А није и у питању само литијум. Литијум прате и бор и арсен, и маса других токсичних микроелемената. Значи, кад се ослободи бор, ослободиће се и сви остали елементи, који ће у траговима остати после и у тој јаловини. Колико год се та јаловишта буду херметизовала, затварала, природа је динамичан систем“, истакла је научница.

Навела је даље, да имамо подземне воде, кишнице, микроорганизме, наглашавајући да је природа је јако комплексна. Подручје је, каже, плавно, кише падају, засићено је водом. Нико не може да гарантује да се једног тренутка то неће ослободити у природу из тих јаловишта, казала је Сакан и подсетила да смо имали акциденте и са рудником Столица.

„Ми смо показали у неким радовима о источној Србији колико су велике концентрације тих неких токсичних елемената много, много година након затварања рудника и неких пробних испитивања. Затим има ту и други проблема, енормне количине угљендиоксида који ће се емитовати… А све ово радимо — зелену хемију, да бисмо смањили емисију ЦО2 и то представља велики проблем. Наравно, та чувена сумпорна киселина, нећу ја превише о њој рећи, многи су причали о томе, али треба довести колико количина сумпорне киселине, транспорт и све остало. То су огромне количине вода које ће требати у тим разним фазама процеса“, објашњава она.

Оно што смо публиковали већ довољно говори о томе – само та пробна истраживања какву су штету направила, само те пробне бушотине, навела је.

„Ми смо били на терену, ми смо видели око тих бушотина које пуштају, нема кукуруза, нема тог растиња, клип куруза је био три ценнтиметра“, казала је. Сакан је навела да је била на тим местим пре годину и две дана, пошто се узимају узорци и све прати.

„А можете да замислите, не дај Боже, ако дође до отварања тог рудника, до каквих ће проблема ће то довести? Проблеми су и експлоатација и после та технологија прераде и та јаловишта. Јаловишта – за будуће генерације наше деце, наших потомака, нас који смо остали у овој земљи. Ми смо могли сви да одемо негде, али морамо да останемо и овде, где имамо све потомке, да чувамо своју дедовину. Али морамо да оставимо чисто како смо то и добили“, истакла је научница.

Истакла је да су научни резултати до којих су дошли прошли строгу међународну научну рецензију.

„Борили смо се годину и по дана, рецензенти су били веома сурови. Ово је први рад на ту тему, обично се пишу радови када се заврши експлоатација у старим рудницима, а ми смо већ показали како те неке пробне радње могу да доведу до штете. Ја мислим да би требало укључити и поштовати радове нас научника, које ова земља плаћа и припадамо Министарствима. Имамо дужност и обавезу да кажемо оно што знамо – ми не радимо само за себе, радимо за све… Сматрам да треба добро размислити о свему овоме“, навела је она.

Извор:
НСПМ