Свети владика Николај: Беседа родитељима

Вама говорим, православним српским родитељима: благодарите Богу који вам је дао децу. Јер вам је он дао најбољи дар који може дати онима који су се венчали. Не будите међу проклетима који одбијају тај дар Божији, него будите међу благословеним који примају тај дар са благодарношћу Богу.

„Рече Бог Авраму: Даћу ти породицу врло велику
и начинићу од тебе народе многе,
и цареви ће изаћи од тебе“.
(1. Мој. 17, 6)

Велика је слава имати деце и звати се родитељ, велика је то слава и пред Богом и пред анђелима и пред народом.

Пред Богом, јер они који су у законитом браку па рађају децу испуњавају вољу Божију, и заповест дату још Адаму и Еви: „рађајте се и множите се“!

Пред анђелима, јер колико деце има у кући онолико анђела шаље Бог да буду хранитељи и бранитељи сваког детета понаособ. Ко дакле има седморо деце у кући, тај има и седам анђела Божијих у кући својој.

Велика је то слава још и пред народом. Каква је то дивна слика пред нашим очима од малена: девет синова, (девет Југовића) и стари родитељи њихови. То је слава народна, понос народни. А кад неко хоће да куне најстрашнијом клетвом, он говори као Свети цар Лазар: „Не имао од срца порода.“

Вама говорим, православним српским родитељима: благодарите Богу који вам је дао децу. Јер вам је он дао најбољи дар који може дати онима који су се венчали. Не будите међу проклетима који одбијају тај дар Божији, него будите међу благословеним који примају тај дар са благодарношћу Богу.

Кад примамо од Бога кишу и здравље и множење домаће стоке са благодарношћу, како да не примамо децу кад Бог даје? Киша ће бити и усахнути, здравље може трајати само неколико година па уступити место немоћи, а стока ће послужити за мало па ишчезнути као и све што је од земље и за земљу. А деца ће ући у Царство небеско. Деца су за вечност. Кад умремо, у ономе свету неће нам требати ни киша, ни телесно здравље, ни богатство, ништа. Само ће деца наша бити с нама. И деца наша повећаваће радост нашу. И колико будемо деце родили (било телесне или духовне) у овоме свету, толико пута биће већа радост наша у небесном Царству.

Зато вам кажем: мање ће увредити Бога онај ко каже: „зашто нам шаљеш кишу, не треба нам! Не шаљи нам здравље, не примамо! Не умножавај нам стоку, не желимо“! Него ли онај родитељ који каже Богу: „Не шаљи ми децу, не требају ми“! То је велика хула на Бога који децу даје.

Ово говорим вама који сте у законитом браку. Пазите да не увредите Створитеља вашега и Дародавца деце. Кад желите да вам се множе овце и козе и говеда и палеж, и кад се толико радујете том множењу, радујте се и желите хиљаду пута више да се људи множе. Тако ћете бити прослављени славом великом пред Богом и пред анђелима и пред народом.

„Телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега и будућега“ (1. Тим. 4, 8).

Човек домаћин посади јабуку и зна да тиме што ју је засадио није учинио све што треба. Родитељ хришћанин роди дете и зна да тиме што га је родио није учинио све што треба.

Човек домаћин калеми дивљу јабуку, залева је и креше је и ограђује и чисти је од гусеница. Родитељ хришћанин крштава своје дете и тиме привија на њ божанско благородство Христово, да би чедо његово доносило слатки плод Христов. И храни га и залева науком Христовом и ограђује га од сваке дивље и зверске израсли и од демонске аждаје која хоће да га разједе и сасуши.

Многи говоре о васпитању деце а сами не знају шта је васпитање. Но разумноме сама ова реч себе објашњава. Ова србска реч „васпитање“ веома је значајна и дивна. Она је изведена од речи „питати“, а питати у старосрбском језику значи хранити. Отуда и реч васпитавати или узпитати значи исхранити. А васпитање значи исхрањење или ухрањење. Ми смо благодарни Богу за ову реч, коју је дао само нашем језику. Педагози страних народа труде се са многим философијама и теоријама да објасне науку о васпитању деце. Међутим, нама Србима, Бог је дао све објашњење у самој тој речи „васпитање“.

Васпитање је исхрана детета, телесна и духовна. Исхранити младунца телесно, то знају и врапци и ласте и сви зверови и сва стока. Важније је много исхранити дете духовно. Зато апостол Павле јавља народима света овакву божанску и једину истиниту педагогику, то јест, науку о вапитању, говорећи: „Телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега и будућега“ (1.Тим. 4, 8).

Ова је реч јасна и необорива. Као што нам је тело за мало корисно, јер стари, умире и распада се као љуштура на ораху, тако је и свако обучавање и вежбање тела за мало корисно. Јер и цвеће, најбрижљивије неговано, чувано и заливено, кроз кратко време мора да увене и да се спаруши и угине, тако и тело човечије. Али је побожност, то духовно васпитање или духовна исхрана, корисна за свашто. За овај свет и за онај; за овај живот и за онај. Јер ако тело пропада душа остаје.

О, родитељу, да ли волиш децу своју? Ако их храниш само телесно, онда их не волиш. Ако им остављаш богатство и мираз, онда их не волиш. Ти кажеш: али ја волим моју децу. Може бити, али их лудо волиш. И у крајњој линији ниси им пријатељ него непријатељ. Онај родитељ истински воли своју децу, који своју децу духовно исхрани. То јест, ко бесмртном храном исхрани у детету оно што је у телу за бесмртност одређено, душу. Смртно се храни смртним, а бесмртно бесмртним. Тело се храни травом и земљом, а душа се храни Богом. Благо родитељу који ово зна и чини! Благо деци, која имају далековидог и разумног родитеља који их храни бесмртним хлебом! А тај хлеб је сам Христос.

О, родитељу, не дај се завести од оних који своју децу само телесно хране и одевају и негују, те им деца на очи изгледају као „цвеће у пољу“, лепи и ухрањени, а твоје дете није такво. Знај, да је душа оне деце празна и пуста као мрачна пештера, и да нема језгре. Родитељи такве деце највећи су душмани њихови. То се не јавља одмах, али то ће се јавити у своје време, када родитељи умру а одрасла деца буду стављена на тешки испит овога века. Тада ће се љуска разбити и унутрица показати се пуста и празна. И тада ће мазе проклињати родитеље своје који су их из луде љубави мазили.

Свети владика Николај

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ