Историјски говор В. Орбана: Пробудите се, живимо у новом свету (2)

Шта је следеће? Морамо да будемо краћи каже нам модератор Золт Немет. Зато ће друга презентација бити о ономе што следи из овога. Прво, овде је потребна интелектуална храброст. Зато морате да радите у широким потезима четкице, јер уверен сам да судбина Мађара зависи од тога да ли они схватају шта се дешава у свету и да ли схватамо како ће свет изгледати након рата. По мом мишљењу, долази нови свет. Премда не можемо бити оптужени за немаштовитост или интелектуалну инерцију, чак смо и ми – и то ја лично када сам последњих година говорио овде – потценили обим промена које се дешавају и кроз које пролазимо.

Драги пријатељи, драги студенти летњег кампа,

Ми живимо у промени каква није виђена 500 година. Ово нам није било очигледно јер смо у последњих 150 година имали велике промене код нас и око нас, али је у свим овим променама доминантна сила увек био Запад. И наша полазна тачка углавном је да ће промене које видимо данас да прате исту западну логику. Међутим, ово је нова ситуација. У прошлости, промена је била западна: Хабзбурзи су се уздигли па пропали, Шпанија се уздигла и била центар моћи, па је пропала, онда су се Енглези уздигли, Први светски рат докрајчио је монархије, Британце су као светске лидере заменили Американци, који су потом победили у Хладном рату против Руса. Али сви ови догађаји остајали су унутар наше западне логике.

Сада није такав случај, и то је оно што морамо да разумемо, јер западни свет се не суочава са изазовом који потиче унутар западног света, па је претходно описана логика промена поремећена. Оно о чему говорим, тј. оно са чиме се суочавамо, заправо је промена међународног система. А то је процес који долази из Азије. Да се изразим директно и једноставно, за много наредних деценија, а можда и векова, с обзиром на то да је претходни светски систем постојао 500 година, доминантни центар света биће у Азији: Кина, Индија, Пакистан, Индонезија, и тако даље. Они су већ створили своје формате, своје платформе (ту је БРИКС у којем су већ окупљени, а ту је и Шангајска организација за сарадњу (ШОС) кроз које ове државе граде нову светску економију.

Сматрам да је ово неизбежан процес, јер Азија има демографску предност, има технолошку предност у све више области, има предност у капиталу, а своју војну моћ уздиже до нивоа еквилибријума са Западом. Азија ће имати – а можда већ и има – највише новца, највеће финансијске фондове, највеће компаније на свету, најбоље универзитете, најбоље истраживачке институте и највеће берзе. Имаће – или већ има – најнапредније космичке програме и најнапреднију медицину. Уз све то, ми на Западу – па чак и Руси – добрано смо утерани у тор овог новог ентитета који настаје. Питање гласи да ли је овај процес реверзибилан или не, и ако није, када је постао неповратан. Мислим да се то догодило 2001. године, када је Запад одлучио да позове Кину у Светску трговинску организацију, познатију као СТО. Од тада је овај процес готово незаустављив и неповратан.

Председник Трамп ради на изналажењу америчког одговора на ову ситуацију. Заправо, покушај Доналда Трампа је вероватно последња шанса да САД очувају своју светску превласт. Могли бисмо да кажемо да четири године нису довољне, али ако погледате кога је одабрао за потпредседника, једног младог и веома снажног човека, ако Доналд Трамп сада победи – за четири године наследиће га његов потпредседник. Он може да има два мандата, а то ће укупно бити 12 година. За 12 година могуће је имплементирати националну стратегију.

Уверен сам да многи људи сматрају да ће Американци, уколико се Доналд Трамп врати у Белу кућу, желети да очувају своју светску превласт држањем својих позиција у свету. Мислим да је ово погрешно. Наравно, нико се својевољно не одриче освојених позиција, али то неће бити најважнији циљ. Напротив, циљ ће бити обнова и јачање Северне Америке. То не значи само САД, него и Канаду и Мексико, јер је реч о заједничкој економској зони. А позиција Америке у свету биће мање битна. Морате узети за озбиљно оно што председник [Трамп] говори: „Америка на првом месту, све овамо, све да се врати кући!” Зато се развија капацитет за подизање капитала са свих страна.
Европа пред избором

Већ трпимо последице овога: велике европске компаније не инвестирају у Европу, него у Америку, јер се на хоризонту назире могућност за привлачење капитала која ће исцедити цену свему и свачему. Не знам да ли сте прочитали шта је председник рекао. На пример, да они нису осигуравајуће друштво и да би Тајван морао да плаћа ако жели безбедност. Натераће нас Европљане, НАТО и Кину да платимо цену безбедности, а кроз преговоре ће постићи трговински баланс са Кином, мењајући га у корист САД.

Покренуће огромни инфраструктурни развој САД, војних истраживања и иновација. Оствариће – а можда су већ остварили – енергетску и сировинску самодовољност, па ће се коначно побољшати и идеолошки, одустајући од извоза демократије. Америка на првом месту. Извозу демократије је дошао крај. То је есенција експеримента који Америка предузима како би одговорила на описану ситуацију.

Који је европски одговор на промену глобалног система? Имамо две опције. Прва је оно што називамо „музеј на отвореном”. То је оно што имамо данас. Идемо ка томе. Европа, апсорбована од стране САД, биће остављена у стању неразвијености. Биће то континент којем се свет диви, али који више не поседује динамику развоја. Друга опција, коју је објавио председник Макрон, је стратешка аутономија. Другим речима, морамо да уђемо у надметање за промену глобалног система. На крају крајева, то је оно што САД чине, следећи сопствену логику. А ми говоримо о 400 милиона људи.

Могуће је поново створити капацитет Европе да привуче капитал, а могуће је и вратити капитал из Америке. Могуће је направити велике инфраструктурне подухвате, нарочито у Централној Европи, нпр. кроз брзе пруге Будимпешта-Букурешт и Варшава-Будимпешта, да споменемо само пројекте који се нас дотичу.

Потребно нам је европско војно савезништво са снажном европском одбрамбеном индустријом, истраживањима и иновацијама. Потребна нам је европска енергетска самодовољност, која неће бити могућа без нуклеарне енергије. А након рата требаће нам и ново помирење са Русијом. То значи да Европска унија мора да се одрекне својих амбиција као политичког пројекта, да ојача себе као економски пројекат и да створи Унију као одбрамбени пројекат.

У оба случаја, „отворен музеј” или надметање, оно што ће се десити је да морамо да се спремимо за чињеницу да Украјина неће бити чланица НАТО или ЕУ јер ми Европљани немамо довољно новца за то. Украјина ће се вратити у положај тампон државе. Ако буде имала среће, то ће доћи уз међународне безбедносне гаранције, које ће прокламовати америчко-руски споразум, у којем ће можда моћи да учествују и Европљани. Пољски експеримент ће пропасти јер они немају ресурсе: мораће да се врате Централној Европи и Вишеград групи. Зато причекајмо да нам се врате наша пољска браћа и сестре.

Друга презентација је готова. Преостала је још само једна. Она је о Мађарској.
Мисија Мађарске

Шта би Мађарска требала да ради у овој ситуацији? Пре свега, да се подсетимо да је пре 500 година, у време претходне промене светског система, Европа била победник, а Мађарска губитник. Било је то доба када се, захваљујући географским открићима, отворио нови економски простор за Западну Европу. Простор у којем уопште нисмо могли да учествујемо. На нашу жалост, истовремено нам је на врата закуцао и цивилизацијски сукоб, са исламским освајањима која су стигла у Мађарску, што нас је за много година претворило у ратну зону. То је резултовало огромним губитком становништва, довевши до пресељења, а последице тога видимо и данас. Нажалост, нисмо имали капацитета да се из ове ситуације извучемо сами. Нисмо могли да се ослободимо сопственим напорима, па смо неколико векова морали да проведемо припојени германском хабзбуршком свету.

Да се подсетимо такође и да је пре 500 година мађарска елита у потпуности схватала шта се дешава. Разумели су природу промена, али нису имали средства која би им дозволила да припреме државу за ту промену. Био је то узрок неуспеха у покушајима да се прошири простор – политички, економски и војни – и избегну невоље: покушаји да се расече наш пут напоље. Такав покушај начинио је краљ Матија (Корвин; прим. прев.), који је – следећи Сигисмундов пример – настојао да постане свети римски цар (мисли се на владара тзв. Светог Римског царства; прим. прев.) и тако укључи Мађарску у промену светског система. То није успело. Али бих овде, такође, навео и покушај да Тома Бакач постане папа, што би нам пружило нову прилику да постанемо победници у овој глобалној промени система. Но, ови покушаји нису успели. Стога је мађарски симбол ове ере, симбол мађарског неуспеха, њен војнички пораз на Мохачу. Другим речима, почетак доминације моћи западног света коинцидира са падом Мађарске.

Ово је важно, јер сада морамо да разјасним наш однос са новом променом глобалног система. Имамо две могућности: да ли је ово сада претња за Мађарску или прилика за Мађарску? Ако је претња – онда морамо да водимо политику заштите статуса кво: морамо да пливамо заједно са САД и ЕУ, а морамо и да идентификујемо наше националне интересе са једном или обе гране Запада. Ако ово не третирамо као претњу, него као прилику – морамо да исцртамо сопствени пут развоја, направимо промене и преузмемо иницијативу. Другим речима, исплатиће нам се да водимо национално оријентисану политику.

Верујем у ово друго, припадам овој другој школи: актуелна промена светског система није претња, макар примарно није претња, него је више прилика. Ако, међутим, желимо да водимо нашу независну националну политику, питање је да ли поседујемо неопходан маневарски простор. Другим речима, да ли бисмо били у опасности да нас нагазе, или тачније прегазе. Стога је питање да ли поседујемо маневарски простор за сопствени пут у односу на САД, ЕУ и Азију.

Укратко, само могу да кажем да се развој ситуације у САД креће у нашу корист. Не верујем да ћемо од САД добити економску и политичку понуду која ће створити за нас бољу прилику него што је чланство у ЕУ. Ако је добијемо, требало би да је размотримо. Наравно, пољску клопку треба избегавати: много тога су ставили на једног коња, била је једна демократска влада у Америци, помогла им је у њиховим стратешким националним циљевима, али Пољаци су подвргнути наметању политике извоза демократије, политици наметања LGBTQ идеологије, миграцијама и унутрашњој друштвеној трансформацији, што све заједно носи са собом ризик од губитка националног идентитета. Тако да ако добијемо понуду од Америке, морамо пажљиво да је размотримо.

Ако се осврнемо на Азију и Кину, морамо рећи да маневарски простор постоји – пошто смо од Кине добили понуду. Добили смо највећу могућу понуду и нећемо добити бољу. То се може сумирати на следећи начин: Кина је веома далеко и за њих је чланство Мађарске у ЕУ од значаја. За разлику од тога, Американци нам увек говоре да бисмо можда требали да изађемо. Кинези мисле да смо добро позиционирани, иако нас чланство у ЕУ ограничава јер не можемо да водимо независну политику, с обзиром на то да чланство у ЕУ носи са собом заједничку трговинску политику.

На ово Кинези одговарају да бисмо требали да саучествујемо у узајамној модернизацији. Наравно, кад лав упути позивницу мишу, морате бити обазриви, јер на крају крајева реалност и величина јесу битни. Али ова кинеска понуда да се саучествује у узајамној модернизацији – која је исказана током посете кинеског председника у мају – значи да су вољни да инвестирају велики део својих ресурса и развојних фондова у Мађарску, као и да су спремни да нам понуде прилике за учествовање на мађарском тржишту. Шта је последица за односе Мађарске и ЕУ ако размотримо наше чланство у ЕУ као маневарски простор? Како ја то видим, западни део ЕУ више није на курсу повратка у модел националне државе. Стога ће наставити да плове кроз оно што за нас представља непознате воде. Источни део ЕУ – другим речима ми – може да брани своје, маневарски простор националне државе. За то смо способни. ЕУ је изгубила текући рат. САД ће их напустити. Европа не може да финансира рат, не може да финансира обнову Украјине и не може да финансира управљање Украјином.

Узгред, док Украјина тражи од нас још позајмица, теку преговори за отписивање раније датих позајмица. Данас се кредитори и Украјина расправљају око тога да ли би Кијев требало да врати 20 или 60 процената дуга. То је реалност ситуације. Другим речима, ЕУ мора да плати цену своје војне авантуре. Ова цена ће бити висока и утицаће на нас на разне начине. Што се маневарског простора тиче, последица за нас – за Европу – биће то да ће ЕУ прихватити да централноевропске земље остају у Унији, истовремено се држећи темеља националне државе и својих спољнополитичких циљева. Можда им се то неће допасти, али мораће се помире с тим, нарочито пошто ће се број таквих земаља увећати.
Велика стратегија за Мађарску

Све у свему, могу да кажем да постоји маневарски простор за независну национално оријентисану политику према Америци, Азији и Европи. То ће дефинисати границе нашег поступања. Тај простор је широк, шири него што је икада био у последњих 500 година. Следеће питање је шта морамо да чинимо како бисмо постојање тог простора искористили. Ако се одвија промена светског система – потребна нам је стратегија достојна једног таквог момента.

Ако се одвија промена светског система – онда нам треба велика стратегија за Мађарску. Ту је битан редослед речи: не треба нам стратегија за велику Мађарску, него велика стратегија за Мађарску. То значи да смо до сада имали мале стратегије, углавном до временског хоризонта од 2030. године. То су акциони планови, политички програми који су имали за циљ да крену од онога са чиме смо почели 2010. године – што називамо курс националне изградње – и да га просто заврше. И они се свакако морају испуњавати. Али у времену глобалне промене система, то није довољно. За то нам је потребна велика стратегија, дужи временски оквир, нарочито уколико претпоставимо да ће ова промена глобалног система довести до стабилног, дугорочног стања ствари које ће постојати вековима. Да ли ће ово заиста бити случај, остаје на нашим унуцима да кажу на Тушнаду 2050. године (мисли се на локацију овог семинара; прим. прев).

Како стојимо са великом стратегијом Мађарске? Постоји ли велика стратегија за Мађарску у нашој фиоци? Требало би да постоји, и заправо постоји. То је одговор. Током претходне две године рат нас је подстакао да је направимо. Неке ствари су се догодиле, па смо одлучили да створимо велику стратегију – иако о томе нисмо до сада говорили у овом контексту. Одмах након избора из 2022. године смо почели да радимо на таквој стратегији. То није уобичајено, али мађарска влада има политичког директора чији је посао да састави ову велику стратегију. Ушли смо у систем писања програма тима председника Доналда Трампа и у томе смо дубоко ангажовани.

Већ неко време, истраживачи Националне банке Мађарске учествују у стратешким радионицама у Азији, нарочито у Кини. А како бисмо нашу слабост претворили у предност, након што смо били принуђени на смену министра, у владу нисмо довели технократу него стратешког мислиоца, а створили смо и засебно Министарство за ЕУ са Јаношом Боком. Исто тако ни у Бриселу нисмо пасивни, него смо и тамо отворили фирму: нећемо да се селимо, него да ојачамо своје присуство. Постоји низ таквих институција меке моћи везаних за мађарску владу: тинк-тенкови, истраживачки институти, универзитети – и сви они раде пуном паром у последње две године.

Према томе, постоји велика стратегија за Мађарску. У каквом је стању? Могу рећи да још увек није у добром стању. Није у добром стању пошто је речник који користи превише интелектуалан. А наша политичка и компаративна предност долази управо из чињенице да смо у стању да створимо јединство са народом у којем свако може да разуме шта тачно радимо и зашто. То је темељ наше способности да деламо заједно. Народ ће једино да брани план уколико га разуме и види да је добар за њега. У противном, ако је заснован на бриселском блебетању, неће упалити. Нажалост, оно што данас имамо – велика стратегија за Мађарску – још увек није сварива и широко разумљива стратегија. Требаће нам добрих шест месеци да стигнемо до тог нивоа. Тренутно је она сирова и груба, могао бих чак и да кажем да није писана пенкалом него длетом и да ће нам требати још много брушења како бисмо је учинили разумљивом. Али у овом моменту кратко ћу представити оно што имамо.

Дакле, есенција велике стратегије за Мађарску – и сада ћу се послужити интелектуалним речником – је умреженост. То значи да нећемо допустити себи да будемо закључани у само једну од било које две настајуће хемисфере светске економије. Светска економија неће бити ексклузивно западна или источна. Морамо бити присутни у обе, како у западној, тако и у источној. То ће имати последице. Прво, нећемо се упуштати у рат против Истока. Нећемо се упуштати у формирање технолошког блока који је супротстављен Истоку, нити ћемо се укључивати у трговински блок супротстављен Истоку. Окупљамо пријатеље и партнере, не економске или идеолошке непријатеље. Не прибегавамо интелектуално далеко једноставнијем путу везивања за некога, него идемо својим путем. То је тешко, али постоји разлог зашто се политика описује као уметност.
Друштво и економија

Друго поглавље велике стратегије тиче се духовних темеља. У њеној сржи је одбрана суверенитета. Већ сам довољно рекао о спољној политици, али ова стратегија такође описује и економску основу националног суверенитета. Последњих година градили смо пирамиду. На њеном врху су „национални шампиони”. Испод њих су међународно конкурентне компаније средњег габарита, а испод су компаније које производе за домаће тржиште. На самом дну су мале компаније и предузетници. То је мађарска економија која може да пружи основу суверенитета. Имамо националне шампионе у банкарству, енергетици, прехрани, производњи основних пољопривредних добара, информационим технологијама, телекомуникацијама, медијима, цивилном инжењерству, грађевинарству, развоју некретнина, фармакологији, одбрани, логистици и у неком обиму, кроз универзитете, у индустрији знања.

То су наши национални шампиони. Они нису само шампиони код куће, него су сви они и тамо у међународној арени и доказали су своју конкурентност. Испод њих се налазе наше компаније средње величине. Хтео бих да вас обавестим да Мађарска данас има 15.000 компанија средње величине које су међународно активне и конкурентне. Када смо дошли на власт 2010. године, овај број је износио 3.000. Данас имамо 15.000. Наравно, морамо да проширимо базу малих предузетника и предузећа. Ако до 2025. године будемо могли да саставимо мировни буџет – а не ратни буџет – покренућемо обимни програм за мала и средња предузећа.

Економска база суверенитета такође значи и да морамо да ојачамо нашу финансијску независност. Морамо да спустимо наш дуг не на 50 или 60 процената БДП-а, него на 30 одсто, и да постанемо регионални кредитор. Данас већ чинимо покушаје у овом циљу, а Мађарска пружа државне позајмице пријатељским земљама региона које су на неки начин битне Мађарској. Важно је да, према овој стратегији, морамо да останемо производно чвориште: не смемо се преоријентисати на економију усмерену услугама.

Услужни сектор је важан, али морамо да очувамо карактер Мађарске као производног чворишта, јер једино на тај начин можемо у потпуности да запослимо домаће тржиште рада. Не смемо да поновимо грешку Запада да користимо гостујуће раднике за одређене производне послове, јер тамо чланови домаће популације већ сматрају одређене типове послова недостојним себе. Ако би се ово догодило у Мађарској, подстакло би процес друштвеног растакања који би било тешко зауставити. А за одбрану суверенитета, ово поглавље такође обухвата и изградњу универзитета и иновационих центара.

Треће поглавље идентификује тело велике стратегије: мађарско друштво о којем говоримо. Ако желимо да будемо победници, мађарско друштво мора бити чврсто и отпорно. Мора имати чврсту и отпорну друштвену структуру. Први предуслов овога је заустављање демографског пада. Добро смо започели, али смо сада заглавили. Потребан је нови замах. До 2035. године, Мађарска мора бити демографски самоодржива. Не сме се ни помишљати на компензацију демографског пада помоћу имиграције. Западно искуство показује да сада тамо има више гостију него домаћина, па дом више није дом. Ово је ризик у који не смемо да се упуштамо.

Стога, ако након рата можемо да саставимо мировни буџет, за обнову залета демографског побољшања пореске олакшице за породице са децом вероватно ће морати да се удвоструче 2025. године, и то у два корака, а не у једном, али унутар једне године. „Филтер капије” мораће да контролишу прилив оних из Западне Европе који ће хтети да живе у хришћанској националној држави. Број таквих људи наставиће да расте. Ништа неће бити аутоматски, и бићемо селективни. До сада су и они били селективни, али сада ћемо ми бити селективни. Како би једно друштво било стабилно и отпорно – оно мора бити засновано на средњој класи: породице морају поседовати сопствено богатство и финансијску независност.

Пуна запосленост мора се очувати, а кључ овога је очување тренутног односа између рада и популације Рома. Биће посла и неће моћи да се живи без посла. То је договор и то је есенција онога што је у понуди. Такође, повезан са овиме је и систем мађарских села, која су посебна баштина мађарске историје, а не симбол назадности. Систем мађарског села мора се очувати. Урбани ниво услуга такође мора постојати и за оне у селима. Финансијски терет овога морају да сносе градови. Нећемо стварати мега градове, нећемо стварати велике градове, него желимо да правимо градиће и руралне области око градића, негујући историјско наслеђе мађарског села.

И коначно, ту је и круцијални елемент суверенитета, са којим смо дошли овде на обале реке Олт. Свели смо ово на минимум, у страху да ће у противном Золт можда да нам отме микрофон (мисли се на модератора; прим. прев.). То је есенција заштите суверенитета, а ради се о заштити националне посебности. То није асимилација, није интеграција, није стапање, него очување нашег посебног националног карактера. То је културна основа одбране суверенитета: очување језика и избегавање стања „без религије” (енг. zero religion; прим. прев). „Нулта религија” је стање у којем је вера одавно нестала, али је такође нестао и капацитет хришћанске традиције да нам пружи културне и моралне норме понашања које управљају нашим односом према послу, новцу, породици, сексуалној оријентацији и поретку приоритета о томе како да се односимо једни према другима.

То је оно што су западњаци изгубили. Сматрам да стање без религије наступа када се истополни бракови препознају као правни институт изједначен са браком између мушкарца и жене. То је стање без религије, у којем хришћанство више не пружа морални компас и вођство. Ово се мора избећи по сваку цену! Тако да када се боримо за част породице, не боримо се само за част породице, него и за очување државе у којој хришћанство и даље пружа макар морално вођство нашој заједници.
Млади и велика стратегија

Даме и господо,

Коначно, ова мађарска велика стратегија не сме да крене од „мале Мађарске”. Ова велика стратегија за Мађарску мора бити заснована на националним темељима, мора укључивати све области насељене Мађарима и мора да пригрли све Мађаре који живе било где у свету. Мала Мађарска сама за себе – мала Мађарска као искључиви оквир – неће бити довољна. Из овог разлога, не усуђујем се да дајем датуме, јер морали бисмо да их се држимо. Али унутар догледне будућности, сва подршка која служи стабилности и отпорности мађарског друштва – попут система подршке породицама – мора се проширити у целости на области насељене Мађарима, изван државних граница.

Ово не иде у лошем правцу, јер ако погледамо на суме потрошене у овим областима од стране мађарске државе од 2010. године, могу да кажем да смо потрошили око 100 милијарди форинти годишње. Поређења ради, могу да кажем да је током социјалистичке владе Ференца Ђурчања годишњи издатак у овом домену износио девет милијарди форинти годишње. Сада трошимо стотину милијарди годишње. Тако да то је више него десетоструко увећање.

Тако да једино преостало питање гласи: Када будемо имплементирали велику стратегију Мађарске, какву политику ћемо моћи да користимо да бисмо је учинили успешном? Пре свега, како би једна велика стратегија успела, морамо да познајемо себе веома добро. Јер политика коју желимо да користимо како бисмо неку стратегију претворили у успех мора бити прикладна нашем националном карактеру. С тим у вези, наравно, можемо рећи да међу нама има разлика. Ми Мађари смо по томе специфични. Али без обзира на то, постоје заједничке есенцијалне одлике, и управо је то оно што стратегија мора да циља и да се на то фиксира. И ако схватимо то, неће нам требати компромиси или консолидације, него чврст став.

Верујем да, поред наше разноликости, есенција – заједничка срж за коју морамо да се држимо и на којој морамо да градимо мађарску велику стратегију – јесте слобода која се такође мора градити ка унутра: морамо не само да градимо слободу нације, него и персоналне слободе Мађара. Јер ми нисмо милитаризована држава попут Русије или Украјине. Нити смо хипер-дисциплиновани попут Кинеза. За разлику од Немаца, не уживамо у хијерархијама. Не волимо нереде, револуције и богохуљење попут Француза. Нити верујемо да можемо да преживимо без наше државе, наше сопствене државе, како то Италијани изгледа мисле.

За Мађаре поредак није вредност сам по себи, него услов неопходан за слободу у којој можемо да живимо животе без узнемиравања. Најближе мађарском схватању и смислу слободе је исказ који сумира живот без узнемиравања: „Моја кућа, мој дом, мој замак, мој живот и ја одлучићемо шта ми помаже да се осетим удобно у сопственој кожи”. Ово је антрополошка, генетска и културна карактеристика Мађара, и стратегија мора да се прилагоди томе. Другим речима, она такође мора бити полазна тачка за политичаре који желе да поведу велику стратегију ка победи.

Овај процес о којем говоримо – ова промена глобалног система – неће се десити за годину или две, него је већ почела и трајаће још 20 или 25 година, па ће током тих 20 или 25 година бити предмет сталних дебата. Наши противници ће је стално нападати. Они ће говорити да је процес реверзибилан. Они ће рећи да нам треба интеграција уместо засебних националних великих стратегија. Зато ће је стално нападати и радити на њеном подривању. Они ће стално доводити у питање не само садржину велике стратегије, него и потребу за њеним постојањем. То је борба којој се морамо одмах посветити, али ту је временски оквир један од проблема. Јер ако је ово процес који ће се протезати кроз 20 или 25 година, морамо да признамо да не постајемо ништа млађи, нећемо бити међу онима који ће бити на финишу.

Имплементација ове велике стратегије – нарочито њене финалне фазе – свакако неће бити наше дело, него дело младих људи који сада имају 20 или 30 година. А када размишљамо о политици, о томе како да имплементирамо такву стратегију у политичким терминима, морамо да схватимо да ће код будућих генерација практично постојати само две позиције, исто онако како је то случај у нашој генерацији: постојаће либерали и постојаће националисти. И морам да кажем да ће постојати либерални, слим-фит, авокадо-лате без алергена самозадовољни политичари с једне стране и млади људи националистичког сентимента са друге стране, који ће чврсто стајати на земљи са обе ноге.

Стога морамо да кренемо да регрутујемо младе људе, и то сада, за нашу ствар. Опозицију константно организује и размешта на бојиште либерални zeitgeist (нем. „дух времена”; прим. прев). Њима не требају регрутни напори, јер се регрутација дешава аутоматски. Али наш табор је другачији: национални табор окупиће се једино на звук трубе и одржаће се једино под високо подигнутом заставом. Исто важи и за младе људе. Стога морамо да нађемо храбре младе борце националистичког сентимента. Тражимо храбре младе борце које краси национални дух.

Хвала вам на вашој љубазној пажњи.

Извор:
ИСКРА