Историјски говор В. Орбана: Пробудите се, живимо у новом свету

Предавање мађарског премијера Виктора Орбана на 33. летњем студентском кампу Универзитета Балвањос у Тушнаду, у Румунији.

Добро јутро летњем кампу и свим гостима,

Прва добра вест је то што моју овогодишњу посету не прати иста халабука као прошле године: ове године нисмо добили – макар ја нисам добио – дипломатски демарш Букурешта, уместо тога добио сам позивницу за састанак са премијером, који се догодио јуче. Прошле године, када сам имао прилику да се састанем са премијером Румуније, рекао сам након тога да је то био „почетак прелепог пријатељства”, а на крају овогодишњег састанка могао сам да кажем „напредујемо”.

Ако погледамо бројке, постављамо нове рекорде у економским и трговинским односима између наше две земље. Румунија је сада трећи најважнији економски партнер Мађарске. Такође смо са премијером разговарали о брзом возу – попут „ТЖВ-а”, који би повезивао Будимпешту и Букурешт – као и о румунском чланству у Шенгену. Преузео сам на себе да ставим ово питање на агенду седнице Савета за правду и унутрашње послове у октобру, па ако буде потребно и у децембру, како би се питање погурало напред ако буде могуће.
Мировни преговори

Даме и господо,

Нисмо добили демарш из Букурешта, али – чисто да нам не буде досадно – добили смо један из Брисела: они су осудили мађарске мировне напоре. Покушао сам – без успеха – да објасним да постоји нешто што се зове хришћанска дужност. То значи да уколико видите нешто лоше у свету – нешто заиста веома лоше – а поседујете некакав инструмент за исправљање тога, онда је хришћанска дужност да се дела, без непотребног контемплирања и преиспитивања. Мађарска мировна мисија тиче се ове дужности.

Хтео бих све нас да подсетим да ЕУ има оснивачку повељу, која садржи дословно ове речи: „циљ Уније је мир”. Брисел се вређа када ми њихово поступање називамо проратном политиком. Они кажу да подржавају рат у интересу мира. Централни Европљани попут нас моментално се присећају Владимира Иљича Лењина, који је подучавао да ће са напредовањем комунизма држава умрети, али ће умрети тако што ће пре тога константно да јача. Тако и Брисел ствара мир константно подржавајући рат. Као што нисам схватао Лењинову тезу на универзитетским предавањима из предмета историја радничког покрета, тако данас не разумем бриселске бирократе на састанцима Европског савета. Можда је Орвел био у праву када је рекао да у „новоговору” мир значи рат, а рат мир.

Упркос свим критикама, подсетимо се да су од почетка наше мировне мисије министарства одбране САД и Русије међусобно разговарала, да су министри спољних послова Швајцарске и Русије разговарали, да је председник Зеленски коначно позвао председника Трампа, а да је украјински министар спољних послова путовао у Пекинг. Тако да, ферментација је отпочела, а ми се полако али сигурно померамо од проратне политике у Европи ка мировној политици.

То је неизбежно, јер је време на страни мировне политике. Реалност је сванула пред Украјинцима, па је сада на Европљанима да се дозову памети, пре него што буде прекасно: „Трамп ante portas”. Ако се Европа до тада не прешалта на политику мира, онда ће након Трампове победе то морати да чини уз признање пораза, опхрвана срамотом и притиснута одговорношћу за сопствену политику.

Но, даме и господо, тема данашњег предавања није мир. Молим да оно што сам до сада рекао третирате као дигресију. Заправо, за оне од вас који размишљају о будућности света и о Мађарима у њему, постоје три велика питања на столу данас. Прво је рат, или тачније неочекиване нуспојаве рата. Чињеница је да рат открива реалност у којој живимо. Ова реалност није била видљива и није могла да се опише раније, али осветлили су је пламенови ракета испаљених у рату.

Друго велико питање је шта ће се десити након рата. Хоће ли се појавити нови свет или ће стари наставити да постоји? А уколико долази нови свет – и то је треће велико питање – како би Мађарска требало да се припреми за тај нови свет? Ја морам да говорим о сва три питања, и то овде, пре свега због тога што су то велика питања о којима се најбоље дискутује у оваквом слободном, академском формату. С друге тачке гледишта, потребан нам је пан-угарски приступ, пошто би посматрање ових питања искључиво из перспективе „мале Мађарске” било превише ограничавајуће, па је стога оправдано дискутовати о свему овоме пред Мађарима који живе изван наших граница.

Поштовани студенти летњег кампа,

Ова велика питања имају мноштво међу-релација и, наравно, чак ни од ове уважене публике не може се очекивати да познаје све важне основне информације, па ћу зато с времена на време морати да правим дигресије. Ово је тежак задатак: имамо три теме, једно јутро и немилосрдног модератора. Одлучио сам се за следећи приступ: да нашироко говорим о реалној ситуацији моћи у Европи онаквом какву је разоткрио рат, потом да понудим неке наговештаје новог света који настаје, и коначно, да представим – више у форми листе, без објашњења и аргументације – мађарске планове који се на то односе. Овај метод има и предност у томе што поставља тему презентације наредне године.

Подухват је амбициозан, па чак и храбар: морамо да се запитамо можемо ли га се уопште прихватити или је он можда изван наших способности. Ја сматрам да је то реалистично прегнуће, јер су током прошле године, или две или три године, неке изузетне студије и књиге објављене у Мађарској о иностранству, а преводиоци су их такође учинили доступним мађарској јавности.

Са друге стране и уз сву дужну скромност, морамо се подсетити да смо најдуговечнија влада у Европи. Ја сам тренутно европски лидер који је провео најдуже времена на функцији, али истакао бих и да сам лидер који је најдуже времена провео у опозицији. Тако да сам лично видео све оно о чему ћу сада причати. Говорим о нечему што сам живео и што настављам да живим. Да ли сам га добро схватио је друго питање, то ћемо открити на крају ове презентације.
Десет црвених пилула

Елем, о реалности коју је овај рат разоткрио. Драги пријатељи, рат је наша црвена пилула. Сетите се филмова „Матрикс”. Херој се суочава са избором. Нуде му се одабир између две пилуле: ако прогута плаву – може да остане у свету површинских импресија, ако прогута црвену – може да сагледа и утоне у реалност. Рат је наша црвена пилула: то нам је дато, то морамо да прогутамо. И сада, наоружани новим искуствима, морамо да говоримо о реалности. Клише је рећи да је рат наставак политике другим средствима. Важно је додати да је рат наставак политике из друге перспективе.

Према томе, рат нас, својом немилосрдношћу, одводи на нову позицију са које треба да сагледавамо ствари, одводи нас на узвишење. И одатле нам нуди потпуно различиту, до тада непознату, перспективу. Налазимо себе у новом окружењу и новом, разређеном пољу силе. У овој чистој реалности, идеологије губе на снази, статистичке махинације губе моћ, медијске дисторзије и тактичка спиновања политичара губе моћ. Распрострањене илузије, па чак и теорије завера, више немају никакву важност. Преостаје сирова, брутална реалност. Штета што наш пријатељ Ђула Телер више није са нама, јер бисмо сада могли да чујемо неке изненађујуће ствари од њега. Пошто он, међутим, више није са нама, мораћете да се задовољите са мном. Али верујем да неће мањкати изненађења. У жељи за јасноћом, направио сам тезе за све што смо видели од како смо прогутали црвену пилулу: од почетка рата у фебруару 2022. године.

Прво, рат је донео бруталне губитке, који се мере стотинама хиљада, које су претрпеле обе стране. Недавно сам се састао са њима [Русима и Украјинцима] и могу са сигурношћу да кажем да они не желе да се помире. Зашто? Два су разлога. Први је што обе стране мисле да могу да победе, па желе да се боре до победе. Други је што су обе стране напумпане сопственом реалном или перцептивном истином. Украјинци мисле да је ово руска инвазија, повреда међународног права и територијалног суверенитета, те да они воде одбрамбени рат за своју независност. Руси мисле да се у Украјини одвијају озбиљне НАТО војне активности, да је Украјини обећано чланство у НАТО, па не желе да виде НАТО снаге и наоружање на руско-украјинској граници. Стога кажу да Русија има право на самоодбрану, те да је овај рат испровоциран. Тако да свако има своју истину – перцептивну или реалну – па неће да одустане од борбе. Ова стаза води директно у ескалацију. Ако би све зависило од ове две стране, не би било мира. Мир једино може бити донет споља.

Друго: у претходним годинама навикли смо се на то да САД називају Кину својим главним конкурентом и противником, али видимо како се води посреднички рат против Русије. А Кину стално оптужују да кришом подржава Русију. Ако је то случај, онда морамо да поставимо питање има ли смисла гурати две тако велике земље у заједнички противнички табор. На ово питање тек треба дати било какав смислен одговор.

Треће: снага и жилавост Украјине превазишли су сва очекивања. На крају крајева, од 1991. године, 11 милиона људи напустило је ову земљу, њоме су управљали олигарси, корупција скаче до небеса, а држава је практично престала да функционише. А ипак, сведоци смо успешног отпора без преседана који ова земља пружа. Упркос условима које сам описао, Украјина је заправо снажна држава. Питање је шта је извор њене снаге. Поред њене војничке прошлости и личног хероизма појединаца, постоји нешто што би ваљало разумети: Украјина је пронашла виши смисао, нови смисао свог постојања.

Све до сада, Украјина је себе третирала као тампон зону. Бити тампон зона психолошки је отупљујуће: ту је осећај беспомоћности, свест о томе да се не влада сопственом судбином. То је последица такве двоструко изложене позиције. Сада, међутим, свиће перспектива припадања Западу. Нова самододељена мисија Украјине јесте да буде источни зид Запада. Њен смисао и значај сопственог постојања скочили су у очима саме Украјине и целог света. То је увело нацију у стање активности и акције – које ми споља видимо као агресивну упорност – и не може се порећи да све то јесте прилично агресивно и упорно. У суштини, ради се о захтеву Украјинаца да се њихова виша сврха званично препозна на међународном плану. То је оно што им даје снагу за отпор без преседана.

Четврто: Русија није оно што смо до сада сматрали да јесте, нити је Русија оно што су нас до сада наводили да сматрамо да јесте. Економска виталност ове државе је невероватна. Сећам се састанака Европског савета – премијерских самита – на којим су, уз разне коментаре, европски лидери прилично охоло тврдили да ће санкције против Русије и искључење Русије из тзв. Свифта (Swift) система, тј. система међународног финансијског клиринга, оборити Русију на колена. Тако су мислили да оборе руску економију на колена, а кроз то и саму руску политичку елиту.

Док посматрам како се ствари одвијају, пада ми на памет мудрост Мајка Тајсона који је једном изјавио да „свако има план док га не добије песницу у зубе”. Јер реалност је таква да су Руси научили многе лекције из санкција које су им наметнуте након инвазије на Крим 2014. године, и не само да су их научили, већ и спровели у пракси. Имплементирали су неопходна унапређења у сектору информационих технологија и банкарства, тако да се руски финансијски систем очувао. Развили су способност да се прилагоде, а након 2014. године ми смо постали жртва тога, пошто смо извозили огроман део мађарских прехрамбених производа у Русију.

Нисмо могли да наставимо због санкција, Руси су модернизовали своју пољопривреду, па је она данас један од највећих извозника хране у свету, а то је некада била земља која се ослањала на увоз. Према томе, оно како су нам описивали Русију – као ригидну неостаљинистичку аутократију – погрешно је. Штавише, то је земља која демонстрира техничку и економску жилавост, а можда и друштвену – то ћемо још видети.

Пета важна лекција из реалности: европско доношење одлука је колабирало. Европа је дигла руке од одбране сопствених интереса: све што Европа данас чини јесте да безусловно следи спољну политику америчких демократа, и то чак и по цену сопственог уништења. Санкције које смо увели шкоде фундаменталним европским интересима – оне надувавају цене енергената и чине европску економију неконкурентном. Допустили смо да дизање у ваздух гасовода Северни ток прође без икаквих последица, сама Немачка је дозволила да акт тероризма против сопствене имовине – што је очигледно изведено по америчком налогу – прође без последица, и сви ћутимо о томе, не покрећемо истрагу, не желимо да разјаснимо шта се десило, нити да питање сместимо у правни контекст.

На исти начин смо пропустили да поступимо исправно поводом прислушкивања телефона Ангеле Меркел, што је учињено уз асистенцију Данске. Према томе, све ово само показује потчињеност. Ту постоји компликован контекст, али ћу пробати да вам представим неопходно поједностављен, али свеобухватан приказ тога. Европско креирање политике такође се од почетка руско-украјинског рата распало, пошто је срж европског система моћи некада била у осовини Париз-Берлин, која је била неизбежна. Била је то срж и осовина. Али откако је избио рат, успостављен је нови центар и другачија осовина моћи. Осовина Берлин-Париз више не постоји, или ако постоји – постала је ирелевантна и подложна заобилажењу. Нови центар моћи и осовина састоји се од Лондона, Варшаве, Кијева, балтичких земаља и Скандинаваца.

Када, на неверицу Мађара, видите како немачки канцелар један дан изјављује да ће у рат послати само шлемове, а онда недељу дана касније изјави да заправо шаље оружје, немојте мислити да је овај човек полудео. Онда, када исти тај немачки канцелар изјави да ће можда бити санкција, али да оне не смеју да обухвате енергетику, а потом се две недеље касније нађе на челу санкционе политике, немојте мислити да је овај човек полудео. Напротив, врло је присебан. Он је веома свестан да Американци и њихова либерална средства за формирање мишљења – универзитети, тинк-тенкови, истраживачки институти, медији – користе јавно мњење како би казнили франко-немачку политику која није на линији америчких интереса.

Отуда имамо феномен о којем сам причао и зато имамо идиосинкратичне гафове немачког канцелара. Промена центра моћи у Европи и заобилажење франко-немачке осовине није нова идеја – њу је просто могућом учинио рат. Идеја је постојала и раније. Заправо, то је стари пољски план да се реши проблем пољске стешњености између велике немачке и велике руске државе, тако што би Пољска постала америчка база број један у Европи. Могао бих то да опишем као позивање Американаца да се сместе између Немаца и Руса. Пет одсто пољског БДП-а је сада посвећено војним издацима, а пољска армија је друга највећа у Европи (одмах након француске): говоримо о стотинама хиљада војника. То је стари план да се ослаби Русија и надмаши Немачка. На први поглед, надмашити Немачку делује као фантазија. Али ако погледате динамику развоја Немачке и Централне Европе, те Пољске, то не делује тако немогуће – нарочито откако је Немачка у међувремену почела да демонтира сопствену индустрију светске класе.

Ова стратегија је натерала Пољску да се одрекне сарадње са „В4” (мисли се на „Вишеградску групу”, платформу Пољске, Мађарске, Чешке и Словачке; прим. прев). „В4”је значио нешто другачије: да препознајемо постојање снажне Немачке и снажне Русије, па тако, сарађујући са осталим централноевропским земљама, стварамо трећи ентитет између њих. Пољаци су одступили од овога, уместо стратегије „В4”, која прихвата франко-немачку осовину, упустили су се у алтернативну стратегију елиминације франко-немачке осовине. Кад већ спомињемо нашу пољску браћу и сестре, дозволите ми да успут кажем још нешто. Пошто су се они определили да ишутирају наше позадине до модрих тонова (овде се вероватно мисли на оштар став нове левичарске владе у Пољској према мађарској влади; прим. прев), можда и ми можемо себи да допустимо неколико искрених, братских истина о њима.

Пољаци воде најосветољубивију и најлицемернију политику у целој Европи. Држе нам предавања о моралу, критикују наше економске везе са Русијом, а истовремено безбрижно послују са Русима, купују њихову нафту – додуше преко индиректних рута – и њоме покрећу пољску економију. Французи су бољи: прошлог месеца су нас престигли у куповинама гаса од Русије, али макар нам не држе лекције о моралу. Пољаци и послују и држе моралне лекције. Тај ниво политичког лицемерја нисам видео у Европи у последњих 10 година.

Обим ове промене – заобилажења немачко-француске осовине – истински могу да схвате старији људи ако се врате у сећања од пре двадесетак година, када су Американци напали Ирак и позвали европске земље да им се прикључе. Ми смо се, на пример, придружили као чланица НАТО. Истовремено, Шредер – тадашњи немачки канцелар – и Ширак – тадашњи француски председник – придружили су се руском председнику Путину на заједничкој конференцији за медије у којој су исказали противљење рату у Ираку. У то време је још увек постојала независна франко-немачка логика у поступању са европским интересима.
Дефниција апсурда

Даме и господо,

Мировна мисија није само трагање за миром, него и подстицање Европе да коначно почне да води независну политику. Црвена пилула број шест: духовна усамљеност Запада. До сада је Запад размишљао и понашао се као да је референтна тачка, мерило света. Пружао је вредности које је свет морао да прихвати – на пример, либералну демократију или зелену транзицију. Али већи део света је то приметио и у последње две године догодио се заокрет од 180 степени. Још једном је Запад објавио своје очекивање, своју инструкцију, да се свет морално сврста иза њега, а против Русије.

За разлику од тога, реалност је да се сви, корак по корак, сврставају на страну Русије. То што тако поступају Кина и Северна Кореја можда не изненађује. То што Иран поступа исто – с обзиром на историју односа Ирана и Русије – помало изненађује. Али чињеница да је Индија – коју западни свет назива „најмногољуднијом демократијом” – такође на страни Русије, запањујућа је. То да Турска одбија да прихвати морално засноване захтеве Запада, иако је НАТО чланица, истински је изненађујуће. И чињеница да муслимански свет не види Русију као непријатеља, него као партнера, потпуно је неочекивана.

Седмо: рат је оголио чињеницу да је највећи проблем са којим се свет данас суочава слабост и дезинтеграција Запада. Наравно, то није оно што западни медији говоре: на Западу тврде да је највећа светска опасност и проблем – Русија. Ово је погрешно! Русија је превелика за своју популацију, а води је хипер-рационално руководство. То је заиста држава која има вође. Нема ничег мистериозног у ономе што она чини: њени потези логички потичу из њених интереса, па су стога разумљиви и предвидиви. Са друге стране, понашање Запада – како можда постаје јасно из онога што сам до сада рекао – није разумљиво и није предвидиво. Запад нема вођство, његово понашање није рационално и он не може да изађе на крај са ситуацијом коју сам описао у својој презентацији овде прошле године: са чињеницом да су се на небу појавила два сунца. Ово је изазов Западу у форми успона Кине и Азије. Требало би да смо у стању да изађемо на крај са тим, али нисмо.

Осма тачка: надовезујући се на све ово, за нас је истински изазов да поново разумемо Запад у светлу рата. Пошто ми, централни Европљани, видимо Запад као ирационалан. Али, драги пријатељи, шта ако се он понаша логично, а ми не разумемо ту логику? Ако бисмо могли да нађемо одговор на ово питање, такође бисмо разумели зашто се Мађарска редовно сукобљава са западним земљама Европске уније у питањима геополитике и спољне политике.

Мој одговор је следећи. Хајде да замислимо да је светоназор нас, централних Европљана, заснован на националним државама. За то време, Запад сматра да националне државе више не постоје. Нама је то незамисливо, али свеједно, то је оно што Запад мисли. Отуда, координатни систем у којем ми централни Европљани размишљамо је потпуно ирелевантан. Према нашој концепцији, свет је сачињен од националних држава које уживају домаћи монопол силе, тиме стварајући стање генералног мира. У својим односима са другим државама, национална држава је суверена. Другим речима, она има капацитет да независно утврђује своју спољну и унутрашњу политику.

У нашој концепцији, национална држава није правна апстракција, није правни конструкт: национална држава је укорењена у конкретној култури. Она има заједнички сет вредности, као и антрополошку и историјску дубину. Из тога израњају заједнички морални императиви засновани на консензусу. Тако ми, као национална држава, размишљамо. Штавише, ми то не видимо као феномен који се развио у 19. веку: ми верујемо да националне државе имају библијску основу, пошто припадају поретку креације. Јер у Светом писму читамо да ће на крају времена суд доћи не само за појединце, него и за народе. Последично, према нашој концепцији нације нису провизорне творевине.

Но, потпуно супротно од тога, западњаци верују да националне државе више не постоје. Они стога поричу постојање заједничке културе и на њој заснованог јавног морала. Они немају јавни морал: ако сте гледали церемонију отварања Олимпијских игара – то сте јасно могли да видите. Зато они имају другачије мишљење о миграцијама. Они мисле да миграције нису претња или проблем, него начин да се побегне од етничке хомогености која је основа нације. То је есенција прогресивне либералне интернационалистичке концепције простора. Зато су несвесни апсурдности – или то не третирају као апсурд – да истовремено са међусобним убијањем стотина хиљада хришћана у источној половини Европе, на запад Европе доводимо стотине хиљада људи из страних цивилизација.

Са нашег централно-европског становишта ово је дефиниција апсурда. Ова идеја се чак ни не разматра на Западу. (У загради бих истакао да су европске земље укупно изгубиле неких 57 милиона рођених Европљана у Првом и Другом светском рату. Да су они, њихова деца и унуци живели, данашња Европа не би имала демографске проблеме). Европска унија не само да размишља на начин који сам описао него га и проповеда. Ако пажљиво прочитамо европска документа – јасно је да је циљ да се превазиђе нација. Истина је да имају чудан начин писања и изношења ове идеје, тврдећи да се националне државе морају превазићи, уз задржавање неких њихових мањих трагова. Али поента је да на крају власт и суверенитет треба пребацити са националних држава на Брисел.

То је логика иза сваке нове велике мере. У њиховим главама, нација је историјска или пролазна креација рођена у 18. и 19. веку, па исто онако како је дошла, тако може и да оде. За њих је западна половина Европе већ постнационална. Ово није само политички другачија ситуација, покушавам да кажем да је то нови ментални простор. Ако на свет не гледате са тачке гледишта националних држава, потпуно различита реалност вам се отвара пред очима. У томе лежи проблем, разлог зашто се државе на западној и источној половини Европе међусобно не разумеју, зашто не можемо да се сложимо.
Агресивни патуљци

Ако све ово пројектујемо на САД, то је права битка која се тамо води. Шта би САД требале да буду? Да ли би требало да поново постану национална држава или да наставе свој марш ка постнационалној држави? Јасни циљ председника Доналда Трампа је да амерички народ врати из постнационалног либералног стања, да их извуче, натера назад, да их уздигне поново до нивоа националне државе. Зато је улог на америчким изборима тако огроман. Зато виђамо ствари које никада пре нисмо видели. Зато желе да спрече Доналда Трампа да се упусти у изборну трку. Зато желе да га сместе у затвор. Зато желе да му отму имовину. А ако то не успе, зато ће пожелети га убију. И не заваравајте се да је оно што се десило дефинитивно последњи покушај атентата у овој председничкој кампањи.

(Успут, разговарао сам са председником [Трампом] јуче и питао ме је како сам. Рекао сам да сам одлично пошто се налазим овде, у географском ентитету званом Трансилванија. Објаснити ово није тако једноставно, нарочито на енглеском, нарочито председнику Трампу. Али рекао сам да сам овде у Трансилванији на слободном универзитету на којем ћу дати презентацију о стању у свету. А он је рекао да морам да пренесем његове личне поздраве свим полазницима кампа и онима који похађају слободни универзитет.)

Е сад, ако покушамо да разумемо како је настало размишљање Запада – што ћемо зарад једноставности називати „постнационалним” размишљањем и стањем – онда морамо да се вратимо на велику илузију 1960-их. Она је имала два облика: први је сексуална револуција, а други побуна студената. Заправо, био је то израз уверења да ће појединац бити слободнији и већи ако се ослободи од било каквог колектива.

Више од 60 година каснија постало је јасно да, напротив, појединац једино може постати велики кроз заједницу и унутар ње, да сȃм никада не може бити слободан, него вечито усамљен и осуђен на сажимање. На Западу су везе успешно пресечене: метафизичка веза са Богом, национална веза са отаџбином, и веза са породицом. Поново ћу указати на отварање Олимпијаде у Паризу. Сада када су успели да се отарасе свега тога, очекујући појединца који ће постати већи, открили су да осећају празнину. Нису постали велики него мали. На Западу људи више не теже великим идеалима или великим, инспиративним, заједничким циљевима.

Овде морамо да размотримо тајну величине. Шта је тајна величине? Тајна величине је у служењу нечему већем од нас самих. Како бисте ово постигли, најпре морате да прихватите да у свету постоји нешто веће од вас самих, а онда морате и да посветите себе служењу тим великим стварима. Њих нема пуно. Имате свог Бога, своју земљу и своју породицу. Али ако то не чините, него се уместо тога фокусирате на сопствену величину, верујући да сте паметнији, лепши и талентованији од већине људи, ако своју енергију трошите на то, на саопштавање тога свима осталима, онда неће добити величину него претенциозност. И зато данас, када год причамо са Западним Европљанима, у сваком њиховом гесту осећамо претенциозност уместо величине. Морам да кажем да је настала ситуација коју називамо испразношћу, а осећај излишности подстиче раст агресивности. Отуда појава „агресивног патуљка” као новог типа особе.

Да сумирам, оно што желим да вам кажем је да када говоримо о Централној Европи и Западној Европи, ми не говоримо о разликама у мишљењу, него о два различита погледа на свет, два менталитета, два инстинкта и отуда две различите аргументације. Ми имамо националну државу, која нас тера у стратешки реализам. Они имају постнационалне снове који су индиферентни према националном суверенитету, стога они не препознају националну величину и немају националне циљеве. Ово је реалност са којом морамо да се суочимо.

И коначно, последњи [девети] елемент реалности је да ово пост-национално стање које видимо на Западу има озбиљну – а рекао бих и драматичну – политичку последицу, а то је хабање демократије. Јер унутар друштава постоји растући отпор миграцијама, родној идеологији, рату и глобализму. И то ствара политички проблем између елите и народа, елитизма и популизма. То је дефинишући феномен западне политике данас. Ако читате текстове, не морате да их разумете, они уосталом и немају увек смисла, али ако погледате речи, то су изрази које ћете најчешће пронаћи: елите осуђују народ због скретања удесно. Осећања и идеје народа се етикетирају као ксенофобија, хомофобија и национализам. Заузврат, народ оптужује елиту да је не интересује оно што је народу битно, и да је потонула у неку врсту поремећеног глобализма. Последично, елите и народ не могу да се сложе и сарађују.

Могао бих да наведем мноштво примера у различитим земљама. Али ако народ и елите не могу да се сложе и сарађују, како то може да произведе представничку демократију? Пошто имамо елиту која не жели да представља народ и поносна је што не жели да га представља, а потом имамо народ којег не представља нико. У ствари, у западном свету имамо ситуацију у којој масе људи са факултетским дипломама више не представљају, као раније, мање од 10 процената популације, него 30 или 40 одсто. И због својих гледишта ови људи не поштују оне који су мање образовани – што су обично радници, људи који живе од свог мануелног рада. За елите, једино су мишљења дипломаца прихватљива, једино она су легитимна.

То је гледиште са ког се могу разумети резултати европских парламентарних избора. Европска народна партија окупила је гласове „плебејаца“ са деснице који желе промене, па је онда те гласове однела левици и направила договор са левичарским елитама које имају интерес да одрже статус кво. То има последице за Европску унију. Последица је да Брисел остаје под окупацијом либералне олигархије. Ова олигархија га држи чврсто у својим рукама. Ова лево-либерална елита заправо организује трансатлантску елиту: не европску, него глобалну, не засновану на националној држави, него федералној, и не демократску, него олигархијску.

Ово такође има последице и по нас, јер се у Брисел враћа политика „3П” – проскрибовано, потребно и промовисано (у оригиналу на енглеском prohibited, permitted and promoted, што у буквалном преводу на српски језик гласи „забрањено, допуштено и промовисано”; прим. прев). Ми спадамо у категорију проскрибованих. Патриотама за Европу (назив блока који је Орбан формирао у Европском парламенту; прим. прев.) стога је забрањено да добију било коју функцију. Ми живимо у свету допуштене политичке заједнице. За то време, наши домаћи противници – а нарочито новајлије у Европској народној партији – налазе се у снажно промовисаној категорији.

Ту је можда и последња, десета тачка, о томе како су западне вредности – које су биле есенција тзв. „меке моћи” – постале бумеранг. Испоставило се да ове западне вредности, за које се веровало да су универзалне, бивају демонстративно означаване као неприхватљиве и одбациване у све више земаља широм света. Испоставило се да модерност, модеран развој, није западни или макар не искључиво западни изум, пошто је и Кина модерна, Индија постаје све модернија, а и Арапи и Турци се модернизују. А они не постају модерни свет на основама западних вредности. За то време, западну меку моћ заменила је руска мека моћ, јер је данас кључни елемент пропагирање западних вредности LGBTQ.

Свако не прихвата LGBTQ сада је у „назадној” категорији што се тиче западног света. Не знам да ли сте обратили пажњу, али мислим да је невероватно да су у последњих шест месеци про-LGBTQ закони усвојени на местима попут Украјине, Тајвана и Јапана. Али свет се не слаже са тим. Последица је да је данас Путиново најснажније тактичко оружје пружање отпора и противљење западном наметању LGBTQ идеологије. То даје најснажнију међународну атрактивност Русији, па оно што је некада била западна мека моћ сада је, попут бумеранга, постала руска мека моћ. Све у свему, даме и господо, могу да кажем да нам је рат помогао да схватимо реално стање моћи у свету. То је знак да је у својој мисији Запад пуцао себи у колено, па то убрзава промене које трансформишу свет.

Моја прва презентација је готова. Сада идемо на другу.

Извор:
ИСКРА