Kaко је брат спасaо своју сестру…

Прекид већ започетог живота у Божијим очима непоправљиво је кршење Његове најважније заповести. Ово је истинита прича о томе како је сузама једна мајке и сина спасена нерођена беба, која неће оставити равнодушним ни дубоко религиозну особу, ни искреног атеисту…

Ова прича се догодила у животу једне жене, љубазне мајке и сада баке. То се догодило пре много година. Времена су била тешка – сиромаштво, неред, неизвесност и у земљи и у души, пуно питања без одговора: шта нам се дешава, куда идемо? Имала је породицу – мужа и сина од пет година. Плата је мала, муж је имао проблема на послу, дугове и није се знало да ли ће компанија у којој је радио опстати. С обзиром на ову ситуацију, ни брак није цветао, честе свађе, неспоразуми, сузе. Већ су постојале и мисли о разводу. А онда одједном – неочекивана, непланирана трудноћа… Шта учинити? Родити? Али једва састављају крај с крајем… Вечери су пролазиле у тешким и суморним мислима; и сви су у кући били некако сами; па чак и док се бавила са својим синчићем, играла се или му читала бајке, није се могла потпуно одагнати ове бриге.

Једне вечери, након што је довела дете из вртића и нахранила га, седела је сама са својим тужним мислима. Као да је осетио бригу своје тужне мајке, њен син је, оставивши играчке, дошао до ње, помиловао је, попео се на њена колена. И започео је неочекивани разговор.

-Знаш, једна мама је данас довела два брата близанца у нашу групу. Тако су слични, па чак и исто обучени. Учитељица је замолила мајку да их другачије обуче, да би могла да разликује ко је Саша, а ко Серафим. Раније нисам познавао никога по имену Серафим. Шта то значи?
– Серафим значи ватрени…

Малишанове очи су се рашириле:

– Може ли се запалити?
– Не, али може некога загрејати…
– А кога да греје – мама?
– Маму, или тату, или брата, пријатеље.
– Чудно! А у нашој групи нека деца такође имају брата или сестру. Шетају заједно, играју се, спавају код куће у истој просторији. А ја једино ја немам с ким да се играм код куће, само са тобом. Волео бих да имам брата. Зашто сам рођен сам, а Саша и Серафим – заједно?
– Тако се догодило, – насмешила се мајка, – то се догађа случајно.

– Пошто немам близанца, волео бих да имам бар млађег брата. Значи, то може да се догоди случајно?
Дечак је говорио врло озбиљно, чинило се да га овај проблем заиста мучи, а мајка му је неочекивано рекла:

– Уопштено говорећи, деца се не рађају сасвим случајно. Заиста, можда ћеш ускоро добити млађег брата или сестру.

Мали син је био забринут, његове мале очи су заискриле.

– Ох, стварно, мама? Заиста то желим, нека се појави што је пре могуће!

И одједном се укочио и забринуто погледао мајку.

– Мама, одакле ће он доћи? Да ли је он већ негде?
– Да, сада је у мени, али још увек веома мали, живи са мном и полако расте. Кад одрасте толико да би могао сам да живи, онда ће се родити и биће овде, са нама.

Дечак је фасцинирано, попут бајке, слушао мајчину причу. Затим се нежно спустио са колена мајке и нежно јој додирнуо руку, раме, стомак … И одједном журно је рекао:

– Само, мама, нека буде брат. Желим да имам брата, попут Серафима и Саше.
– Али, душо, и ово се дешава случајно, не можемо унапред одлучити ко ће се родити – дечак или девојчица.
– Али ја не желим сестру! – узбудио се дечак, – Не волим девојчице. Како да играм са њом? А и остали дечаци у нашој групи их не воле. Мама, молим те, нека буде брат!

Гледајући дететово узнемирено лице, мајка га је покушала утешити:

– Не љути се, душо, можда се још нико неће родити.

Син се укочио, а онда је изненађено упитао:

– Како мислиш – неће се родити? Рекла си да он већ живи у теби. Куда ће он?

Овде је мајка већ била забринута како да објасни сину зашто можда неће бити детета.

– Па, једноставно више неће бити тамо.

Али малишан је сада по сваку цену хтео да дође до истине:

– Али како неће бити, ако већ живи са тобом? – И одједном, уплашено, упита:
– Хоћеш ли га појести?

Мајка је схватила да неће бити могуће тако лако прекинути овај разговор и да би требало да детету све опрезно објасни.

– Не, наравно да нећу, нико не једе своју децу. Али може да се оде код лекара и онда он уради операцију.
– Операција? – дечак се уплашио, – каква операција?
– Па, доктор може да убаци посебан инструмент у стомак и извади мало дете, и оно више неће живети.

И што је мајка даље говорила, и сама је постајала застрашена од сопствених речи.

– Како неће да живи? Није ли сада жив?
– Па да, сада је жив, – тихо је рекла несрећна жена.
– Онда ће, онда, он … бити убијен ???

Мајка није могла да одговори на ово питање. А петогодишње дете, збуњено, ућутало је и тихо отишло у своју собу.

Мама је остала сама са својим бригама. Била је незадовољна собом, али је разумела: шта год да је сину рекла као изговор за абортус – да дете још није рођено, да још није сасвим човек, он је ипак схватио – убићемо дете…

Одједном је ухватила себе како мисли на то сићушно створење које у њој живи као на стварну особу – малу и беспомоћну. Али је већ знала и то, да кад би било убијено, да би неподношљиво патила због тога. Која је разлика између овог малог беспомоћног створења и њеног петогодишњег сина – само по величини? Да ли је могла да убије своје дете које већ живи, зато што нема довољно новца, или због неких породичних проблема? И сада јој се, до малопре сасвим прихватљива намера да се реши нерођеног детета, учинила потпуно дивљом, немогућом. Размишљала је да би морала бих да на неки другачији начин разговара са својим сином. Само да ли је потребно? Можда ће се и сам смирити и заборавити о чему је причао са мајком. Деца тако лако заборављају непријатне разговоре… Али хоће ли заборавити на ово?

Тмурне одразе мајке прекинуло је дете које је улетело у собу. Дотрчавши до ње, ухватио ју је за колена и кроз сузе јецао:

– Мама, мама, немој да је убијеш! Молим те немој! Нека се роди, нека бар неко буде са мном! Нека је девојчица, волећу је, искрено, бринућу се о њој, штитићу је… Само је немој убити! Хоћу да имам сестру …

Тада су мајка и син заједно заплакали. Али то су већ биле сузе које су испрале душу и донеле олакшање и њој и њеном сину. Проблем више није постојао.

Овако се прича завршила. Рођена је здрава девојчица и сви су били срећни, а највише њен брат, и дали су јој име… Међутим, ова прича је код нас без имена. Можемо само додати да је брат заиста много волео своју сестру, и бринуо се о њој и бранио је, чак и када су јој родитељи због нечега били љути, па чак и понекад преузимао њену кривицу када је случајно била неваљала. А сада су и сами одрасли, имају своје породице, своје тешкоће и проблеме. Али сада сви они добро знају да су чак и нерођена деца исто тако – деца, а не неки безимени и бездушни биолошки материјал…

Дорофејев Генадиј Кузмич

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ