А ни зелена агенда још није била промовисана на глобалном нивоу. Имамо разлога да верујемо да је била припремљена, али се чекао тренутак – томе у прилог говори и чињеница да је RioTinto већ вршио истраживања у Србији, где је регистровао своје предузеће почетком века, баш за вакта ДОС-а.
У међувремену околности су се промениле. Политичке, економске, војне… у току су неки нови сукоби старих центара моћи поводом старих интереса, а и зелена агенда је ту – изгледа да би променила одређене векторе у друштву, пре него да спаси климу.
Литијум из јадарита је постао интересантан. Иако само једињење садржи релативно мало литијума, и захтева сложену и прљаву технологију, експлоатација је постала исплатива. А бонус је што се налази у Србији, над чијом судбином нико неће плакати, осим можда самих Срба.
Не би се требало заваравати флоскулом о „највишим еколошким стандардима“. То не значи „без штете по околину“, него да би штета била сразмерно мала у односу на добит. А ако је добит велика, а околина небитна…
Помињу се страхотне цифре од преко хиљаду тона сумпорне киселине ДНЕВНО, потребне за екстракцију литијума из јадарита. За оне који не знају, испарљива сумпорна једињења дају онај карактеристични мирис покварених јаја, који је од увек био асоцијација на пакао.
Осим литијум карбоната за производњу батерија, планира се и добијање готово три пута веће количине борне киселине и преко четири пута веће количине натријум сулфата. Плус јаловина од силицијума, погодна да је ветар разноси уз сумпорни мирис пакла…
Колонијална управа у Србији, на челу са „нашим“ председником као својом маскотом, стално говори о литијуму и евентуалној производњи батерија, што је такође прљава и опасна технологија, која ангажује релативно мали број радника, јер су процеси аутоматизовани. И нико нормалан их не жели у своме дворишту.
Оно што нико не пита, ми ћемо:
Одакле нам 110 вагона сумпорне киселине дневно? Ми немамо производне капацитете за то.
Шта ћемо са стотинама хиљада тона борне киселине и натријум сулфата, који се користе у текстилној и стакларској индустрији, које такође немамо?
У светлу тих питања одједном – ах, одједном – постаје јаснија кампања градње путева и пруга, од стране кинеских предузећа са српским подизвођачима чији су власници блиски властима… Пред нашим очима се указују хиљаде камиона и вагона, које довозе отрове у Србију, а одвозе лепо упаковане батерије и сировине за нечију туђу индустрију.
А нама остаје пустош, јаловина, и „наш“ председник као маскота колонијалне управе.
Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ
