Путеви Господњи и судбине људске

Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.

Прва прича: „Без Мене не можете чинити ништа“

Имам једног познаника. Некада је био имућан човек, живео у Москви, управљао својим послом – аутосервисом. Ортачки је ушао у тај подухват и он и његов пријатељ су уложили сваки по пола неопходних средстава. У питању је била позамашна свота. И све је на почетку ишло како треба, зарада је била добра. Једино је с времена на време мој пријатељ упадао у униније, у неко незадовољство, буквално му је недостајало нешто у животу – неки смисао, нешто важније од свег тог материјалног богатства, које се само пожелети може.

Једном приликом се случајно упознао са оптинским архиђаконом Илиодором и после тога његове мисли су почеле да теку у другом смеру. Сасвим неочекивано је схватио да у животу постоји духовност, и да је та духовност много битнија од материјалног. И тако је он једанпут упитао оца Илиодора: – Како да променим свој живот? Оптински архиђакон га је послао старцу Илији. Отац Илија није околишао већ се директно обратио бизнисмену: – Остави свој бизнис и пресели се у Бељов.

За мог познаника су те речи биле као гром из ведра неба. Уређен живот у Москви, успешан посао – како наједном све то одбацити?! Притом, такав поступак би значио да мора да повуче своју половину капитала из посла, што би финансијски уништило његовог ортака… На те примедбе старац му је одговорио: – А ти му онда тај новац остави.

Мој познаник је прихватио те речи чистог срца, потпуно верујући да је то Божија Промисао. Преписао је све на свог партнера, укрцао своју жену, иначе службеницу града Москве, у кола, укуцао у GPS «Бељов» и пошао у неизвесност.

Ко је чуо за то мало провинцијско место са две асфалтиране улице (остало су сеоски сокаци), добро зна како је тамо живети. Старац им је дао благослов да се настане у Бељову, али они наравно нису имали где да живе у том непознатом градићу, стога су се само довезли до краја асфалтираног пута и потом скренули на сеоски друм. Тако су прошли мимо неколико неугледних кућица и зашли у ћорсокак. Тада су изашли из кола и упитали пролазнике да ли неко у околини има кућу на продају. Један од мештана им је одговорио: – Да, баш је суседна кућа на продају.

У ту кућу су се и уселили. Бивши бизнисмен је почео да се бави обновом оближњег древног манастира, који је био напуштен после комунистичког периода. Окупио је невелику екипу радника који су колицима избацивали смеће из опустелих двоспратних храмова. Старац Илија им је помагао молитвом и врло брзо су добили мноштво покровитеља. Тада су радови кренули другим темпом и све под руководством тог бившег бизнисмена. Он је по професији био архитекта и то врло добар.

Присетио се свог старог знања и показао пуноћу свог талента за архитектуру. Поред тога, кренуо је да се учи молитви и његов живот је почео да добија смисао. Очи су му засијале, униније је нестало, а жена, која га је јако волела, се радовала што је њен некада потиштени муж сада постао срећан. Неспорно је да њихов нови живот на почетку није достизао ниво благостања на који су били навикли живећи у Москви, али кроз неко време Господ је све уредио на чудесан начин.

Примера ради, комшиница му је предложила да по смешно ниској цени купи од ње неколико кућица од цигле, које су биле изграђене још пре револуције. Од тих цигала је успео да изгради изванредну кућу. На сличан начин се и све остало довело у ред. Кроз неко време, отац Илија га је благословио да се упише на ванредне богословске студије, што је он с радошћу и учинио. Тада су сазнали да је кућа у коју су се случајно уселили у ствари бивши дом месног проте, а да је на плацу некада био храм који су комунисти срушили. Све је дошло на своје место. Сада он планира да подигне храм на месту срушеног и да вероватно и сам у њему почне да служи, ако је то воља Божија.

И данас када сусретнем свог познаника видим како му се од среће сјаје очи. Чак и по његовом спољашњем изгледу је јасно да он сада живи пуним животом, да је заборавио на било какво незадовољство и да своју духовну радост дели са својим ближњима. Али такву благодат човек не добија тек тако, већ кроз труд када остави своју охолост и преда се Богу и Његовим путевима.

Нажалост, није сваки животни пут такав, јер понекад људи мисле да могу сами за себе створити некакву овоземаљску срећу, чак и против воље Божије. Али ма како да нам привлачно изгледа тај пут, он има трагичан крај, јер како је Господ рекао: «Без Мене не можете чинити ништа» Следећа прича се тиче једне такве трагичне судбине.

Друга прича: „Твој суђени ће ти доћи кроз десет година“

Још кад сам био тинејџер једне ноћи нас је пробудила наша стара комшиница. Бежала је од сопственог сина који је претио да ће да је убије. И није било никаквих сумњи да до тога може и да дође, јер сам ја лично више пута видео како је он секиром замахивао на њу и у самом последњем тренутку нагло скретао секиру у страну. Осим проблема са преким сином који је волео да пије, имала је проблема и са мужем који се понашао на сличан начин. У таквом истом несрећном стању су се налазили и сва њена браћа и сестре који су живели у близини.

Та старица је неколико дана провела у нашој кући. Она се није жалила на своју судбину, а једном нам је испричала следећу причу. Рекла је да она и њени најближи знају зашто их је задесио такав усуд.

Почетком 20. века њена баба, тада девојка од 18 година, упознала је доброг, вредног момка. Одлучили су да се узму. Њени родитељи су живели недалеко од Оптине пустиње и послали су своју кћерку да тражи благослов за брак од оптинског старца Анатолија (Потапова), јер је он својим духовним очима могао да види даље и више него што су она и њени родитељи могли да досегну својим практичним размишљањем.

Девојка је заједно са својом сестром пошла старцу и замолила га да јој да благослов да се уда. Али старац не да није хтео да је благосиља, већ ју је врло строго упозорио да се окане те намере и додао: – Бог не даје благослов за тај брак. Не удај се за тог човека. Твој суђени ће ти доћи кроз десет година, то је твоја судбина.

Младој девојци су те речи звучале јако чудно и она није могла да прихвати то што јој је старац рекао. Враћајући се кући, договорила се са својом сестром да слажу родитеље и да им кажу да су добиле благослов за брак. Обе су се надале да ту превару нико никада неће открити.

Девојка се удала, стигли су и малишани, али после тога све у њиховом животу почело је да се руши. Јади су се низали један за другим. Мужа су послали на робију. Није успела да васпита децу онако како је хтела. И њен живот је постао жалостан. Али тачно после десет година појавио се човек који је некада живео у истом селу и који је тада због неког разлога био принуђен да напусти то место. Он је признао да је био заљубљен у њу још од када је био дечак и да цео живот није могао да заборави на то, те да је сад спреман да се ожени њоме и да подиже њену децу као своју.

Она је одбила његову понуду јер није знала да ли је њен муж у заточеништву жив или мртав, али је истог тренутка схватила шта јој је говорио старац пре десет година. Такве ствари се дешавају када људи верују да увек знају шта је најбоље за њих и не траже Божију Промисао у свом животу, него чак иду и против ње.

Трећа прича: „Светитељу оче Николаје не изостављај нас из молитава својих!“

Прошлог пролећа на дан Светитеља Николаја позвали су ме на телефон из једног од суседних села. Сељаци су приметили да је једна усамљена старица, која је живела на самом крају села, престала да излази из своје куће. Пошли су да извиде ситуацију, а она лежи на поду и не може да се дигне. Комшије су позвале хитну помоћ, а успут и мене – за сваки случај. Обукао сам епитрахиљ, наруквице, узео Дарове и пошао.

Упутили су ме до њене куће. Била је то једна мала, трошна кућица, скоро у пољу. Врата су откључана. Усамљеност, устајалост. По свему се види да је у питању случај када је човек везан за постељу, а нема никог ни воде да му донесе. Нашао сам старицу у једној соби. – Ох, оче Николаје, хвала ти роде мој, каквог си ми само посланика послао! – радосно је ускликнула старица када ме је видела.

Тешко је речима описати то ликовање које је било на њеном лицу у том тренутку. Почео сам да разговарам са њом. Звала се, колико се сећам, Марија. Цео живот је музла краве у комбинату. Није ишла у цркву, јер у близини није било ниједног храма, али била је крштена – тако јој је мајка рекла. А 1941. године је изненада почео рат и Маријног мужа су послали на фронт. Много је очајавала због тога. Мучила се, није имала мира, ридала је данима. Једне ноћи, када јој је било најтеже, јавио јој се Свети Никола Чудотворац – онакав, каквог га је видела на икони своје мајке.

«Зашто се убијаш, женска главо? Вратиће се твој муж жив и здрав. И ако устреба, увек ми се обрати, ја те нећу оставити.»

Тако ју је охрабрио и отишао. Све се десило баш онако како је угодник Божији и рекао да ће бити. И муж се вратио неповређен, и Свети Никола је цео живот био њен заступник и покровитељ. И она му се увек обраћала кроз молитву. Тако и нисам успео да убедим Марију да ја уопште нисам посланик Светог Николе, већ само обични сеоски свештеник – јереј Димитрије Торшин из Успенског храма села Озерскоје – који јој је случајно дошао у посету.

Старица је сваку моју реч – о вери, о Богу, о вечности – упијала са великом пажњом и благонаклоношћу. А после се исповедила из свег срца, покушала је да се присети свих својих несавесних поступака, још од младости. И причестила се. Чини ми се да је митрополит Антоније Сурошки говорио да су свеци људи који су се одрекли себе и отворили своје срце за Господа, како их благодат не би само испунила, већ и препунила и прелила се преко ивице тих светих сасуда на све људе који их окружују. Као код Преподобног Серафима Саровског, када се спасава један човек, а око њега хиљаде.

Док сам се враћао кући мислио сам о Светитељу Николају и благодати која се прелива преко свих граница земаља и времена. Архиепископ из Мале Азије, који је живео крајем 3. и почетком 4. века, и совјетска сељанка из забаченог сеоцета, која о Богу скоро да није ништа чула целог свог живота.

И та чудесна утеха која је одагнала тугу у тој тешкој години. И та подршка и помоћ у тегобном, а у старости и усамљеном животу. И тај пролећни празник Светитеља Николаја када је старица наједном пала с ногу, а сељаци се сетили да не позову само лекаре, него и мене.

Марија, узгред, наравно није знала да је тај знаменити дан који је за њу представљао дан благовести и дан покајања, и дан причешћа Божанским Тајнама, био још и дан њеног небеског покровитеља. Касније сам сазнао да је Марија преминула врло брзо после моје посете. Како се испоставило, моја случајна (да ли је случајна?) посета је за њу била и испраћај у живот вечни…

Светитељу оче Николаје не изостављај нас из молитава својих!!!

Извор: