СЛУЧАЈ ,,РИО ТИНТО“ – КАД ДРЖАВА ЈУРИ КАПИТАЛ, А НАРОД БИОЛОШКИ ОПСТАНАК
,,Historia magitra vitae est“ или ,,Историја је учитељица живота“, реченица је која се помиње већ на првим часовима историје. У питању је мисао Марка Тулија Цицерона, који је посебно наглашавао важност учења од прошлости и извлачења извесних закључака у светлу садашњих и будућих потеза.
У нашој земљи у току је процес који није непознат минулим временима, битка која се не одиграва по први пут. Са једна стране фронта наступају једна велика мултинационална компанија и (нажалост) држава, а са друге народ. Први се боре за капитал и боље стање на сопственом банковном рачуну, а други за голи живот и опстанак. Први имају све могуће полуге моћи, а други могу имати храброст, одлучност, разборитост и спремност за жртву, што je – како нас опет учи историја – сасвим довољно да моћ заврши као поражена страна.
Полазећи од чувене Цицеронове реченице, присетићемо се неких догађаја, како бисмо уграбили одређене закључке и поуке, ако је то икако могуће. Прича почиње овако…
,,ВИТАЛНИ ЕКОНОМСКИ ИНТЕРЕСИ, ЗАПОШЉАВАЊЕ И СВЕОПШТА КОРИСТ“
Шездесетих година прошлога века, на острву Бугенвил, тада делу Папуе Нове Гвинеје, откривено је огромно налазиште руде бакра. Осетивши неодољиви мирис капитала, мултинационална компанија ,,Рио Тинто“ убрзо оснива рудник ,,Пангуна“ и са експлоатацијом бакра започочиње 1972. године. Читав пројекат представљен је локалном становништву као витални интерес за економију земље и прилика за запошљавање огромног броја људи (звучи познато?)
Заиста, на пословима у руднику запослено је више хиљада радника, али углавном из других крајева Папуе и Нове Гвинеје, што је био први камен раздора. Староседеоци нису благонаклоно гледали на придошле раднике, а врло брзо почели су да увиђају да економске користи за локалну заједницу готово да нема и да највећи део профита напушта острво. Уз све то, што је из биолошког и егзистенцијалног угла најбитније, почела је да се јавља све већа бојазан због штетних утицаја рудника на животну средину и здравље локалаца.
Несугласице између Бугенвила и Папуе Нове Гвинеје, услед етничких, економских и културних разлика, постојале су и пре отварања рудника, али права нетрпељивост, из већ наведених разлога, настаје тек од тренутка отварања рудника. У почетку, становништво Бугенвила покушавало је мирним путем да дође до своје правде, пре свега подношењем жалби и петиција влади Папуе Нове Гвинеје и ,,Рио Тинту“. Када тиме нису постигнути никакви резултати, покушало се мирним демонстрацијама и јавним скуповима. Држава и ,,Рио Тинто“ поново су остали безобразно неми. (Можда и ово звучи познато?) Следећи корак биле су блокаде прилазних путева ка руднику, а затим и саботаже и уништавање имовине рудника, што такође није довело до било каквог помака.
Како су централне власти и ,,Рио Тинто“ игнорисали све напоре и све облике протеста становника Бугенвила, они су се војно организовали и формирали Бугенвилску револуционарну армију (БРА). Године 1988. отпочео је крвави грађански рат, који је формално трајао до 1998. године, а фактички траје и дан-данас у, на сву срећу, знатно мирнијем виду. За време рата дешавале су се бројне афере, смењивале су се вође, унајмљиване су стране војске (од стране централне власти Папуе Нове Гвинеје), и што је најтрагичније – гинуло је много људи. Према доступним подацима, десетогодишњи грађански рат однео је негде око 20000 живота, уз хиљаде расељених лица.
Политичке несугласице решене су тако што је Бугенвил најпре добио значајну аутономију, а затим на необавезујућем референдуму 2019. године, његови становници са преко 98% гласова изабрали су независност. Договором две стране из 2021. године, постигнут је споразум према коме ће Бугенвил стећи независност до 2027. године.
Ипак, нас овде занима једно друго питање.
ШТА СЕ ДЕСИЛО СА РУДНИКОМ И КАКВА ЈЕ БИЛА УЛОГА РИО ТИНТА?
Рудник је, из безбедносних разлога, престао са радом 1989. године. Последњих година говорило се о поновном отварању, под надзором и са учешћем бугенвилских власти, али отпор становништва, пре свега због еколошких питања, и даље је велики, тако да до тога није дошло.
Рудник ,,Пангун“ оставио је иза себе, тешким металима и другим токсичним материјама, загађене реке, а самим тим и драстично смањење рибљег фонда, што је главни извор прехране, али и зараде становништва. Поред река, токсичним отпадом загађено је и земљиште, поставши неплодно и непогодно за обраду, чиме је угушен још један значајан извор прехране и зараде становништва. Активностима рудника посечене су велике површине шума, чиме је нарушено функционисање и опстанак многих биљних и животињских врста.
Становници до данашњега дана воде правну борбу против компаније ,,Рио Тинто“, а у њиховим тужбама као основ стоје озбиљна еколошка штета, разни облици загађења и нарушавања здравља, кршење људских права и ратни злочини. Један од првих, а свакако случај који је покренуо лавину јесте Sarei v. Rio Tinto из 2000. године (видети линк), у коме је група становника Бугенвила тужила компанију Рио Тинто за акције као што су учествовање у ратним дешавањима и помагање војске Папуе Нове Гвинеје, кршење људских права, еколошка штета и загађење животне средине. Поменута тужба поднета је у Сједињеним Државама, према закону који омогућава странцима да подносе тужбе у овој држави за повреде међународног права извршене у иностранству. Случај је трајао више од деценије (одуговлачен?), а завршен је тако што је Апелациони суд 2013. године одбацио тужбу, позивајући се на тек донету одлуку Врховног суда у случају Kiobel v. Royal Dutch Shell, према којој поменути закон (Alien Tort Statute) не може бити коришћен за тужбе против компаније за кршење људских права почињеног у иностранству.
Ипак, читав случај био је значајан корак за наставак правне борбе, која траје и данас, и коју красе дуги процеси и бројне препреке, што је, наравно, случајност…
,,РИО ТИНТО“ И МИ
Данас се српски народ налази пред сличним искушењима и изазовима са којима су се суочавали и становници Бугенвила. Како је почетна теза да треба учити од историје, јасно је до каквих све последица може довести неодговорно вођење државе. Кристално је јасно и да народ насупрот себе има моћну мултинационалну компанију и државу, а ту се, нажалост, могу сврстати и све оне институције које су вазда биле ослонац народу, а које по питању Рио Тинта (али и Косова и Метохије) ћуте из виш€ милиона разлога.
Наравно, носиоци моћи ће наставити да понављају како је пројекат битан за економију земље, за запошљавање људи, како је све безбедно, а не би ме чудило ни да се из њихове приче испостави да је активност Рио Тинта лековита. Ако бисмо их питали да прокоментаришу ,,случај Бугенвил“, вероватно би закључак био да су локалци само користили рудник као изговор. Ипак, фактографија говори нешто друго.
Још једна лекција из историје, али и живот који живимо данас, учи нас да Срби нису претерано способни да делују превентивно, већ само последично, што ми не допушта да будем претерани оптимиста по овом питању, али ко зна… У сваком случају, у овој борби не смеју постојати левичари, десничари, феминисткиње, марсовци, комунисти и остали. Ситуација је таква да је јединствено и целовито деловање нужност. Да ли позивати историју у помоћ и у овом случају? Боље не, ни слога нам не иде.
аутор текста: Ђорђе Спасић,
оснивач и уредник блога М.Х.
Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
