Владимир Умељић: СУЗА ДЕДЕ РАДОМИРА

(Од унука, с љубављу)

Прича о деди Радомиру би могла да се наслови и са „Од чобанчета до Обилића“, јер његов животни пут јесте водио од сеоског малишана, који је завртао воловима репове у питомини шумадијске Груже, па до четири немилосрдна рата и испршених груди у официрској униформи, што изранављених у борбама, што окићених Обилићевим медаљама.

Но ратови нису били врхунац животних искушења, он је почео да се назире у немачком заробљеништву у време Другог светског рата, да би кулминирао по повратку у тада Титову Југославију.

Ону, у којој су сви били једнаки а само понеки једнакији. То додуше за понеког звучи прилично апсурдно, али ако ништа друго, помаже да се разумеју мотиви данашњих југоносталгичара и титољубаца.

Јер они би и даље да буду „једнакији“. Наравно – само у име народа.

Да, дете, причао је једном, већ кад смо се повратили из немачког заробљеништва, видео сам која птица сада пева – пљување, режање, псовање, све вас треба под суд, бандо капиталистичка и империјалистичка, сви сте ви злочинци, и тако…

Али боље сам прошао од мог ратног друга Драгутина Гавриловића, то је онај официр, који је бранио Београд 1915. и рекао војницима да не брину за своје животе, јер су они избрисани са списка Врховне команде, те сад само могу у славу да узлете, да…

Ту је био и тешко рањен, једва је претекао.

А када се повратио из нацистичког заробљеништва, ови нови, комунисти су му приредили дочек и од железничке станице до његовог стана на Славији су га пратили, пљували и псовали, изругивали, гурали и саплитали…

Ни месец дана није потом саставио, препукло му срце… Једном сам га посетио, само ми рече, а за ову земљу, за ову младост сам се борио, крварио и – заћута. Шта ћеш, грађани нису тако отпорни као ми сељаци, пуче му срце…

А да и не помињем судбину синовца Драгољуба, пароха у Книћу, који се одмах 1941. латио оружја и отишао Дражи, постао четнички војвода а на крају, при повлачењу, био са Павлом Ђуришићем убијен у Јасеновцу. Да, браћа Хрвати, који су биће били и међу онима, који су 1945. у сред Београда пљували и ударали Драгутина Гавриловића. Отерали га у смрт…

Драгољуб је повео тројицу браће у борбу, Љубиша је погинуо и ни гроб му се не зна, Добривоје и Јакша су преживели а и партизани су их поштедели, када су Енглези све српске четнике код Зиданог Моста у Словенији предали Титу.

Јер њих двојица су били врло млади, те им ни брада није расла.

И то су углавном били српски партизани, комунисти. Приповедао ми је једном Јакша, постројише их тамо после изручења у строј а Слободан Пенезић Крцун маршира пред њима, загледа их. Онда застаде и пита једног официра, тик до Јакше – како се зовеш, ђубре? Овај одговори – за тебе сам ја господин мајор а сам си ђубре!

Пенезић цап за пиштољ, па право у чело!

Да, чешће је наш усуд био баш тегобан а за наше несреће не смемо да кривимо само друге, да ли оне хрватске „крижаре“, како они кажу, да ли потурице из Босне и Рашке или Арнауте, не…

А ја, шта ћу друго, већ да се захваљујем Богу, имам сина, твог оца, и ћерку, твоју тетку, обудовелу, удовица а сада и вас двојицу, унуке, сви здрави, Господ нека вас чува. А син и ћерка никада нису грке речи једно другом о главу обијали а камоли пушку и нож једно на друго потезали.

И тога је било у српским фамилијама…

Да, твоја тетка, била је баш срећно удата, добила ћерку, муж из познате фамилије у Чачку, висок положај пре рата а онда одлучни противник комуниста у рату. Док му рођена сестра жестоки комуниста а покојни рођени брат чувени партијски ликвидатор, пола Чачка је још за време рата у црно завио.

Е тај мој зет је чак успео да избегне, када су Черчил и Стаљин дали Титу свој благослов и Југославију, коју смо ми на сопствену несрећу стварали, али жена и ћерка му остадоше овде, у Београду.

Те он умисли и обрати се својој сестри – Милка, ја изгубих, ви победисте, хоћу само да дођем и изведем жену и ћерку из земље, па нека вам је Богом просто – хоћеш ли ме саклонити, помоћи? Да се другачије окренуло, ти знаш, и ја бих теби помогао, крв није вода, заједно смо одрасли…

Она потврди, закле се, он кришом дође назад и Милка га одмах преда својим партијским друговима, стрељаше га очас…

Да, опасна она а њен муж исто тако, он је био Главни тужилац, када су судили и осудили нашег мученичког Чичу, ђенерала Дражу Михајловића, да…

А лепа имена носе, Милка и Милош, шта ћеш, није сваки Милош неки Обилић…

Па како онда да не захваљујем Богу сваког дана за своју фамилију, за нормалну децу без омразе и проливене крви, и за унуке? А ова несташица, попара и маст на хлебу сваког дана, и тескоба, станчић, све је то за људе, има горега…

Тај породични „станчић“ је био тзв. двоипособни, две собе, кухиња, купатило, мали одвојени клозет и мајушна „девојачка“ соба, у којој је било таман места за уски кревет и једну шамлицу. Мали балкон ка унутрашњем дворишту зграде, један тесни ходник је водио од улазних врата ка дневној соби и балкону…

Јер дедин велики официрски стан код Карађорђевог парка је био конфискован за нове властодршце, наравно – у име народа.

Родитељи су спавали у спаваћој соби, он и брат на каучима у дневној. Бака је имала свој мали лежај у кухињи, а деда је играо улогу „девојке“ и ноћио у оној собици… не, у оној кажњеничкој ћелији…

… да, али на зиду те собице, одмах преко пута уских и тесних (понекад је мислио – правих девојачких) врата, висила је славска икона његове породице, Свети Стефан Дечански, пред њом се њихало кандило…

Не, то је пре била једна испосничка ћелија…

Деда је био један урушени див, снежно беле косе и светлих плавих очију, жилав и кошчат. Примао је само минималну пензију, али он је био задовољан и са два тањира попаре дневно, на води скуваног старог хлеба…

А био је већ срећан, када је у попару могао да успе две супене кашике шећера… Једном му је причао, да се на то навикао за време ратног заробљеништва у Другом светском рату, у немачком Оснабрику.

Хуманитарна организација УНРА им је тада повремено слала пакете и „тај шећер нам је, синко мој, душу одржао…

Швабе су нас слабо храниле… А ми смо, док смо у Великом рату 1915. прелазили Албанију, с њиховим заробљеницима делили и последњу кору хлеба, шта ћеш…“

И за њега и за баку је било најважније, да себи могу да дозволе јутарњу кафу и свој дуван. Цигарете су куповали само на комад, по пет, шест или осам комада, увијених у фишек од сиве, масне хартије… А зимница, коју је бака сваке године спремала, нашло се ту и слатко, и пекмез, и туршија… живот…

Сетио се, како га је деда својевремено произвео у свог писара… Он је наиме научио да чита и пише око годину дана пре но што је кренуо у основну школу, а старом човеку су већ одавно дрхтали прсти, рукопис му је постајао све нечитљивији…

Али – непрестано је писао молбе и жалбе „властима“ и „борио се за своја права“…

То је било једног суботњег јутра, одмах после доручка, деда је изашао из своје собице са важним изразом лица, позвао га згрченим кажипрстом да седне за кухињски сто и ставио лист папира, и једну мастиљаву оловку пред њега. Онда се молећиво насмешио, деде, сине, треба нешто важно да напишемо властима, имам ја своја права…

Овог пута се радило о молби, да му општина додели повластицу за бесплатну вожњу трамвајем по граду. Жарко је желео, наиме, да оде трамвајем до Ташмајдана, да седне на клупу у парку и да „посматра свет“, шетаче, мајке и децу, голубове… Ноге га међутим нису више служиле, пешице одавде, од Вуковог споменика, то је било далеко, на крају света…

А новац, још и за трамвајску карту, не, то није било могуће…

Ту молбу је потом, у току наредних година, можда стотинак пута и у разним варијантама за њега писао… Није чудо, мислио је, да је текст скоро дословце запамтио. Деда му је тада важним гласом диктирао:

„Ја сам артиљеријски потпуковник старе српске и југословенске војске, оне краљевске. Учествовао сам у сва четири рата, два балканска и два светска. Четири пута сам рањаван и још носим два шрапнелска зрна испод срца, јер нисам дао да им их изваде. Ја сам ратни војни инвалид и имам то написмено. Имам две Обилићеве медаље за храброст, француску медаљу за храброст, италијанску медаљу за храброст и орден Југословенске круне.

Имам Албанску споменицу и провео сам преко једанаест година свог живота у ратовању за нашу земљу, четири од тога у немачком заробљеништву, у Другом светском рату, а то је било много горе од ратовања.

Ноге ме више не служе, имам болове у крстима и без наочара не видим. Боле ме бубрези, тешко мокрим. И слух је попустио. Молим да ми се одобри повластица за бесплатну вожњу трамвајем, коју имају и носиоци Партизанске споменице, јер ја имам Албанску споменицу, а пензија је мала и…“

Тја, ретко је добијао одговоре на те своје молбе… а та повластица му никада није била одобрена… Знао је и он да је то заправо узалудна работа, али није одустајао. Једном је уз шеретско подмигивање и коментар: „Можда их ово дирне“ издиктирао и додатак: „Кад смо 1915. прешли Албанију и стигли на Крф, лежали смо на земљи, изнемогли и поређани као притке за ограду воћњака.

Кад дођоше два војника, па ме један за руке, други за ноге, понесоше ме. Видим ја, иду ка броду, баш хоће да ме однесу до Вида, у Плаву гробницу. Препадох се, надође снага, те повиках – не мене, сунце вам ваше, жив сам више и од вас, слепих код очију!“

Небројено пута, пловило му је сада кроз главу, у летњим јутрима, када је улазио у кухињу, видео је деду на малој шамлици, на балкону, погнутог над његовом драгоценом картонском кутијом за ципеле. Његов оскудни алат је лежао раштркан на поду око њега и марљиво је нешто куцкао, бушио, турпијао… и смешкао се…

Раније или касније, чуо се његов искрено зачуђен и понекад помало нестрпљив глас, жено, куд се дедоше моје јеге (тако је он звао своју стару, скоро сасвим глатку турпију, личила је више на један тупи нож)?

Бака би уздисала и одлазила на балкон, погледала около и онда негде на поду иза или чак испред њега налазила „јеге“, и махала главом, е мој Раде, баш си остарио… Он је климао главом, гледао је чисто шеретски изнад руба својих наочара, осмехивао се и нагињао се поново над своје „мајсторисање“…

Сетио се једне ретке ситуације, када је дедин осмех постао горак, глас опор а очи мутне, жалосне и љутите… и он, његов млађи унук, био је одговоран за то…

То је чак било за њихову Крсну славу, он је тада имао десет или једанаест година.

Празници Божића, Васкрса и Крсне славе су били најлепши дани у години. Тада су сви у кући били смирени и ведри, није било напетости и свађа, и – тада су сви били сити, тада се ни у дане највеће оскудице није штедело на јелу и пићу, на колачима и слаткишима…

Деда је за Славу облачио своју стару, свеже опрану и испеглану кошуљу, исправљао леђа, прсио се, јер једном годишње опет је он био глава куће, то је била његова Слава, која ће једног дана прећи сину и његовим синовима…

Бака је данима пре тих празничних прилика терала све из кухиње, сецкала и чистила, месила и мутила, кувала и пекла… Тада се јела супа са „правим“ месом (значи – не само са костима), сарма, мирисна прасетина… Добош-торта и јастук-торта, пуслице, пишингери, ролат са џемом од шипака… и, наравно, „Не дирај ме“…

То је, наиме, било име, које је његов брат дао бакиним принцес-крофнама, јер кад год би их она правила, он би неуморно облетао око ње и сваки час завлачио прсте у слатко, жуто пуњење крофни, потом облизивао улепљене прсте и гласно цмоктао од задовољства…

Бака би га нежно терала напоље, правила се да строго подвикује, не дирај то, не дирај ме, дете, неће ништа остати за колаче, хајде, излази одавде, сад ћу да узмем ватраљ, испрашићу те, очију ми…

Тог јутра је кандило пред иконом смирено горело, мали пламен се нечујно лелујао, напољу је гласно завијао хладни новембарски ветар, у стану је било топло и пријатно. Свештеник је стајао испред иконе, молио се и појао, а у собици је још само за деду било места, сви остали су стајали испред отворених врата, крстили се и ишчекивали свечано сечење славског колача.

Тада му је у једном тренутку, преко свештениковог рамена, поглед пао на Славску икону и као да ју је по први пут у животу видео… барем на тај начин, није знао како то и зашто баш сада… Можда јер је, у међувремену, често листао једну новоискрслу књигу са фотографијама старих византијских, руских и српских икона…

…да, неколико њих је било и из Хиландара…

Сад је видео пред собом једну избледелу штампану репродукцију у старом и искрзаном раму, чисто али ужутело и посивело стакло испред ње је у доњем левом углу било напукло, и покривено комадом провидне лепљиве траке а сама слика… Изгледала је као отцепљена страница неког часописа…

…да, то је и даље била њихова Славска икона и знао је да њен значај, и њена вредност не зависе од материјала и ликовног квалитета, али…

Када су потом сели за свечану трпезу, бака је управо поделила супу, деда је очитао молитву и сви су се прекрстили, није одолео и питао је деду, како то, зашто они немају неку угледнију икону, зар се у њиховој фамилији увек славило испод тако нечега, зар се у породици није једна древна икона увек предавала са колена на колено?

Тада је дедин осмех одједном постао горак, глас опор а очи мутне, жалосне и љутите… снуждио се… Загледао се некуда у даљину, одложио кашику, да, сине, однели су, власти су дошле, ја сам се тада тек био вратио из немачког заробљеништва, ето…

…узели су и понели нашу икону, узели су и моју сребрну сабљу, коју ми је престолонаследник Александар на Солунском фронту лично уручио, када ме је одликовао, моју парадну официрску униформу… И сво моје ордење, две златне Обилићеве медаље, све, све однеше…

…злато је то, вредно, ваљда су их понели да их претопе у неке своје дукате, држава је то, њој увек треба… А икона је била врло стара, вредна… Рамена су му се згрчила па опустила, одмахнуо је уморно руком…

Бака је ужурбано прошушкетала, де, де, де, доста о томе, не треба тровати децу, де, де, Слава је, хајде, једите… Било је, међутим, касно. Деда је дизао уздрхталу руку ка грлу, ћутао је и суво гутао, глава му се ситно тресла…

Једна суза му је склизнула низ одједном врло, врло смежурани образ.