Владимир Лорченков: ЗАШТО СЕ АЛЕКСЕЈ ФЈОДОРОВИЧ НИЈЕ УМЕШАО?

Почињем да објављујем есеј о најчуднијем роману Ф. М. Достојевског. Шта је аутор овим делом хтео да нам поручи, питају се читаоци, критичари, књижевници већ више од сто година? Ништа компликовано. Као што се каже директним текстом на крају романа, сви ми Руси – Великоруси, Украјинци, Белоруси, па чак и совјетски смердјакови – треба да се сетимо нашег Иљуш… Николаја II и држимо се заједно, иначе ћемо тотално пропасти. Молим да се уздржите од даљег читања ако сте странац или имате мање од 18 година.

У разматрању четири стуба романа „Браћа Карамазови“, на којима почива његова радња, хронолошки ћемо кренути од супротног. Односно, од оног најатрактивнијег. Па да, почећемо од лепотана Карамазова млађег. Тог брата најчешће зову Аљоша, јер је тако радио аутор. Уз сво дужно поштовање воље покојног Фјодора Михајловича, ми то нећемо учинити. На крају крајева, Алексеј Фјодорович је вредан наше највеће пажње, а његове године, знате (ове године Карамазов млађи ће напунити 144 године). На крају крајева, ми просто не волимо фамилијарност.

Какав је кратак опис Алексеја Фјодоровича? Он је блажени, „исусић“ који увек свима опрашта, веома је љубазан, згодан, млад и снажан… уопште, најпозитивнији лик у роману, уједно и превише позитиван за обичан живот. Руси, међу којима су и читаоци овог есеја и његов аутор и аутор романа о коме је есеј написан, па и сам Карамазов млађи, према овој врсти лика односе се са топлином, али и понеким подсмехом. Таквима није место у друштву, тачније, имају само једно место – у припрати, са светим јуродивима (није узалуд Достојевски умало затворио Алексеја у манастир). У супротном, они могу бити опасни јер крше основни принцип адекватности, који су дефинисали још антички филозофи. Мушкарац пије на гозби, туче се на бојном пољу, филозофира на академији… а јуродивима је одређено посебно место. Алексеј Фјодорович је увек и свуда простодушан, а ипак, као што ви и ја знамо, „простота је гора од крађе“.

Међутим… да ли је Карамазов млађи заиста тако једноставан? Мислим стварно, не по изгледу. Достојевски даје одговор на ово питање, и то прилично брзо и јасно. Не, није једноставан. Не, није благословен. Не, није будалица.
Алексеј Фјодорович допушта да се одмазда догоди, не спречавајући предстојеће убиство његовог оца, за које је знао.
То јест, он није исусић, него Исус. Наравно, не желим тиме да кажем да Достојевски жели да нам каже да је Алексеј Исус Христос, не журите са љутњом. Само кажем да Алексеј тумачи хришћанство као особа која је у томе веома искусна. То више није ниво „корисника“, већ барем „усавршеног корисника“.

Попут Толстоја, Алексеј Карамазов се не задовољава упутствима Цркве – са становишта верника, творевине не само Божије, већ и људских руку – и пажљиво проучава изворе да би самостално извео закључке. И закључује да се не треба мешати у природни ток ствари, који је унапред одредио Створитељ, иако је то у супротности са основним и наизглед очигледним принципом праштања.
Какво хришћанство исповеда Алексеј Карамазов? Читаоче, спреми се…

Почнимо од најважнијег, од немешања. Алексеј не покушава да спасе свог оца. То је, понављамо, на први поглед у супротности са основним принципима религије коју он исповеда. Може се расправљати о томе „није дошао с миром, него са мачем“ или се присећати праведног суђења, али у оба случаја не говоримо о човеку, већ о Христу. Његово је право и прерогатив да суди, смилује се и кажњава. Човек који тврди да је Христос је, у ствари, Антихрист, пали анђео, створење које је посегнуло за улогом Бога. Нама, његовим створењима, једине доступне опције су милосрђе и опроштај. Све остало није наш посао.

И ево Алексеј, скоро монах, хришћанин… преузима улогу, можда не судије, али свакако члана пороте. Његова пресуда је „крив“ – што је, генерално, разумљиво – и према овој одлуци, Алексеј не користи право на помиловање и не уклања џелатову руку. Отац Карамазов остаје несвестан покушаја убиства које се спрема и умире на одру. Иако џелат није био брат који је првобитно намеравао да игра улогу егзекутора, Алексејева одлука да не упозори оца одиграла је своје у смрти старца. Да је знао да је у његовој кући већ припремљена замка, отац Карамазов понашао би се опрезније.
Дакле, рекло би се да Алексеј није поступио као хришћанин. Истовремено, Достојевски на све могуће начине наглашава да је Карамазов млађи хришћанин. Буквално, он користи позоришне технике, јер наш први сусрет са ликом дешава се кад је обучен у монашку одежду. Тај утисак прати нас током читавог романа, па чак и кад Карамазов млађи промени костим, за нас је он још увек у мантији. Ово је једноставна техника, тако мало паче види своју мајку у првом предмету на који наиђе након што љуска пукне и оно изађе на светлост Божију. Гледалац у позоришту не разликује се од тог пачета. Показали су нам Алексеја у мантији. „Монах“. То је план Фјодора Михајловича. Па зашто се онда хришћанин понаша нехришћански? Ова контрадикција се може разрешити ако се окренемо историји самог хришћанства и епизоди са „Легендом о великом инквизитору”…

… И ево, обожавани Исус, због којег су људи у 11. веку ишли у крсташки рат – никад више ми људи нећемо толико волети Христа и веровати у Спасење као што су га волели и веровали у средњевековљу – сусреће Великог Инквизитора. Подсмеха ради, Достојевски га приказује као усахлог старца, иако је Фурније-Бенедикт, иначе, био крупан, снажан човек скоро до смрти. Он наређује да Исуса ухапсе, одводе га у затвор, и Инквизитор испитује затвореника.
И ту имамо прву недоследност.

Чињеница је да Инквизитор не спроводи никакво испитивање. Он изговара дуг, страствен, конфузан дијалог по коме су толико познати масонски говорници – Алексеј, коме аутор чита драму, подругљиво узвикује: „Па ти си масон!“ – чије се опште значење своди на… ммм, своди се на… Опште значење које… У коме нема никаквог смисла. Разговор Великог Инквизитора и Христа нема никакве везе са ислеђивањем (inquisition) у Инквизицији – Достојевски је то врло добро знао и могао је савршено да стилизује разговор двоје људи као такво ислеђивањем, и ми ћемо то сада брзо демонстрирати.

Како? Просто ћемо се упознати са почетком ислеђивања у Инквизицији. На пример, узмимо приручник за обуку инквизитора Бернарда Гаја, великог инквизитора Тулуза, који је уништио остатке националне цркве Окситаније, доминиканца, аутора „Приручника за инквизиторе“ и 636 осуда. Узмите у обзир да се таква казна увек заснива на добровољном признању. Па да почнемо…

Извор:
ИСКРА