Лили Гринберг Кол: Као Јеврејка не могу да подржим геноцид у Гази и жао ми је што председник Бајден тај геноцид подржава

Прошле седмице сам поднијела оставку на функцију у Министарству унутрашњих послова Сједињених Америчких Држава, и постала прва јеврејска политички именована службеница администрације која је јавно дала оставку у знак протеста – и жалости – због тога што је предсједник Џо Бајден подржао геноцид у Гази, гдје је убијено више од 35.000 Палестинаца. То је била невјероватно тешка одлука, али неопходна – и која се чинила још хитнијом, док је предсједник САД упорно нарушавао идеју о безбједности Јевреја, користећи моју заједницу као штит да би избјегао одговорност за своју улогу у овом злочину.

Радила сам напорно како би ова администрација била изабрана, прво као организаторка за потпредсједницу Камалу Харис током демократских предизбора 2019. године, а затим за изборну листу Бајден-Харис на општим изборима у кључној држави Аризони. Некада сам видјела администрацију Бајдена и Харисове као свјетионик и симбол наде за демократију у све већем мраку. Али сада, саучесништво САД у масакру над Палестинцима у Гази, подсјећа ме на то да у временима великог ужаса, многи који имају велику моћ бирају да не ураде ништа.

Као многи амерички Јевреји, потичем од оних који су побјегли из Европе и преживјели насилни прогон. Моја трудна прабаба је побјегла од прогона скривајући се у коњској запреги, затим је прешла океан сама, тражећи сигурност у новој земљи. Насљеђе које носим је оптерећено одсуством оних који би данас требало да буду овдје: цијелих породица које нису могле да избјегну надолазећу Шоу, угашене и нестале у сјећању. Осјећам тежину ове историје сваког дана.

Након кошмара 7. октобра, данима са провјеравала како су моји вољени и дијелила трауму коју је осјећала моја заједница. Сјећам се да су дани који су услиједили били обавијени тугом за вољенима који су нестали или су били узети као таоци, и неизмјерним болом како се ширио списак особа чија је смрт потврђена. Ипак, ухватила сам себе као задржавам дах у ишчекивању одговора Израела на трагедију.

Током многих мјесеци од тада, гледала сам како се Палестинци боре да преживе неселективно бомбардовање њихових домова, бомбардовање које су финансирале САД. Дјеца која на друштвеним мрежама уживо преносе била су приморана да заузму мјесто одсутних новинара, од којих су многи убијени у овом сукобу, који је постао најсмртоноснији за новинаре до сада. Видјела сам безброј снимака породица које бјеже од бомби, дјеце која плачу због губитка мајки и избјеглица које сада дрхте у Рафи.

Ово никога не чини сигурнијим – ни Палестинце ни Јевреје. Знам шта значи плашити се растућег таласа антисемитизма. Престрављена сам – осјећам то сваког дана. Али сигурна сам да Јевреји нису боље заштићени ратним напорима, који су подржани од стране САД и вођени у име безбједности Јевреја, а који подстичу геноцид над читавим народом колективно означеним као “наш непријатељ”. У ствари, чинећи Јевреје лицем немилосрдне, геноцидне кампање само нас још више доводи у опасност.

Безбједност Палестинаца и Јевреја нису супротстављени. Заправо, дубоко су испреплетени. Предсједник Бајден то не увиђа. Он одбија да позове на трајни и стални прекид ватре, ускрати бланко подршку Израелу, осигура дипломатско ослобађање израелских талаца и палестинских затвореника, оконча опсаду Газе и ради на укидању система апартхејда широм Свете земље. Зато је, у овом тренутку, мој бивши шеф особа која ме чини најнесигурнијом као америчку Јеврејку.

У овом тренутку, утјеху налазим у раду организатора који захтијевају да се њихов глас чује. Инспирисале су ме безбједне заједнице које стварају коалиције јеврејских и палестинских активиста који раде заједно у овом тренутку, заједно са хором гласова – укључујући студенте, синдикалне раднике, бираче из кључних држава, просвјетне раднике, умјетнике, вјерске вође, писце, припаднике службе и, да, више од 500 чланова Бајденове администрације – који су осудили геноцид. Сваки од ових гласова говори у складу са мојом јеврејском вјером, која ме учи да врлина пикуацх нефесх значи да је спасавање живота највећа мицва коју неко може учинити.

Постоје лекције које треба научити из наше вјере и историје, док посматрамо како се иста дехуманизација која је задесила моју заједницу сада дешава другој. Сваког дана видим фотографије расељених људи у Гази и то ме подјсећа на сјећање моје породице на најмилије који су убијени у холокаусту – што ме заузврат подсјећа на Накбу: трагедију која се догодила 1948. године када је палестинско друштво уништено, а око 700.000 Палестинаца расељено из своје домовине због формирања данашњег модерног Израела. Шоа и Накба значе исто на хебрејском и арапском: катастрофа.

Поднијела сам оставку у сриједу, 15. маја – на 76. годишњицу Накбе – јер више нисам могла да служим по вољи предсједника који одбија да заустави још једну катастрофу.

Ауторка је била специјална помоћница шефа особља у Министарству унутрашњих послова САД

Коментар је објављен у “Гардијану”

Извор:
НСПМ