Манастир Светог Саве у Жеровници свечано прославио своју храмовну славу

zerovnica

Светом оцу нашем Сави, првом српском архиепископу, посвећен је мушки манастир Епархије рашко-призренске у егзилу у Жеровници на северу Косова и Метохије. На празник Преноса моштију Светог Саве 19. маја, манастир је свечано прославио своју храмовну славу Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Ксенофонт уз саслужење преосвећених Хорепископа Максима и Наума и више свештенослужитеља епархије. Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је око 150 верника из разних крајева наше отаџбине. Неки од њих су се сјединили са Господом кроз Свето Причешће.

После Литургије владика Ксенофонт је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Светог Саве принело манастирско братство и овогодишњи домаћини славе: Светомир Милојевић из Сочанице, Владимир Радовановић из Лепосавића, Саша Штаткић из Призрена и Драгана Радосављевић из Лепосавића.

За наредну годину пријавили су се: Мирослав Аритоновић из Косовске Митровице, Бојан и Нера Тркуља из Београда, Владан Кулизић из Лепосавића и Дејан Симић из Лепосавића.

У својој архипастирском беседи Владика Ксенофонт је поучио своју паству:

„Не очајавамо као Јуда, нећемо, чак и ако смо сребренике примили од непријатеља Божијих, нећемо очајавати, бацићемо сребренике њихове, а онда ћемо изаћи напоље, вратити се Господу, плакати горко због грехова својих и не сумњајте у то да ће нас Господ опет примити, да ће нас Господ опет помиловати, да Свети Сава који данас како је изложено у ‘Небеској Литургији’ Владике Николаја клечи на небу, спустио главу своју ка земљи и плаче због грехова наших, да ће допустити даља страдања и недаће српскоме роду али да нас се неће одрећи и да ће макар онај остатак који остане опет завапити и Бог их примити и препознати као своје.

Нека би васкрсли Христос Господ кога данас прослављамо кроз Свете жене Мироносице и праведнога Јосифа и Никодима и Светога оца нашега Саву и Светога Јова многострадалног и њега да не заборавимо, какве је муке прошао а није се свога Господа одрекао, шта је све Господ Сатани разријешио и допустио да му чини а он само говорио оне дивне ријечи које смо читали: ‘Господ даде, Господ узе, нека је благословено име Господње’.
И нама Господ даде, и нама много Господ узе, зато што нијесмо заслужили, прије свега, узе нам наше свето Косово јер смо пљунули на светињу Косова и на светосавску светињу, светолазаревску светињу, па је предаде у руке нашим мучитељима, али надамо се у Бога и уздамо се као што су се Срби увијек уздали, да неће дуго та тиранија да траје и нећемо да посустанемо. Не заборавите да је 1911. године када султан долази у Приштину и стотине хиљада турака и шиптара и осталих муслимана долазе да му аплаудирају и да га примају у Приштини, како је базнадежна ситуација изгледала и како су људи мислили да ће можда турско царство хиљадама и хиљадама година још да траје, а само годину дана након тога 1912. године већ долази до великих битака и долази до ослобођења и долази до тога да Милан Ракић рецитује ону своју пјесму ‘На Газиместану’ на самом Газиместану. Даће Бог и да неки нови Милан Ракић неку нову пјесму ослобођења рецитује и на светом Газиместану, али онога дана када се као људи, као Срби тога удостојимо. Амин. Боже дај.“

На трпези љубави се пригодном беседом обратио Владика Максим.

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ