Сарајевски погром над Србима 1914.

Хапшење после атентата у Сарајеву 1914

Сарајевски погром над Србима 28. и 29. јуна 1914. био је један од многих организованих у аустроугарским провинцијама Босни и Херцеговини и Хрватској поводом Сарајевског атентата. Подстакнуте аустроугарском владом, насилне демонстрације попримиле су карактеристике погрома. Срби су нападани, пребијани и убијани, а њихове куће, радње и установе су рушене, паљене и пљачкане. Резултат ових погрома и мера аустроугарски власти било је протеривање 5.200 српских породица из Босне и Херцеговине. То је био први прогон значајног броја грађана Босне и Херцеговине због њихове националне припадности и злослутан предзнак онога што долази.

Након атентата на аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа, антисрпско расположење је порасло широм Аустроугарске и резултирало је насиљем над Србима које је трајало данима. Погроме је организовао и подстицао их Оскар Поћорек, аустроугарски гувернер Босне и Херцеговине.

Руља Хрвата и босанских муслимана прво се окупила у Штадлеровој палати, катедрали Срца Светога. Затим је око 10 сати увече група од неколико стотина људи напала и уништила хотел Европа, највећи хотел у Сарајеву, који је био у власништву српског трговца Глигорија Јефтановића. Маса је свој бес углавном усмерила на српске радње, домове угледних Срба, српске православне богомоље, школе, банке, Српско културно друштво Просвјета и новине Српска ријеч.

У насиљу су учествовали многи припадници вишег сталежа Аустроугарске, укључујући и многе војне старешине. Првог дана су убијена два Србина.

„Био сам сведок када је руља уништавала српске радње, једну за другом. Полиција се појавила тек када је цео посао био готов и када је руља почела да пљачка друго место…. Улични олош упадао је у приватне станове, уништавајући све што им је доспело под руку и грабећи све драгоцености.“ ( дописник Франкфуртер Цајтунга.)

Касније те ноћи, након кратке интервенције наоружаних војника на коњима, у граду је заведен ред. Те ноћи је постигнут договор између Покрајинске владе Босне и Херцеговине, коју су предводили Оскар Поћорек, градска полиција и Штадлер са својим помоћником Иваном Шарићем да се искорењују „субверзивни елементи ове земље“.

Извјештаји показују да је полиција у Сарајеву дозволила да дође до нереда, односно да су аустроугарске власти стајале скрштених руку док су сарајевски Срби убијани, а њихова имовина спаљивана. Италијански конзул у Сарајеву изјавио је да аустроугарска влада финансира те догађаје. Немачки конзул је известио да Сарајево доживљава своју Вартоломејску ноћ.

Градска власт је издала проглас и позвала становништво Сарајева да испуни своју свету дужност и очисти свој град од срамоте искорењењем субверзивних елемената. Проглас је одштампан на плакатима који су те ноћи и раног јутра следећег дана били подељени и истакнути по граду.

Према изјави Јосипа Ванцаша, који је био један од потписника овог прогласа, аутор његовог текста био је владин повереник за Сарајево, који га је сачинио на основу договора са вишим представницима владе и бароном Коласом.

Агресивније демонстрације почеле су 29. јуна око осам сати ујутру и брзо су попримиле карактеристике погрома. Велике групе муслимана и Хрвата окупљале су се на улицама Сарајева, викали, певали и носили црно застрте аустријске заставе и слике аустријског цара и покојног надвојводе.

Локални политички лидери одржали су запаљиве говоре, након којих су многе мање групе Хрвата и муслимана почеле да нападају сву имовину сарајевских Срба до које су могли доћи. Прво су напали једну српску школу, а затим продавнице и друге установе и приватне куће у власништву Срба. Опљачкана је банка у власништву Србина, а роба одузета из продавница и кућа Срба разбацана је по тротоарима и улицама.

Многи становници Сарајева аплаудирали су окупљенима док су посматрали догађаје са својих прозора, док су власти изјавиле да су демонстранти уживали широку подршку међу несрпским становништвом града.

Те вечери Поћорек је прогласио опсадно стање у Сарајеву и касније у остатку покрајине. Иако су мере овластиле органе за спровођење закона да се баве нерегуларним активностима, оне нису биле у потпуности успешне јер су руље наставиле да нападају Србе и њихову имовину.

У званичним извештајима се наводи да су Српска православна црква и седиште митрополије у граду поштеђени интервенцијом аустроугарских снага безбедности. Након што су лешеви Франца Фердинанда и његове супруге превезени на сарајевску железничку станицу, у граду је заведен ред. Аустроугарска влада је издала декрет којим је основан посебан суд за Сарајево који је овлашћен да изриче смртну казну за дела убиства и насиља почињена током немира

Двојица Срба, Перо Пријавић и Никола Ножичић, умрли су неколико дана касније од последица повреда које су задобили након што су их довели претучене. У сарајевским болницама лечено је 50 особа услед дводневних нереда. Погинуо је и Хрват, кога је Србин упуцао бранећи зачинску радњу своје браће. Муслиман је извршио самоубиство због гласина да је код њега пронађена бомба.

Од пљачке су нестале читаве залихе робе, као и новац из српских радњи и кућа. Девастација је оставила дубок утицај на пословање и индустрију у власништву Срба с обзиром на њихову истакнутост у тим областима.

Аустроугарске власти у Босни и Херцеговини затвориле су и изручиле око 5.500 угледних Срба, од којих је 700 до 2.200 умрло у затвору; 460 Срба осуђено на смрт; а основана је претежно муслиманска специјална милиција, позната као шуцкори, која је вршила прогон Срба.

Сходно томе, око 5.200 српских породица је протерано из Босне и Херцеговине. То је био први прогон значајног броја грађана Босне и Херцеговине због њихове националне припадности и био је, како је описао словеначки писац Великоња, злослутан предзнак онога што долази.

Антисрпске демонстрације и немири организовани су не само у Сарајеву него и у  другим  градовима у Босни и Херцеговини: у Чапљини, Ливну, Бугојну, Травнику, Маглају, Мостару, Зеници, Тузли, Добоју, Варешу, Брчком и Босанском Шамцу… Православне цркве су порушене и у Опличићима и Клепцима. У Клепцима је уништена свештеничка верска одећа и други црквени предмети, а један од демонстраната обавио је нужду у путир.

У Мостару је др Раде Смољан одржао запаљиви антисрпски говор којим је охрабрио слушаоце да уништавају имовину угледних мостарских Срба. У Мостару је срушена православна црква и двор митрополита Петра Зимоњића.

Многи муслимански верски поглавари у Босни и Херцеговини, са изузетком екстремно десних политичких снага, уздржали су се или су осуђивали учешће у насиљу над Србима, док су неки од њих отворено изражавали солидарност са Србима.

Мостарско-дувањски бискуп Алојзије Мишић био је један од ретких примера хуманости и достојанства који је покушавао да уразуми своје вернике и да их упозори на нехришћанско понашање.

У Сарајеву је, према руском извештају, више од хиљаду кућа и радњи било уништено. Чак је и конзервативна бечка штампа сутрадан известила да Сарајево изгледа као поприште погрома.

Антисрпске демонстрације у Аустроугарској и догађаји који су их следили су имале значајног утицаја на став Русије чија штампа је истицала да одговорност за догађаје не лежи на Србији него на онима који су гурнули Аустрију у Босну и супротставили је Србији тако да Русија има хуману дужност да заштити браћу која су се нашла у јарму.

Иво Андрић је овај догађај описао као „сарајевску махнитост мржње“. Суштинско разоткривање прикривене, мрачне стране града Сарајева Андрић је донео у своме делу „Госпођица“, а ми смо га пренели у чланку под називом „Кад изађе на улице факир-фукара„

Литература

Милорад Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914. Српска књижевна задруга, 1973.
Christopher Bennett, Yugoslavia’s Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences. C. Hurst & Co. Publishers, 1995.
Мирко Бабић; Петар Вујичић, „Аустроугарски погроми против Срба 1914-1918: Са посебним освртом на ратно законодавство, логоре и злочине шуцкора у БиХ”. Сарајевски атентат 1914. Ћоровићеви сусрети 2013. године: Међународни научни скуп историчара. Гацко: Просвјета, 2014.
Владимир Ћоровић, Црна књига: Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског Рата 1914-1918. Београд-Сарајево, 1920.
Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. 2. San Francisco: Stanford University Press, 2001
Andrej Mitrović, Serbia’s great war, 1914-1918. West Lafayette, Ind.: Purdue University Press, 2007.
Драга Мастиловић, Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20 вијеку. Спско-руски мост. Београд, 2017.
John Richard Schindler, A hopeless struggle: the Austro-Hungarian army and total war, 1914-1918. McMaster University, 1995.

Извор:
РАСЕН