Данка Михајловић: Дејан Ристић преписао делове мог текста, без навођења извора и представио их као своје
Мој текст је конципиран да се надовезује на одговор који сам добила од Међународног Црвеног крста, а који ће г. Ристић на посебно подмукао начин преформулисати у пасив
Новопостављени министар информисања и телекомуникација Дејан Ристић, у време док је био „само” историчар који гостује по ТВ студијима и објављује и потписује своје високотиражне књиге, у књизи „Заблуде српске историје” преписао је поједине делове текста које сам неколико месеци раније писала за ФН Трагач, без навођења аутора и извора и тако их представио као своје.
Неки делови мог текста који се бавио медијским наводима да у Женеви, у седишту Црвеног крста, стоји табла на којој пише „Буди хуман као што је Србија била хумана 1885” дословно су пренети, неки су стилски дорађени, неки парафразирани, али целокупан костур текста, сви докази, па и поједине занимљивости до којих сам долазила двомесечним истраживањем, пренети су без имало ограде, а ако смем да додам, и без имало срама. Ова „заблуда” једна је од 20 колико их има у књизи историчара Ристића и – иако су присутни и делови који нису моји – посебно они који се односе на историјски контекст, без делова из текста ФН трагача суштински не би било приче или би била неодржива.
Да буде јасније о каквој врсти перфидног преписивања је реч ево неколико репрезентативних примера:
| Текст FakeNews Трагача (април 2020): Не, у холу Црвеног крста у Женеви нема табле „Буди хуман као што је Србија била” | Из књиге „Заблуде српске историје” Дејана Ристића (јул 2020): одломак из поглавља „Срби, Бугари и Црвени крст” |
| Србија није била, како се погрешно наводи, једина могућа рута за достављање помоћи, али је била најповољнија и најкраћа, иако је подразумевала пролазак поред српске војске. Како стоји у извештају Црвеног крста Аустрије, који је посредовао у наведеној операцији, у то време била је јака зима, Бугарска није имала железницу, а Дунав је био незгодан за пловидбу. Постојао је и копнени превоз који би преко Лом Паланке водио у Софију, али је он био изузетно скуп и трајао би дуже. | Такође, Србија није била, како се то често погрешно наводи, једина могућа рута за достављање помоћи, али је била најповољнија и најкраћа иако је подразумевала пролазак поред јединица српске војске.Како је забележено у извештају Црвеног крста Аустроугарске, који је посредовао у наведеној операцији, у то време била је јака зима, Бугарска није имала развијену железницу, а пловидба залеђеним Дунавом није била могућа. Постојала је и могућност коришћења копненог пута који би преко Лом Паланке водио у Софију, али је тај подухват био изузетно скуп и трајао би знатно дуже. |
| Оно што медији не наводе а за шта постоје докази, јесте да је краљ Милан обезбедио овом конвоју транспорт кроз Србију, посебно кроз део од Ниша до бугарске границе где није постојала пруга. | Оно што се у бројним медијским и написима на друштвеним мрежама не наводи, а за шта постоје несумњиви докази, јесте да је краљ Милан И заиста дао сагласност да хуманитарна помоћ намењена Бугарској прође кроз Србију, посебно кроз део од Ниша до бугарске границе, где није постојала железничка пруга. |
| У Београду је тада постојала продавница и магацин Црвеног крста, те је део пошиљке за Софију био испуњен стварима из Београда, али те ствари по свему судећи нису припадале држави Србији. Један од организатора ове мисије, британски хуманитарац сер Кенет Барингтон, у писму својој жени помиње да је у Београду за 300 фунти купио потрепштине за бугарске рањенике, а у извештају британског Црвеног крста детаљније се напомиње шта је био предмет куповине у Београду, између осталог, ћебад и душеци. | Штавише, у Београду су тада постојали продавница и магацин Црвеног крста, те је део пошиљке за Софију био испуњен стварима из Београда, али те ствари, по свему судећи, нису припадале држави Србији.Један од организатора ове мисије британски хуманитарац сер Кенет Барингтон у писму својој жени записао је и да је у Београду за 300 фунти купио потрепштине за бугарске рањенике, а у извештају британског Црвеног крста детаљније је писало шта је све било предмет куповине у Београду. |
Истраживање које је претходило објављивању текста састојало се од читања историјских извора, писања свима који су у неком тренутку тврдили да ова табла постоји, ишчитавање новина из тог периода, прегледање бугарских и наших историјских архива, бугарских и наших медија, а затим консултације с преводиоцима, пошто је већина извора била на енглеском и француском језику, тако да је шанса да два текста буду оволико идентична независно један од другог равна нули.
Цео мој текст је иницијално конципиран тако да се надовезује на одговор који сам добила од Међународног Црвеног крста у Женеви, а који ће господин Ристић на посебно подмукао начин преформулисати у пасив, као да је тај одговор пао са неба:
| Текст ФН Трагача:Из Међународног Црвеног крста у Женеви за Трагач одговарају да нису успели да уђу у траг табли из медијских написа. Одговорили су нам и да су у покушају да нам изађу у сусрет контактирали и сродне институције у Женеви које би можда могле да знају нешто више, као што су Центар за хуманитарни дијалог у Женеви, као и Одељење за заштиту архитектонског наслеђа (Цонсерватион ду патримоине арцхитецтурал) и Одељење за изградњу и развој (Департементс дес цонструцтионс ет де л’амéнагент). | Ристићев текст:Непосредном провером код одговарајућих стручних служби ове међународне организације добија се одговор да она не располаже било каквим информацијама или подацима да је таква спомен-плоча икада постављена. Центар за хуманитарни дијалог у Женеви, Одељење за заштиту архитектонског наслеђа и Одељење за изградњу и развој при градској управи у Женеви немају података да је ова спомен-плоча постојала. |
Посебно је забрињавајуће, имајући у виду званичну биографију министра Ристића, у којој се између осталог истиче да је „аутор више десетина научних радова и књига”, што у целој књизи не постоји ниједна фуснота или позивање на изворе. Списак препоручене литературе на крају књиге има 20 наслова који би требало да „покрију” 20 историјских заблуда.
Иако нисам аутор више десетина научних радова и књига, по интерним правилима, сви извори који су доступни онлајн, улинковани су у текст. Одговор који сам добила од Међународног крста у Женеви, међутим, није у оригиналној форми присутан у опреми текста. Да није тужно, било би ласкаво што је господин Ристић одлучио да ми верује на реч и детаљније не провери мене и моје изворе.
Такође, на основу истих доказа се у књизи министра Ристића тврди да „у седишту Међународног Црвеног крста у Женеви никада није постављена спомен-плоча са исписаним текстом Буди хуман као што је Србија била 1885”. Ко се иоле бавио проверавањем чињеница у било којој професији свестан је колико је теже пронаћи доказе да се нешто није десило него да се десило, а посебно када се ради о наводном догађају од пре 135 година. Уз велики опрез у нашем тексту је остављено да „нисмо успели да нађемо доказ да је ова табла икада постојала”.
Да ли ће следећи истраживач у своју фусноту да стави угледног историчара и министра који пише књиге без фуснота или бедно пискарало које улинкује или укаже на сваки извор који је коришћен у тексту? Одговор се сам намеће и то је најболније у овој ствари и у целој професији.
У августу 2020. када смо схватили шта се догодило, на Твитеру смо реаговали главни уредник ФН Трагача Стефан Јањић и ја. То су били запажени постови, али лимитираног домета, а Дејан Ристић, иако медијски присутан, још увек није имао јавну функцију. Непуних годину дана касније већ ће бити постављен за в. д. директора Музеја жртава геноцида, да би недавно био именован за министра информисања и телекомуникација. Често је на путу, где промовише своје четири књиге издате за издавачку кућу Вукотић медиа (Митови српске историје, Заблуде српске историје, Легенде светске историје, Нестварни – митске личности српске историје), хвалећи се тиражом од више десетина хиљада примерака, што је – у томе ћемо се сложити – за домаће прилике изванредан тираж.
Случајност ће хтети да неколико недеља пре објављивања спорне Ристићеве књиге, док сам још наивно веровала да смо на истом задатку борбе против дезинформација и митоманије, Дејана Ристића контактирам као саговорника. Тада сам проверавала наводе да се позната слика Стјепана Филиповића настала пред његово погубљење у природној величини налази (односно да се налазила) на улазу у зграду Уједињених нација у Њујорку. Он је био једини историчар на ког сам наишла који је у медијима дао изјаву и ближе објаснио природу изложбе на којој је ова фотографија наводно била изложена; међутим провером нисам успела да нађем доказе који би то потврдили, што све стоји у тексту.
Занимљиво, господин Ристић ће ми након објављивања тог текста замерити што сам његову изјаву ставила у текст, што сам „необавезно ћаскање представила као изјаву за медије”, иако сам се уредно представила и објаснила шта ме интересује.
Текст о фотографији Стјепана Филиповића објављен је 29. јуна 2020, док се књига Заблуде српске историје у претпродаји појавила 3. јула, дакле само четири дана касније, тако да је господин Ристић у време нашег разговора морао знати ко сам или још горе, да га је у његовој надмености баш било брига.
Овај додатак биографији министра Ристића прилажем јавности на увид, јер одавно немам очекивања да би овакви наводи могли озбиљно да утичу на незадрживи успон једне каријере до, за сада, министарске фотеље. Напротив, они би га за место у Немањиној 11 могле само препоручити, будући да није први, а могуће ни последњи на истој адреси са преписивачким склоностима. „Па шта!”
Данка Михајловић, FakeNews Трагач
Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
