Јављање Богородице градитељима Владимирске Саборне цркве

Стигавши у Владимирску Саборну цркву у изградњи, застали смо код улазних врата, разговарајући о недавно омалтерисаним зидовима, као и о фрескама које би требало да се осликају у храму. Тада смо угледали чудо: на олтарском зиду видели смо слику Богородице са Богомладенцем, што је јасно показивало где Мајка Божија жели да се у будућој цркви ослика фреска посвећена њој и њеном Сину…

Образовани људи друге половине 19. века, занесени рационалистичким теоријама, били су опрезни и неповерљиви према чудима. Темељно су проучаване само такозване спиритуалистичке појаве. Нису обраћали пажњу на легенде које су се појавиле међу верницима.

Тако је прећутано једно од највећих кијевских чуда с краја 19. века – јављање Богородице градитељима Владимирске Саборне цркве РПЦ, иако у овом случају о чуду нису сведочили „обични људи“, већ оно био оличенo у људима из редова стручњака који се баве високом уметношћу.

Истакнути сликар и професор уметности Адријан Прахов, који је надгледао осликавање зидова цркве, и председник Одбора за њену изградњу, Александар Баумгартен, често су имали супротстављена мишљења. Њихов однос није био топлог карактера, нити су се дружили у приватном животу, што је чинило незамисливом могућност тајне завере између њих.

Обојица су 4. јануара 1885. дошли у храм да прегледају недавно омалтерисане зидове, спремљене за кречење. Све што се даље дешавало документовано је на посебном листу нађеном на професоровој фасцикли. Ево текста:

„Дана 4. јануара 1885. године, стигавши у Владимирску Саборну цркву, ми, доле потписани, застали смо код улазних врата, разговарајући о фрескама у олтару. Затим је уследила тишина, током које је свако од нас завирио у олтар.

Тада смо с неверицом почели да проверавамо шта је свако од нас видео на том зиду, а затим смо признали једни другима да смо видели на њему насликану Богородицу.“

Испод овог текста били су потписи председника Одбора за изградњу катедрале, вицегувернера Александара Баумгартена и професора Санкт Петербургског универзитета Адријана Прахова.

На Прахововој скици лик Мајке Божије је видљив у пуној висини. Она држи Светог Младенца са раширеним рукама изнад Себе. Тешко је рећи шта значи овај гест: позив, благослов или упозорење? Око лика Богородице видели су се „анђели како ходају и клањају се за Њом“.

И Прахов и Баумгартен су себе сматрали очевицима чудесног феномена и нису крили своја искуства од пријатеља. Градом се пронела гласина да се Пресвета Богородица појавила у новоподигнутој цркви и показујући где и како будућа фреска треба да буде приказана.

Кијевски интелектуалци су тврдоглаво ћутали, не знајући како да реагује на ове необичне гласине. Поготово што су људи високог ауторитета, као што су Прахов и Баумгартен, били повезани са ширењем ових гласина. Само неколико месеци касније, 28. јуна 1885. године, уредници листа „Кијевљанин” су коначно одлучили да дају неку врсту „објашњења“ за оно што се догодило. У новинском чланку који су написали се наводи да се на градилиштима због неравномерног сушења малтера често појављују флеке које могу да подстакну претерану машту да се виде непостојеће слике. Новинари су тврдили да се у цркви није догодило никакво чудо, а лик Мајке Божији био је само привид који су градитељи желели да виде. Наравно, ово је била само претпоставка новинара и – ништа више.

Али професор Прахов није делио мишљење новинара. Иако није био нарочито побожан, ипак је учинио све да обезбеди да Пресвета Богородица на фрескама храма буде приказана тачно као на његовој скици из 1885. године.

У марту 1885. професор Прахов је ступио у контакт са уметником Виктором Васњецовим који је требало да ослика храм. У септембру исте године, уметник је предао своје нацрте за осликавање централног дела храма комисији која је руководила изградњом. Дизајн који је представио за олтарски зид се изненађујуће поклопио са скицом Александра Прахова.

Занимљиво је да професор уметнику није наметнуо своју жељу како да ослика фреску. Напротив, уметник Виктор Васњецов је у сну имао визију слике Мајке и Детета много раније него што се то догодило са Праховом и Баумгартеном.

Након тога, 1871. године, уметник је на основу своје визије насликао малу икону Богородице и поклонио је супрузи свог филантропа Сави Мамонтова. Она ју је поставила у резбарену кутију за иконе у близини иконостаса Абрамцевске цркве.

Потписивањем уговора са професором Праховом, Васњецов се вратио осликавању лика о коме је сањао и отелотворио га у форми монументалне уметности.

Виктор Васњецов се присећао и тренутка кад је једног пролећа његова супруга Александра Владимировна први пут извела њихову бебу Михаила напоље, и у том тренутку је дете, које је било у мајчином наручју, инстинктивно поновило гест који је његов отац у својој визији некад давно у сновима видео. Гледајући облаке како плове по плавом небу и птице како лете у ваздуху, махао је рукама од радости, као да је покушавао да загрли и притисне к срцу сву Божију творевину.

Тако је сам уметник објаснио „симболички покрет руку Богомладенца, који није свима разумљив” (речи проф. Н. Петрова), иако је то било несвојствено традиционалној иконографији.

Ова фреска Богородице била је огроман успех. Временом је живописни комплекс храма постао модел по којем су живописане цркве како у самом Кијеву, тако и далеко изван његових граница.

Свечано освећење Владимирског Саборног храма обављено је 20. августа 1896. године у присуству цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне. Људи овај догађај називају „чудо „Васњецове“ Мајке Божије“.

Према књизи А. Макарова „Било је и басни старог Кијева“
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Петар Волков

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ