Зоран Чворовић: Измена Поглавља 35 као разлог за прекид ЕУ интеграција

Савет министара Европске уније званично је усвојио, 22. априла, измене и допуне Поглавља 35 у приступним преговорима са Србијом, које је у потпуности посвећено питању „нормализације односа Србије и Косова” и које се као такво није појављивало у приступним преговорима других држава са ЕУ. До сада су обавезе Србије у Поглављу 35 проистицале из основног начела Заједничке преговарачке позиције ЕУ из 2015. године, према коме ће се „напредак Србије у преговорима са ЕУ… мерити нарочито у односу на сталну ангажованост Србије ка видљивом и одрживом побољшању односа са Косовом”.

Ово кључно начело приступних преговора ЕУ са Србијом, које се налази у Поглављу 35, није једнострана изјава воље Европске уније, већ се до њега дошло након претходне званичне изјаве коју је Србија дала 2014. године у оквиру приступног институционалног механизма: „У потпуности разумевајући да процес приступања ЕУ и нормализације морају да теку паралелно и да се међусобно подупиру, Република Србија ће остати у потпуности посвећена наставку процеса нормализације и дијалогу са Приштином (CONF-RS 2/14)”.

Нови критеријум

Ако се видљива стална ангажованост Србије у нормализацији односа са тзв. Републиком Косово до сада мерила степеном испуњености обавеза из Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа (Бриселски споразум од 2013.) и обавеза техничких споразума које је Србија закључила са тзв. Републиком Косово почев од 2011. године, од 22. априла ове године видљива ангажованост Србије у процесу нормализације односа са тзв. Косовом мериће се испуњавањем обавеза које Србија има према Споразуму о путу нормализације односа између Србије и тзв. Косова од 27. фебруара 2023. године и његовог Анека о имплементацији, који је Вучић прихватио у Охриду 18. марта 2023. године.

Поводом усвајања измене Поглавља 35, портпарол ЕУ, Петер Стано, посебно је истакао, како „очекују да обе стране (Србија и тзв. Косово, прим. аутора) имплементирају Споразум  и све остале обавезе у оквиру дијалога на чекању, јер је то кључно за њихове европске путеве”. Озбиљних службених реакције високих званичника Србије на промену Поглавља 35 скоро да и није било, а медији су врло брзо прешли преко ове теме. Да се, с друге стране, не ради ни о каквој формалној, правно-техничкој измени Поглавља 35, постаје јасно када се поново погледају најважније клаузуле из Споразуму о путу нормализације односа између Србије и тзв. Косова од 27. фебруара 2023. године од чијег потпуног испуњења сада зависи даљи напредак Србије у евроинтеграцијама.

Ваља се и овом приликом подсетити да се Србија Споразумом од 27. фебруара 2023. године обавезала, поред осталог:

1. да се „неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији” (чл. четири),
2. да ће односе са тзв. Косовом уредити на „принципима Повеље УН”, поштујући „независност, самосталност и територијални интегритет”, као и „право на самоопредељење” тзв. Косова (чл. два),
3. да ће са тзв. Косовом размениити „сталне мисије”, тј. успоставити дипломатске односе (чл. осам), и најзад,
4. да ће у преговорима са тзв. Косовом „званично формализовати статус Српске православне цркве на Косову” (чл. седам).

Тако ће од 22. априла ове године наставак процеса придруживања Србије ЕУ зависити од степена кооперативности Србије по питању чланства тзв. Републике Косово у свим међународним организацијама, укључујући и УН (јер УН нису у тексту Споразума од 27. фебруара 2023. изузете у форми резерве, а према одредбама Бечке конвенције о уговорном праву), као и од кооперативности Србије у питањима регулисања статуса СПЦ на територији тзв. Републике Косово. Свака могућа суверенистичка радња и акт Србије – који би имали за циљ одбрану територијалног интегритета и реинтеграцију Косова и Метохије у састав Србије – од 22. априла неприхватљиви су са становишта евроинтеграција, пошто се Србија према Споразуму од 27. фебруара и измењеном Поглављу 35 обавезала да тзв. Косово третира као државу пуног капацитета.

Поставља се питање, зашто су, и поред такве кардиналне последице која проистиче из измењеног Поглавља 35, изостале значајније реакције власти Србије на измену овог акта. По свему судећи, из разлога који је 22. априла навео портпарол ЕУ Петер Стано: „Обе стране су прихватиле да ће њихове одговарајуће обавезе, које произилазе из Споразума о путу ка нормализацији, постати саставни део њихових путева ка европским интеграцијама. Анекс о имплементацији, закључен у марту 2023. године у Охриду, одражава ову посвећеност”.

За оне које су заборавили ваља подсетити на тачку три охридског Анекса о имплементацији споразума о путу нормализације између Косова и Србије у којој се предвиђа: „Стране примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови процеса приступања ЕУ Косова и процеса приступања ЕУ Србије. Стране примају к знању да ће, одмах после усвајања Споразума и овог Анекса, ЕУ посредник започети процес измена и допуна одредница Поглавља 35 за Србију, које ће одсликавати нове обавезе Србије, које проистичу из Споразума и овог Анекса. Агенда Специјалне групе Косова за нормализацију ће, исто тако, одсликавати нове обавезе Косова, које произилазе из Споразума и овог Анекса”.

Имајући то у виду, Драгиша Мијачић, координатор Националног конвента за ЕУ за Поглавље 35 закључује: „Морам прво рећи да се није десило ништа круцијално. Десила се допуна постојећег текста Поглавља 35 од стране Европског савета (ЕУ, прим. аутора), али допуна је већ и најављена како од стране председника Републике, више пута, први пут након прихватања тог Охридског анекса, а и у самом Охридском анексу стоји да ће Европски савет донети измену Поглавља 35 како би се обавезе из тог Споразума и из Анекса просто имплементирале у даљем процесу европских интеграција”.

Потписник овог текста је убрзо по Вучићевом пристанку на охридски Анекс упозорио: „Вучић је у Охриду не само јавно потврдио да су преговарачке стране – Србија и тзв. Косово – закључиле договор-уговор (Споразум о нормализацији + Анекс о имплементацији), него је и потврдио да су се у оквиру Анекса о имплементацији Споразума од 27. фебруара уговорне стране договориле око начина на који ће овај правнообавезујући међународни уговор постати део унутрашњег правног поретка Републике Србије и тзв. Републике Косово:

„Ових неколико тачака (мисли се на Анекс о имплементацији Споразума, прим. аутора) које смо договорили (!), оне ће постати део преговарачког оквира за обе стране, дакле, и за Београд и за Приштину (!). И Европски савет ће (мисли на Савет ЕУ, прим. аутора) – онако како смо очекивали (!) – донети одлуку да то постане део преговарачког оквира (у процесу евроинтеграција Србије и тзв. Косова, прим аутора). Европски савет, односно ЕУ, процењиваће колико је ко урадио из имплементационог плана. А ако ми будемо желели да истрајавамо на европском путу и да останемо на европском путу, наш напредак биће цењен и кроз то колико и шта ћемо да урадимо по питању имплементације овог о чему сам вам вечерас говорио. Уосталом, то ће бити након одлуке Европског савета (мисли на Савет ЕУ, прим. аутора) део нашег Преговарачког оквира (Преговарачки оквир за приступање Републике Србије Европској унији, прим. аутора)”.

Бајке за Србе

Ако је за портпарола ЕУ и за представника Националног конвента – као асоцијајције прозападних невладиних организација која је кључни домаћи саговорник и саветник Владе Србије у процесу евроинтеграција – најновија измена у Поглављу 35 очекивана ствар, коме су онда биле намењене ондашње Вучићеве београдске представе на тему непотписивања Споразума о путу нормализације од 27. фебруара и његовог охридског Анекса о имплементацији? По свему судећи оној већинској јавности – коју маркирају сва релевантна истраживања јавног мњења и која се противи трампи Косово и Метохија за чланство у ЕУ – а коју је после прошлогодишњих бриселских и охридских споразума требало анестезирати скаскама о непотписивању.

Избор таквих метода показује да власти – као и њихови саветници из прозападног НВО сектора – подједнако држе до тога да у условима континуиране пропагандно-медијске хипнозе, упоредо са културном и моралном деградацијом, политичка обавештеност и делатна спремност патриотског бирачког тела и не захтева да се код преломних одлука (какве су биле оне из фебруара и марта прошле године) примењују неке нарочито скупе  и озбиљне пропагандно-политичке методе. Довољно је емитовати у ударним медијским терминима неколико епизода бајки за лаку ноћ на тему непотписивања међународних споразума.

Као што се у време закључења Првог бриселског споразума о нормализацији односа између Србије и тзв. Косова од 2013. године и неколико година након тога, пропагандном причом „политике отпризнавања” прикривало тадашње предавање преосталих атрибута државне суверености на Косову и Метохији у руке сепаратистичког режима у Приштини. Данас политику отпризнавања више нико и не помиње, не само због чињенице да је она одслужила своје улогом „димне завесе”, већ и стога што би таква политика била у супротности са обавезом коју је Србија прихватила Споразумом од 27. фебруара (чл. четири) прошле године, да тзв. Косово не представља у међународним односима и да се не противи његовом чланству у свим међународним организацијама.

Тако је, након свих бајки о отпризнавањима и непотписивањима, Европска унија 22. априла званично обавестила Србију, да са најновијим изменама у Поглављу 35, у које су уграђене обавезе Србије из прошлогодишњег Споразума о путу нормализације и Анекса о његовој имплементацији, заправо дошао крај политици за домаћу употребу „И Косово и ЕУ”, на којој је Борис Тадић 2008. године срушио Војислава Коштуницу, а коју је Александар Вучић суштински наставио од 2012/2013. године. Ускоро би – захвљујући таквој политици – Србија и тзв. Косово могли постати кандидати истог ранга за придруживање ЕУ.

Наиме, уколико тзв. Република Косово 16. маја буде примљена у Савет Европе, она ће чланством у овој међудржавној организацији испунити важан услов за званично добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ, јер чланство у Савету Европе узима се као важно мерило испуњености тзв. копенхагеншких критеријума (стабилне институције које гарантују демократију, владавину права, поштовање људских и мањинских права). Истовремено, улазак тзв. Косова у Савет Европе може бити пресудан за промену досадашњег става пет чланица ЕУ које нису признале тзв. Косово – што се већ јасно показало у држању Грчке.

Позив у рат?

Да ли ће Србија након тога остати у Савету Европе, у процесу приступања ЕУ и у бриселском преговарачком процесу о нормализацији односа са тзв. Косовом или ће као суверена држава – штитећи своје националне интересе и државно достојанство – напустити Савет Европе и процес о нормализацији односа са тзв. Косовом под покровитељством ЕУ, а Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ суспендовати позивањем на клаузулу промењених околности (clausula rebus sic stantibus)?

После званичне измене приступног Поглавља 35 од стране ЕУ 22. априла, кристално је јасно да даљи останак Србије „на европском путу” значи коначан губитак Косова и Метохије, чак и у случају да Србија никада не постане члан ЕУ, што је због унутрашњих организационо-структурних проблема ЕУ, итекако реалан исход. Изласаком из евроинтеграција Србија би послала јасну поруку државама које имају проблема не само са сепаратизмом, већи и са америчким хегемонизмом, да је тзв. косовска независност остала оно што је била и 2008. године – насилна противправна сецесија милтантно-терористичког дела једне националне мањине уз подршку треће стране.

Јасно је да Колективни запад користи приступање појединих држава ЕУ као средство притиска и уцене за остварење својих геполитичких интереса. О томе најјасније сведочи насилна и крвава смена Јануковичевог режима, након што је овај 2013. године одбио да потпише Споразум о придруживању Украјине са ЕУ. Следствено томе, напуштање евроинтеграција донело би Србији на кратак рок високе политичке и економске ризике. Ови ризици су, ипак, неупоредиво мањи у односу на коначну капитулацију државе у виду прихватања косовске независности по моделу „две Немачке” – а у форми свеобухватног правнообавезујућег споразума – који је следећа и коначна фаза у процесу „нормализације односа” под покривитељством ЕУ, након испуњавања свих обавеза из прошлогодишњег бриселског Споразума и охридског Анекса.

Пристанак на трампу евроинтеграције за Косову и Метохију, Србија престаје да буде суверена држава, а сходно томе и било какав фактор у балканској политици. Притом, обавеза регионалне сарадње из Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ могла би врло брзо да послужи као ново формално средство притиска ЕУ на Србију, како би званични Београд дао свој пресудни допринос у дисциплиновању Републике Српске и коначној унитаризацији БиХ.

Када су у питању евроинтеграције, од грађана Србије се скрива још једна важна чињеница. Од фебруара 2022. године – а потпуно очигледно од почетка ове године – Европска унија се убрзано трансформише из превасходно економске асоцијације у агресивни затворени војно-идеолошки савез. Сходно томе, приступни преговори престају за грађане Србије да буду улазница за савез економског благостања (што заправо никада нису ни били) и уместо тога постају позив за рат и погибију на Источном фронту.

О таквој унутрашњој трансформацији Европске уније јасно сведочи Директива Савета Европе од 12. априла којом се државе чланице обавезују да хармонизују своје кривично законодавство тако што ће предвидети различите облике кривичног дела нарушавања санкција против Русије и за то прописати кумулативну казну затвора и новнчану казну. Уз то, државе чланице ЕУ се обавезују да предвиде за ово дело и кривичичну одговорност менаџера компанија, као имовинскоправне и администраивне мере према правним лицима која нарушавају режим санкција према Русији. Истовремено је ових дана француски министар спољних послова, Стефан Сежурне, јасно ставио до знања да ће Европска унија због рата са Русијом и ризика које доноси могући избор Доналда Трампа за председника САД, изградити сопствену војно-безбедоносну инфраструктуру. Да ли су грађани Србије заиста свесни свих ризика које носи придруживање организацији која све више личи на Тројни пакт?

Извор:
ИСКРА